Pretvorili su državu u Goli otok

Postoji mnogo razloga zašto je važno imati ćerku. Jedan od važnijih bi mogao da bude da ima ko da vas pošalje kod lekara kad ne primetite da ste izgubili razum. Kada verujući da ste progonjeni postanete progonitelj. Eto, to bi bio moj prvi utisak posle predstave „Balkanski špijun“ u režiji Tanje Mandić Rigonat. Pre nego što pitam za njen doživljaj predstave koju je napravila, želim da proverim kako se inače drži u ovom izbezumljenom vremenu. Da li veruješ da prisluškuju tvoj telefon? Baš me briga. Da li veruješ da postoji tim zadužen za skidanje i čitanje poruka sa Whatts-up-a i da je „pola Beograda“ ni krivo ni dužno na tim merama? I za to me nije briga. Posle dokumentarca o Snoudenu, a i filma Olivera Stouna, možeš da biraš između baš me briga, ili da strepiš od Velikog brata iz kompjutera, telefona, dronova, satelita, televizora, pegle i miksera. Šta je tvoj štit od te vrste paranoje ili „paranoje“? Pozorište. Kroz predstave iznosim svoja osećanja, misli, stavove, i delim to sa publikom. I etiku i estetiku. Ja nemam šta da krijem. Smisao onoga što radim je otkrivanje, a ne skrivanje. Moj rad je okrenut ka javnosti. Iz probne sale i scene pokušavam da razumem svet u kojem živim, probleme čoveka, kroz izbor pisca, drame, teme, ekipe saradnika. Kad si posvećen onome što voliš i okružen ljudima sa kojim se razumeš na najdubljim nivoima, onda daješ šansu i sebi i drugima da živiš punoću života uprkos bolesti vremena. Šta je tvoj utisak posle četiri odigrane predstave „Balkanskog špijuna“? Da smo stvorili predstavu koja se dubinski tiče publike. I to je najvažnije. Stajaće ovacije. Liste čekanja za karte za novembarska izvođenja. To su moji utisci. Šta misliš, šta je to pred čim publika ustaje? Pred pozorištem i pred slobodom. Pred vrhunskom glumom i pred istinom. Film „Balkanski špijun“ ima mitski status. Neke replike su toliko duboko ušle u narod da, kad ih izgovaraju, ljudi možda i ne znaju da ih je napisao Duško Kovačević, njegove rečenice se tretiraju kao neko opšte dobro. Ja sam promenila ideološku matricu drame i kontekst. Sve se dešava danas i ovde. Ilija Čvorović nije više politički zatvorenik koji je robijao na Golom otoku, nego čovek koji ima pedeset godina i koji je proživeo sve nesreće koje su se ovde desile od trenutka pisanja te drame pa do danas. NJegov osećaj poniženosti, poniženosti običnog čoveka, porodica koja se raspada pred našim očima u medijskoj kapsuli koja pumpa i proizvodi društvenu paranoju i neprijatelje na dnevnom nivou, tragizam podstanara kao nevinog a sumnjivog mladog čoveka, mislim da je to ono što publika prepoznaje kao tragediju ovog vremena i što ljude podiže na noge. I zbog suza i zbog smeha. Na sceni se sve vidi, a istina i sloboda i u najopasnijim vremenima povezuju ljude. Da li je paranoično reći da ovoliku proizvodnju društvene paranoje i neprijatelja ne pamti ni originalni Ilija Čvorović, zatvorenik sa Golog otoka? To je pitanje za nekoga ko može realno da poredi ono i ovo vreme, ne na osnovu literature, nego iskustva života u oba vremena. LJudske podlosti, zlo, mržnja, fanatizam, strah, dobili su u tehnologiji špijuniranja nove metode. Ono je bila jednopartijska država, a mi smo u kao-demokratiji. Tada je jedna partija imala svoje neprijatelje, a sada je rašomonijada između mnogih. Teorije zavere su vrlo zavodljive i omiljene u autoritarnim režimima, ali one su sredstvo političkih manipulacija raznih stranaka. I pozicije i opozicije. Da li čovek, ukoliko govori istinu, može mirno da spava bez straha da će osvanuti na naslovnoj strani kao novootkriveni neprijatelj, proneveritelj, izdajnik, agent...? Ne može. Zato što se ovde više ne radi o istinama i lažima – nego o tome da postoji podoban i nepodoban govor u datom trenutku. A ti narativi se vrtoglavo menjaju. Sava Janjić je bio stub odbrane srpstva, naroda, crkve, države na Kosovu, pa je preko noći postao izdajnik. Sumanuti rodoljubi propisuju i šta je rodoljublje i šta je ljubav prema zemlji, ali i to se menja po potrebi. Nekad je ljubav da kažeš „Kosovo je Srbija“, a nekad je ljubav da kažeš „Kosovo nikad više neće biti Srbija“. Preko noći se menja matrica šta je poželjno da kažeš u datom trenutku. Ako jedan monah nije bezbedan od takvog progona, možemo lako da zamislimo koliki je strah malog čoveka koji nije javna ličnost da mu ime ne osvane na naslovnoj strani, jer to znači građansku smrt, to znači da će biti sahranjen pre nego što srce prestane da mu kuca. I kad Ilija Čvorović kaže: „Živeo sam kao pošten čovek i hoću da umrem kao pošten čovek, neću da mi se ime povlači po naslovnim stranama“, to se prepoznaje u sekundi kao realan strah u atmosferi društvene, političke paranoje. Da li bi taj medijski lov mogao da se završi tako što će neki Ilija Čvorović, ili još gore Đura, da se zaleti da se u ime države i plemenitog cilja obračuna sa Savom Janjićem, Radom Trajković, Sergejem Trifunovićem, liderima opozicije...? Apsolutno da. S tim što Ilija želi da prevaspita podstanara, a Đura, sestra bliznakinja, nema dilemu šta uraditi s izdajnicima. Lopata, ašov, štranjga, metak, njen su recept za zlikovce, strane plaćenike. O tome se radi, to više nije „Goli otok“ da se zna gde su ti neistomišljenici. Ovaj „Goli otok“ obuhvata površinu cele zemlje koja je medijski pokrivena. Kolika je medijska pokrivenost toliki je prostor za targetiranje ljudi. Opasna su vremena. Kolika je medijska pokrivenost, toliki je prostor za svakodnevne prenose govora predsednika, neki od njih su zaslužili i da uđu u tvoju predstavu. Gde prepoznaješ smisao tolikih obraćanja? U tome pre svega prepoznajem lošu računicu predsednikovih savetnika na koliko sekundi, minuta, dana, treba da nam se javlja putem ekrana. Kada bi ti frajer koga obožavaš dolazio u kuću deset puta dnevno, makar i sa cvećem i ispevanim pesmama, morao bi da ti dosadi. Prestala bi da mu otvaraš vrata. S druge strane, to redovno obraćanje može da pruži božanstvenu iluziju da predsednik od nas ništa ne krije. Vučić je prvi koji je s narodom prešao na TI. NJegov populistički pristup zasnovan je na manipulaciji: ja Tebe poštujem kao čoveka i zato sa Tobom delim svoje intimne bolove i patnje - koliko spavam, koliko jedem, koliko čitam, koliko se žrtvujem za tebe mali čoveče s druge strane ekrana. Pre Vučića nismo imali taj politički govor „ja-ti“, to je novitet. Intimizacija u grdnji, pohvali, često s očinskih visina. Ispovedanje i propovedanje su pomešani. Čega se plašiš kad izađeš iz pozorišta? Plašim se budućnosti. Plašim se toga što je Balkan i dalje bure baruta koje, ako nekom padne na pamet, može za tren oka da se potpali mimo volje naroda koji na njemu živi. I sad u miru, kad gledaš naslovne strane tabloida, mi smo u ratu. Hrvati su isključivo ustaše, Albanci isključivo teroristi. Na domaćem terenu se proizvode neprijatelji svih boja i uzrasta. Javni govor je prepun mržnje. Siromaštvo vidljivo na svakom koraku. A pri tome mi zaista jesmo kao neki mini bilijarski sto na kojem svetski moćnici igraju karambol. Šta je to što ljude i posle svih užasa koje smo prošli čini nesposobnim da prepoznaju očigledno i svesno stvaranje atmosfere u kojoj neprijatelj vreba? Količina informacija, realne svetske strahote, ratovi, terorizam, u kombinaciji sa izmišljotinama. Kao što je atmosferski pritisak nevidljiv, ali ga osećaš u razdraženosti, glavobolji, pospanosti, ili poletu, tako i priča o atmosferskom pritisku iz medija i pritiscima na medije ostaje nedokaziva. Uvek će se naći neko ko će reći: „Naravno da u Srbiji postoji sloboda medija, pogledajte šta piše Tabloid“. To je argument za slobodu. „Nema `Utiska nedelje`, ali Olja Bećković piše za NIN - u čemu je problem“? Evo i ti si napravila „Balkanskog špijuna“ u Narodnom pozorištu... ...i niko me nije zabranio! Da li je to dokaz slobode? Nije. Kako nije? To je dokaz postojanja umetničke slobode, ali nije potvrda postojanja istinske građanske slobode. Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste. To je samo dokaz da postoji neko mudar ko kaže: ne bi nam odgovaralo da zabranimo tu predstavu niti bilo koju drugu, neka se oni tu prazne, neka se oni tamo okupljaju, neka gledaju, debatuju. To je mikroplan, koji je mnogo manje bitan od svega što se radi na makroplanu. Priča o slobodi je složena. A svako vreme ima svoj pojam slobode. Bitne strateške stvari koje će nam odrediti budućnost, dešavaju se van naše volje. Da li je tebe neko pitao da li hoćeš da prodaš PKB? Da li te je neko pitao da li hoćeš da daš „Beograd na vodi“ na onakav način? Nije. Niko svojim glasom nije nikog ovlastio da donosi leks specijalise i uzurpira zakone ove zemlje. Cenzura u pozorištu u starovremenskom smislu, zamenjena je cenzurom putem novca. Uskraćivanjem sredstava za produkcije predstava. Mudrost novog doba nije da nešto zabrani, nego da sve tretira kao jednako bitno, odnosno nebitno. Da estrada bude isto što i vrhunska umetnost, izveštaj iz rijalitija isto što i premijera predstave ili filma, ili intervju s nekim istinski bitnim intelektualcem, naučnikom, umetnikom. Tišina u kojoj se sprovodi takva politika govori da većina koja je glasala za ovu vlast nema ništa protiv? Ili je u pitanju strah nepriličan slobodnom društvu? Strah postavlja granice. Ja ne zameram nijednom čoveku koji je jedva dobio nekakav posao od koga izdržava petoro dece što će sagnuti glavu. Mislim da on ima pravo da sagne glavu iz prostog razloga što ljudi s mnogo sigurnijim egzistencijama nisu došli do onog stepena solidarnosti da se na smislen način povežu između sebe i bore se za one koji su od njih slabiji i ugroženiji. Ja nikad ne pričam ružno o narodu i ne podsmevam se medijski nepismenima koji veruju propagandi što pljušti iz medija. Alergična sam na političare koji potežu argumente - narod je glup, narod je krezub, narod je lenj, narod voli da plače i kuka... Odvratne su mi sve te priče o pogrešnom narodu. Mene zanimaju elite, ljudi koji imaju višak odgovornosti, i koji utiču na ukupnu atmosferu u društvu mnogo više od radnika u bilo kom „Goši“. Kako si razumela izostanak ozbiljnije podrške ljudi iz kulture resornom ministru Vukosavljeviću na predlog za ukidanje rijaliti programa na nacionalnim frekvencijama? Kao opravdanu bojazan da ne budu izmanipulisani, ili kao simptom opšte zaraze teorijama zavere? Mislim da je bilo prirodno da ljudi iz kulture u ovom slučaju stanu na stranu ministra, bez obzira na to šta ko misli o njemu. Psihološki model koji stoji u pozadini ovih tipova rijalitija je neoliberalni model – sve je dozvoljeno u takmičenju – samo da pobediš! Po cenu srama, po cenu svega - za minut slave i para. Čovek je čoveku neprijatelj. Rijaliti je socijalno-psihološki društveni eksperiment, koji se poklapa sa tom neoliberalnom matricom politike koju i ova vlada podržava. Zato je daljinski upravljač Vladina igračka u borbi protiv rijalitija, a ne stvarni odgovor na tu pošast. Kako je ispalo da je Željko Mitrović proizveden u prijatelja, a ministar u neprijatelja kabineta Ane Brnabić? Tako što Vlada štiti emitere i novac. Kao što se uostalom posle petog oktobra cela nova vlada nacrtala na Pinku - što je, po meni, bila prva izdaja. Nemam ja ništa protiv Željka Mitrovića koji ima pravo da pravi komercijalni program i da ulaže pare u šta god hoće, problem je sa druge strane – ko ima pravo da mu dodeli nacionalnu frekvenciju koja je naše dobro, da je koristi protiv opšteg dobra. Osim ako neko ne smatra da je opšte kulturno dobro prostakluk i agresija, najcrnji primitivizam koji bljuje iz usta rijaliti zvezda, da je to obrazovna platforma za decu dvadeset prvog veka u Srbiji. Šta bi za tebe u ovom trenutku značio „rad protiv interesa zemlje“? Čovek je kompleksan, dobra politika hrani dobru stranu čoveka, a ono animalno u njemu svodi na najmanji mogući nivo. Dobrobit zajednice nije nikakva apstrakcija. NJu mora da oseti svaki građanin na ličnom planu. Dobra politika je pre svega politika poštovanja građanina, ali mi smo odavno izgubili status građana. Mi nismo građani, mi smo kmetovi na nečijem feudu. Ko su onda stvarni neprijatelji našeg društva? Oni koji proizvode neprijatelje su neprijatelji. Proizvodnja neprijatelja na dnevnom nivou je neprijateljska aktivnost protiv ljudske normalnosti. Da li je bilo ko iz uprave pozorišta imao bojazan da bi predstava mogla da se prepozna kao „neprijateljsko“ delovanje? Ne znam. Nije bilo miniranja procesa rada, proba. Da li je neobično što na premijeri „Balkanskog špijuna“ nije bio niko iz državnog vrha? „Balkanski špijun“ je prva premijera u godini proslave jubileja sto pedeset godina od postanka Narodnog pozorišta, tačnije njegove Drame. Opera i balet su mlađi. Sledeće godine, Opera će slaviti stoti rođendan. Mislim da je na tom događaju morao da bude prisutan ceo državni vrh, iz poštovanja prema toj stopedesetogodišnjoj istoriji. Baš kao što su se okupili da otvore Narodni muzej. Drama Narodnog pozorišta je vršnjakinja parlamentarizma u Srbiji. Da li si pitala upravnika Dejana Savića šta je istina u navodima tabloida o dolasku bivše „zečice“ na mesto pi-ara pozorišta? Nisam. Zašto bih kad je zečica sve rekla, a upravnik gostovao na Pinku. Branislav Nušić je nekada bio upravnik Narodnog pozorišta. Istinski velikani su na sceni Narodnog pozorišta stvarali istoriju i vrhunsku umetnost. Ovo što se dešava danas je ruganje njima. A za nas, iz ovog posrnulog vremena, ova situacija je ispit: hoćemo li ćuteći posmatrati kako se Narodno pozorište pretvara u Zadrugu 2, ili braniti pozorište od nasrtaja neprofesionalizma, nepotizma, partokratije i svakojakog javašluka? Hoćemo li i dalje živeti u paralelnim univerzumima onoga što se dešava na sceni i onoga oko nje? U pristojnoj državi Dejan Savić bi podneo ostavku posle ove skandalčine. U nepristojnoj realno je očekivati pravdu za pi-ar Mirelu. Premijeru „Špijuna“, posvetili ste Predragu Ejdusu. Da. Ne minutom ćutanja, već igranjem predstave odali smo počast velikanu. Samo dva puta imala sam sreću i čast da radim s njim. Peca je bio moj Hambert Hambert u „Loliti“ i Grof Šebeljski u Čehovljevom „Ivanovu“. U „Ivanovu“ je ispevao pesmu lepote prolaznosti, pesmu o čoveku golubije duše, koji ne može da podnese ideju da smrt postoji. LJuljuškajući se na drvenom konjiću s malim bičem u ruci terao je smrt što dalje od sebe, u nepovrat univerzuma koji se smeje ljudskoj prolaznosti i snovima o večnosti. Kad sunce sija, i na groblju je veselo. Kad ima nade, i starost je lepa, govorio je Pecin Grof, brišući stvarne, a ne pozorišne suze. Sve njegove uloge za mene su stvarnost, nikakva fikcija. Stvarnost scene, istinitosti pozorišta. Šta je tvoj utisak posle ovog dvočasovnog razgovora? Mi sad možemo da pričamo do prekosutra o politici, i uvek ću imati osećaj da pričam u prazno, da to nema težinu, da je nešto u toj priči lažno i da mi izmiče. Ali kada smo na terenu pozorišta, onda smo stvarno na terenu istine. Ta istina će ili doći do srca ljudi ili neće, nema ništa između. Nije bezazleno kada 300 ili 500 ljudi izađe iz pozorišta sa istim osećanjem povezanosti. Ne mora biti tema politike. Rizično je igrati se sa slobodom tog mesta.