Na kraju, sve je to ljudski

Dogodilo se u Brazilu, ali je priča ljudska i mogla bi da se dogodi i kod nas i u bilo kom drugom turbulentnom društvu. Naime, ima taj jedan pisac, koji se još davno, kao mlad, pročuo zbog svog beskompromisnog aktivizma i zbog političke angažovanosti svojih dela. A sad, po tom nekadašnjem buntovniku, miljeniku levičarske čaršije, odnedavna svi sipaju drvlje i kamenje. Kad kažem „svi“, mislim prvenstveno na slobodarski, takozvani drugi Brazil čija je ikona nekada bio i koji ga je dizao u zvezde. Još za vreme diktature, on je bio perjanica otpora. Hrabro se hvatao ukoštac s moćnicima, pisao ubitačne članke, optuživao oštrim rečima. Svojom elokvencijom, inteligencijom i nemilosrdnošću u političkim obračunima stekao je priznanje demokratskih krugova u zemlji, naklonost inostranih medija i nemali međunarodni uspeh. S druge strane, zvali su ga stranim plaćenikom, izdajnikom, skandal majstor, alapačom. Hrabar, samouveren i finansijski nezavisan, inicirao je krupne polemike, bio na meti tabloida, i po popularnosti prerastao ono što bi se od dramskog pisca očekivalo. Nakupio je i armiju ljutih neprijatelja i srčanih poštovalaca. Došla je demokratija, a on je sebi zadržao ulogu glasa savesti. Bavio se pravima LGBT, Indijanaca, crnaca, korupcijom, nemilosrdno upirao prst, gonio veštice. A kad nekog političara uzme na zub, ne pušta. Vlastima je neprekidno bio trn u oku, akonto čega se sve više afirmisao. Kad je levica došla na vlast malo je spustio loptu, počeo pomalo da profitira od minulog truda, ali ne preterano, čak nije prezao ni da ih napadne, ponekad iz čiste zabave. Zatim je došlo do puča, levičari su optuženi za korupciju i zbačeni s vlasti, a na čelo države je došao profašistički poludiktator. Tada su svi očekivali da angažovani pisac digne glas protiv tiranije, da kidiše kao davnih dana, ali ćorak. Nije baš podržavao novog diktatora, ali ga je ignorisao. Izgledalo je da se povukao iz politike. Zauzvrat, tabloidi su prestali da ga uznemiravaju, pomerio se iz fokusa javnosti, jedino su njegovi saborci i poštovaoci bili malo zbunjeni, razočarani, izneverio im je očekivanja. Ipak su negde razumeli da mu je dojadila višedecenijska herojska borba protiv sistema, koja ne donosi ništa osim popularnosti, često negativne. Međutim, kako je njegov uspeh bio direktno vezan za javni politički angažman, pomalo je, kao umetnik, pao u drugi plan. I tako je bilo sve donedavna kada se pročulo da je počeo da šuruje sa aktuelnim, nenarodnim režimom. Govore kako on njih ne proziva da su diktatura a oni zauzvrat finansiraju neke njegove projekte, drže ga u bordovima, žirijima, valjda mu daju neke honorare. Optužuju ga da je, sad kad je gusto, izdao ideju. Kad je nedavno po njegovom novom tekstu postavljen komad, negdašnji saborci su se ponovo oglasili. Optužuju ga da je prodana duša, da je u naponu stvaralaštva legao na rudu režimu, da se iz računa slizao s diktatorom, da trguje svojim kredibilitetom. Kažu da on, sa svojim rigidnim stavovima moralne karijatide, na to nema prava. Kažu da mu se ne može oprostiti onako kako on ranije nije nikome praštao. On formalno nije promenio stranu, samo se ućutao. Kad ga pitaju šta misli o režimu, on nema reči hvale, naprotiv, ali više ne skače u oči, nego staloženo kaže šta kod diktatora ne valja, a šta valja. Nema više cike i vriske. A što se onih državnih para što ih prima tiče, ti projekti za koje dobija podršku se nikako ne mogu nazvati udvoričkim, nema tu ničega političkog, samo on više nije onako zadrt kontraš u večitom sukobu sa režimom, kakav je bio. Isto i za saradnju s vlastima. On samo hoće da pomogne u stvarima u opštem interesu, tako makar kaže. Ja ga razumem. Dosadi da glumiš Don Kihota, da si u večitom sukobu protivu mnogo moćnijih neprijatelja, dojade tolike neprijatnosti kojima ne postigneš ništa opipljivo. A i kad dođeš u neke godine, počneš da primećuješ da si proveo život boreći se protiv vetrenjača i da gledaš manje na ideale a više od čega se živi. I pitam se ja, čemu tolika osuda, zar nije to ljudski?