Solunci ponovo stradaju

Bacila sam uljani razređivač da potpalim vatru. Uvek kad neće da gori, bacim malo nafte na peć, ali tada četiri metra sam letela koliko me eksplozija odbacila, i zapalila. Posle toga, dok sam se oporavljala, čuješ preko noći kako se odvaja koža od lica, lepo čuješ, puca i odvaja se. Svi su oko mene bili da se ne bih pogledala kako izgledam. Otada, nešto se desilo, počela sam da pričam u rimi. Pišem pesme. To oko tog oduzimanja zemljišta ništa ti ja ne znam. Oko te krađe, ovi moćni što pljačkaju ove sitne, pitaj tamo. Kratko podšišane kose, sitnih očiju i brzog pogleda, sela je na bicikl, pokazala na neke ljude ulicu niže i rekla: „Oni sve znaju, eto, pitajte ih“ i, recitujući stihove neke pesme, ode. Jedna je od potomaka solunaca, u tom Banatskom Kararorđevu, koje je nastalo posle Prvog svetskog rata kada je od mađarskog grofa kralj Petar Prvi Karađorđević kupio zemlju na ledini koja se prostirala od Žitišta do Temišvara. I onda poklonio po sedam jutara zemlje soluncima, njih 650 dobrovoljaca, mahom Ličana koji su iz Amerike došli da služe kralju i otadžbini. Zakon o komasaciji, koji predviđa ukrupnjavanje zemlje sada su, kako pričaju meštani, iskoristili lokalni moćnici da im otmu zemlju koja je na boljoj poziciji, zemlju koju su obrađivali njihovi preci već sto godina, ignorišući Ustav koji garantuje pravo na privatnu svojinu. Tu u ulici dole, u hladno podne prošarano suncem, nekoliko muškaraca prekraćuje dan uz pivo, i jedan od njih govori o kvaru na televizijskom prijemu, drugi o onima što nas „špricaju odozgo ovim otrovom“ , pa o predsedniku Srbije koji je „dobio dvojku od Putina“... „Misle da smo kerovi, pa da ne znamo ništa.“ Svi potomci solunaca, Ličana koji su se vratili iz Amerike da služe kralju i otadžbini. „Ovo ovde ti je bila močvara i naši djedovi, pradjedovi, solunski dobrovoljci, imamo četiri Karađorđeve zvezde, naselili su ga. Tu na spomeniku ima spisak 600 i nešto njih, oni su došli ovde na ledinu, na polje, u vagonima sa porodicama, prugom koja je sada zarasla u korov. Ova kuća iza to je moj deda sagradio, solunac. Menjana od tada ko zna koliko puta. Imate u ulici dole staru kuću iz tog perioda. Živi izbeglica iz Like. Deda mu dobio od kralja, on se vratio u Liku, i tamo mu u ovom poslednjem ratu uništeno sve i proterani su tokom Oluje. Evo i majka mu je tu. Svi su došli na golo i počeli su da formiraju selo.“ Kada je počeo rat, od dvojice braće jedan je ostao da preživi, da sačuva lozu, a drugi je došao kao dobrovoljac da brani kralja i otadžbinu. „Taj koji se vratio je moj deda Mića Ognjenović, ja sam Ognjenović Branislav. Deda je živio u Čikagu. Znam da je imao neku fabriku ovaj brat što je ostao, i ostalo je mom dedi nasledstvo, ali ga je advokat izvaćario jer je bio nepismen, nije znao ništa. Ovo mi je majka, opozicionar uvek.“ Starica zabrađena maramom, u vunenom teškom prsluku, šapuće dok govori: „Sve smo videli. Sve znamo, moj je deda ostavio posao na pilani i otišao u dobrovoljce. Za vreme Prvog svetskog rata pet godina nisu znali za njega gde je. I dobio zemlju, ali on nije znao nikome da se suprotstavlja, samo je znao da radi, da poštuje, eto. Moj stric u Žitištu, više nije živ, posle rata Drugog došao je jedan komunista - ajde, pakuj kombajn, ide kod njega a on neka čeka. Uzme on šibicu i zapali, e sad nećete moći, sad više nemate šta. Zvali ga na sud, on sve to tako ispriča, kaže: šta vi mislite je l moj otac bio dobrovoljac za ovakve vucibatine? Dolazio neki udbaš, doveo trojicu još i on četvrti. Nismo smeli ’raniti ni svinje, moraš prijaviti, pa oni da uzmu šta je njima potrebno, a nama, da izvinite, šta ostane. Moja mama cepa drva na drvljaniku, a oni idu u onim nemačkim kaputima kožnim i taj kaže mojoj majci, deder da pustiš te svinje, a mi ih sakrili. Kaže, četiri svinje imaš, neko nas tužio. Mama kaže: ti bitango, neradniče, dođi, sikira će ti suditi, stala na vrata, on nije smeo, pa viče ovima - ajde, ljudi vide šta je i odoše, nisu se više ni pojavili. Kaže mama, vi da nosite tamo da bančite i slavite, a moja deca da umiru od gladi, e, nećete. I lopovi i sad. Uvek tako bilo. Sila u svoj džep stavlja. Vulin bi da gazduje vojskom, a ni služio je nije, a onaj drugi bi da nagotovs poziva, a ne zna se šta sve ima. Uvek ti isto bilo. Nas su učili, od kolevke, smerno da ćutiš i radiš, a oni su mnogo bezobrazni. I sada kradu ovde ljudima zemlju, koju su od dedova dobili. Prekrajaju moćnici kako kome odgovara. Ako mu se svidi tvoja parcela, reći će takav zakon, šta ćeš.“ NJen sin seda u kola, poziva da uđemo, da nas odveze do najstarije kuće u selu. Tamo starica u crnom, sede kose zavijene u maramu, koja skriva veliki mladež na levom obrazu. Savijena je od godina izgubljene vere, skriva lice, ne bi da se slika, kao i obično ljudi koji skrivaju bol, tugu. NJena kuća je iz 1921. godine, drvena, nisko postavljenih vrata i plafona koji možeš dotaći pruženom rukom. Taj starinski prostor ispunjava miris boranije koji isparava iz rupice na poklopcu gde je nekada bio držač i ovaj prostor njene tuge ispunjava toplinom. „Narod da ne gleda, pusti me k vragu, reći će - vidi stare bene, ništa nema. Vratili smo se u Liku, kod Gračaca. Mileva Manojlović se zovem. Protjerali nas odatle tokom rata. Pet godina ratovali, sve je ošlo, svi Srbi. A sad i ovde nema ljudi. Prazna ova prekoputa, i ona pored, i ona tamo, i ta… Pet, šest, kuća u komišiluku. Ovde ima jedan i ovde jedna udovica.“ „Gde su ljudi?“ „Nema.“ „Kako nema?“ „Mladi otišli, ovi umrli. Ne pričajte kako je u kući, sramota.“ Spomen-soba u zgradi vrtića, gde skoro da nema dece. Fotografije solunaca, stara lička kolevka za decu, drveni sklop za pravljenje ličkog sira…. Ne sredini sobe u staklu zastava srpskih dobrovoljaca. „Ići ćemo redom, da znate ko smo, i da shvatite zašto je ta komasacija otimanje onoga što bi trebalo da je sveta zemlja“, kaže Mile Kovačević. Selo je nastalo tako što je kralj Petar Prvi Karađorđević otkupio zemlju od... Govori o već poznatoj istoriji sela, o tome kako su solunci Ličani iz Amerike ratovali sa Francuzima i kako su se ta prijateljstva održala, te se tako u selu našao i neki Francuz, inženjer arhitekta, koji je geometrijski nepogrešivo precizno iscrtao tačne zemljišne posede, ulice pravih uglova i prilaze njivama. Govori o sadašnjem vremenu u kojem ništa nije sveto, ni preci ni naslednici, o vremenu beščašća u kojem ni prošlost ni budućnost nemaju vrednost. Govori o soluncima, o njih 300 iz sela koji su u Drugom svetskom ratu što ubijeni što streljani pod naredbom Gestapoa, o komunistima koji su popisivali zemlju na maksimalnih deset hektara, o seljačkim zadrugama i kolhozima po ugledu na Sovjetski Savez i prvim atacima na njihovu dobrovoljačku zemlju. O pucanju zemljoradničkih zadruga i komunizmu na kolenima, o oduzetoj pa vraćenoj zemlji, nekadašnjem poklonu od kralja. I tišini koja je ovo selo obavijala godinama. O jednoj zastavi koja je sada izložena u centru sela u toj spomen-sobi, koja se godinama čuvala skrivena kod meštana od najvećeg poverenja. „Zakon o komasaciji je donet kako bi velikoposednici, ti tajkuni, ili prostim jezikom da kažem, kriminalci lokalni, uzeli našu imovinu, jer imovina je neprikosnovena. Mangupi se dosete kako da vam je oduzmu čak i ako je vi ne date, ne prodajete, jer taj zakon znači da po zakonu može da se otima. Nismo mi ljudi iz srednjeg veka, ta komasacija je dobra stvar, bilo je dosta neregulisanog zemljišta, nismo protiv da je urađena na pravi način, korektno. Jer, bila je priča da dobrovoljačku zemlju neće dirati. Ali oni uzimaju kako se kome svidi, koji deo lokalni moćnici požele, nameštaju ga sebi. Mile Obradović kaže da je ovo što se njima dešava gusarenje moćnika, koji su na vlasti i koji misle da im ne može niko ništa. „Oni gaze sve. To je sveta zemlja koju su naši dedovi ne dobili, ne oteli, nego zaslužili boreći se i sada se bagra jedna organizaovana našla da skrnavi to. To što je manastir na Kosovu, to je nama taj komad zemlje dedov. I banda dolazi da otima zemlju onih koji su bili pripadnici divizije koja se prva hvatala za gušu s Bugarima i probila front. Da njih nije, ne bi ova Vojvodina nikada srpska ni jugoslovenska bila. Priča dalje o svom dedi koji je kao mladić otišao u blizinu NJujorka, nakon što je dva i po meseca putovao stočnim brodom u brojnoj grupi mladih Ličana. I onda o tome kako je Pašić organizovao okupljanje dobrovoljaca. I o onima koji su se tek snašli i otišli da „brane majku Srbiju“, bez razmišljanja, prodajući svu imovinu koju su stekli, računajući da se živi neće vratiti. I priča o tome kako su kasnije, u vreme komunizma, ti ljudi koji su dobili od kralja zemlju kao počast, skrivali decenijama dobrovoljačku zastavu. „Ta zastava kao da je svilena. To se čuvalo. Zamotavalo i odmotavalo samo da se ispegla. Odrastao sam već, i studije sam završio kada su me pozvali u sobu seoske kuće, i preko sobe razvijena zastava. Taj čovek me je znao, i moje korene, čiji sam, šta sam, i onda je rekao ako umre neka se ovo sačuva. I sve je ispričao šta je to za njih značilo. Kaže, ovo nije zarobio neprijatelj, zastavu, mnogo je ljudi stradalo i posle, ali je ona sa nama. Bio je dan, svetlo, i kada je poslednji dobrovoljac solunac umro u Karađorđevu, Ican Novaković, sam“, priča Mile Kovačević. Bila je to 1989, komunizam na izdisaju, zastava je izneta javno, došla je vojna muzika iz garnizona u Zrenjaninu i sa razvijenom zastavom poslednji solunac iz ovog mesta sahranjen je uz vojne počasti, nakon godina u kojima su ih pozivali na informativne razgovore, čupali im brkove i zabranjivali njihovo udruženje. Sada njihovi potomci traže da ne diraju njihovu stogodišnju zemlju, da je ne prekrajaju, po volji lokalnih moćnika, i pozivaju na posebnu obazrivost prema toj imovini koja je deo istorije koja govori o tome kako je pre samo sto godina od te ledine sačinjena srpska zemlja, na koju imaju tapiju potpisanu kraljevim imenom.