Novi život plagijata

Nakon što je kroz skupštinsku proceduru, kao kroz protočni bojler, propustio skandalozne izmene Zakona o visokom obrazovanju, ministar prosvete Mladen Šarčević našao je za shodno i da objasni svoj potez. „Velikodušni“ gest kojim je priznao i ozakonio sporne doktorate i diplome, opravdao je činjenicom da poslodavcima ionako nisu bitne one već stručnost kandidata. I dodao: „Samo diplomu ne treba da gleda ni država kao poslodavac, privatni sektor odavno ne gleda, a tek stranci neće“. Nedostajalo je još da kaže kako bi država mogla da uštedi kada bi se ukinule skupe komisije koje procenjuju nečiji rad, jer one ionako nisu bitne imajući u vidu da se poslovi dele po drugom kriterijumu. Uostalom, možda i nije morao da kaže - država je „kao poslodavac“ to već dokazala puneći Vladu, ministarstva i javne službe upravo likovima sa sporno stečenim diplomama i nespornim političkim opredeljenjima. Na vreme je procenila da su sumnjivi doktorati Nebojše Stefanovića ili Siniše Malog apsolutno nebitni u odnosu na blagodeti koje mogu bespogovorno da pruže, od rušenja u Savamali do spornih i preskupih ali svetlećih đinđuva kojima obasipaju „strane turiste“. I zašto bi se onda aktuelna vlast zamarala zahtevima struke da se preispitaju doktorati koji su stečeni na devet privatnih univerziteta i 22 fakulteta. Formalno, država se time nije ni bavila. Izmene zakona poslate su u proceduru uz najavu da se regulišu dva krupna problema: angažovanja lektora srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama u inostranstvu i problem funkcionisanja organa upravljanja i organa poslovođenja visokoškolske ustanove. A onda je, između redova, umetnuto ono što je struka nazvala „nagradom za nerad, za one koji idu preko veze i za one koji pokušavaju da prevare sistem“. U članu 14, kojim se menja stari član 127, izostavljeno je da se diplome mogu poništiti u slučaju plagijata i ostavlja se na volju visokoškolskim ustanovama da same o tome odlučuju iako one po pravilu štite svoj ugled i ugled svojih profesora (slučaj Siniše Malog). Potom je u članu 18 odlučeno da se priznaju doktorati odbranjeni na fakultetima koji nisu imale akreditaciju, uz obrazloženje da nije sasvim tačno da je nisu imali, a i da nisu studenti krivi za to. Bar tako tvrdi ministar Šarčević, objašnjavajući da se radi o privatnim fakultetima koji su prošli dva kruga akreditacije, a onda je Komisija za akreditaciju „prijavila da je kobajagi istraživala da 20 privatnih fakulteta nije prijavilo doktorske studije posle ’Bolonje’“. Međutim, struka smatra da je problem kompleksniji, da nije u pitanju hir Komisije za akreditaciju već potreba države da izađe u susret pojedinim interesnim grupacijama, ali i ustanovama koje su fabrikovale doktorate bez adekvatnih dozvola. Za Dušana Teodorovića, predsednik Odbora za visoko obrazovanje u SANU, tu nema dileme: „Prva stvar koja bi morala da se uradi je poništavanje svih nezakonito stečenih doktorata. Tu nisu ostvareni naučni doprinosi koji su kompatibilni sa savremenom naukom u svetu, već se radi samo o dobijanju titule. Veliki deo tog kadra zaposlio se pretežno na privatnim fakultetima i visokim strukovnim školama i oni sada reprodukuju takav isti kadar što defakto znači – mi sada ubijamo zemlju. Pritom, država neće da sluša značajne ljude sa univerziteta (značajne ne zato što su se samoproklamovali da su značajni već zato što imaju naučne reference) i imam utisak da je razlog to što su napravili paralelni školski sistem u privatnom obrazovanju u kom njihovi kadrovi dobijaju titule i zvanja i formalno stiču uslove da budu postavljeni u državnu upravu, javna preduzeća i ministarstva. Najveći broj ljudi stiže sa Megatrenda, a kada bi se gledala naučna citiranost, Megatrend je na tri promila od Univerziteta u Beogradu“. Međutim, reč struke ni ovog puta nije bila u igri, baš kao ni prošle godine kada je po hitnoj proceduri i bez javne rasprave SNS u parlamentu usvajao Zakon o visokom obrazovanju u kom je „propustio“ da reši pitanje spornih diploma. Ali nije propustio da izglasa zakon po kom im se više neće dogoditi da neko stručno telo postavi pitanje kako se štancuje visokoobrazovani kadar. Zbog toga je ukinuta Komisija za akreditaciju, a obrazovana su nova regulatorna tela zadužena za kvalitet visokog obrazovanja u kojima izvršna vlast i Ministarstvo prosvete imaju apsolutnu većinu. Formirano je Nacionalno akreditaciono telo u čiji Upravni odbor ulazi samo jedan član na predlog Konferencije univerziteta Srbije i jedan iz sastava visokih škola, dok čak pet članova predlažu Ministarstvo i Privredna komora. Takođe, izvršna vlast je obezbedila apsolutnu većinu i u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, zbog čega je prošle godine pet uglednih članova, računajući i predsednika SANU Vladimira Kostića, podnelo ostavku. E, tek onda je „prava“ izmena zakona mogla da počne. U ugodnom odsustvu struke, Ministarstvo prosvete je prelomilo da će ne samo sporni doktorati biti priznati, već i diplome onih studenata koji su upisivali neki stepen studija za koji nisu posedovali uslov. Predlog je uguran u skupštinsku proceduru zajedno sa zakonom o penzijama (za javnost daleko atraktivnijim) i mogao je da se provuče u apsolutnoj tišini i bez medijske pažnje. Samo oni koji su pažljivo slušali prenos sednice mogli su da čuju usamljeni glas Aleksandre Jerkov iz DS-a, koja je rekla: „Da li postoji zaista i jedan slučaj da ste rešili bilo koji problem tako da ne budu nagrađeni oni koji su muvali, da ne budu nagrađeni oni koji su kršili zakone, da ne budu nagrađeni oni koji su gledali samo da zaobiđu pravila i idu preko veze? Nije vama prvi put da priznajete diplome onih koji nemaju uslove da diplome izdaju. Imamo slučaj našeg kolege Zukorlića, čiji univerzitet funkcioniše na osnovu mišljenja Vlade da se njegove nevalidne diplome imaju smatrati validnim, tako da je to samo nastavak vaše politike.“ U istoj tišini je ostala i antologijska replika Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe SNS-a, koja bi mogla da budućim pokolenjima posluži kao definicija naprednjaka za visoko školstvo. Odgovarajući poslanici koja je upravo doktorirala na državnom univerzitetu uz poštovanje svih akademskih pravila i sa doktoratom koji je izložila na javni uvid, Martinović je rekao (originalni citat iz stenografskih beležaka): „Što se tiče, kako kaže gospođa Jerkov, muvanja, ja sam ovde donosio indeks predsednika moje stranke i predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića. Javno sam čitao ocene koje je Aleksandar Vučić dobio na Pravnom fakultetu i vi do sada niste pokazali, vi koji stalno pričate o nekom muvanju, o nekim lažnim doktoratima, o tome kako je neko nekog prevario, kako država nekoga štiti samo zato što je član SNS, evo, ja vas molim, pokažite vi indeks vaš, vaših političkih lidera, pa da vidimo ko je muvao... ja ću doneti ponovo indeks mog predsednika Aleksandra Vučića, a vi donesite indeks bilo koga od vas“. Dakle, Martinović neće doneti svoj indeks (čak ni doktorat koji niko ne spori, da se ne vidi da je obrazovaniji od svog predsednika), ni direktora BIA, ni ministra policije... već će uporno čitati Vučićev indeks u nadi da će ceo SNS moći da stane iza tog jednog jedinog indeksa, kao da su svi naprednjaci učlanjenjem u stranku diplomirali sa stranačkim predsednikom. I kao da je diploma Pravnog fakulteta vrhunac (kakve postdiplomske studije i kakvi doktorati, oni i samo oni imaju indeks nad indeksima – Vučićev). Ili, što bi bilo mnogo gore, kao da je taj indeks jedini koji naprednjaci imaju a koji nije bio posledica muvanja. Mada je u ovom trenutku sve to nebitno (mimo ovacija Vučiću, koje su uvek bitne), ako je neko i muvao - donet je zakon kojim će se potvrditi da nije.