Možda sam paranoičan ali me ipak prate

Kada je Dimitrije Vojnov imao jedanaest godina, a Lazar Ristovski četrdeset, snimljen je film Tito i ja Gorana Markovića, možda i jedini razigrani implicitni filmski komentar o krahu jugosocijalističkog projekta. U njemu sudbina spaja desetogodišnjeg Zorana, koji je najboljim sastavom na temu ljubavi prema Josipu Brozu zaslužio da s grupom pionira pohodi maršalov rodni kraj, i druga Raju, do ponoći vaspitača, a od ponoći paranoičnog žbira koji na parodiranom sudu časti ojedanje Zoranove guze tumači bezmalo kao akt protivdržavne subverzije. Buržoaska je stvar uopšte imati guzicu, kao da govori drug Raja. Kada Zoran u Kumrovcu napokon prizna da je, posve nepionirski, slagao, te da postoji čitava lista stvari koje voli više od Tita, uključujući i izvesnu Jasnu zbog čije se naklonosti uopšte potrudio oko sastava, drug Raja doživljava očekivani i komikom obojeni nervni slom, na zadovoljstvo publike. Dvadeset šest godina kasnije, Ristovski snima film Čarape kralja Petra po romanu Milovana Vitezovića, projekat od tolike nacionalne važnosti da je RTS morao da ga sufinansira, i to nakon intervencije predsednika Aleksandra Vučića, što je nelegalno baš onoliko koliko zvuči. Ni ta sredstva nisu bila dovoljna, pa je grad Čačak morao da izdvoji skoro milion dinara i kupi 4.300 karata u pretprodaji za film koji još nije završen, što je, pored toga što je nezakonito, ujedno i besmisleno. Pomaganje ovog filma, tvrdi se, nema nikakve veze s vatrenim, pa i zapaljivim govorima Lazara Ristovskog na skupovima tokom Vučićeve predsedničke kampanje. S druge strane, Svetozar Cvetković, producent filma Mezimica čiji je scenarista upravo Dimitrije Vojnov, sporazumno je raskinuo saradnju s Filmskim centrom Srbije, svega dve nedelje pred početak snimanja, pa će prethodno odobrena sredstva u iznosu od 30 miliona dinara biti vraćena. Vojnov i glavni glumac Nikola Kojo posumnjali su da je reč o cenzuri, jer je scenario u delovima esnafske i šire javnosti protumačen kao antisrpski, naročito nakon napisa pojedinih režimskih tabloida. Javili su se i zahtevi za njegovim izmenama. Uslovi za snimanje Mezimice postali su nemogući, što je i Cvetković naveo kao razlog svog odustajanja. Upravni odbor FCS-a je, uprkos tome, saopštio da je Srbija demokratska zemlja u kojoj nema cenzure. Tu već stupamo na trusno polje semantike – film možda nije zvanično zabranjen, ali je osujećen bočnim, ne lako dokazivim pritiscima i bljutavom, neutralnom terminologijom. To, ponovo, navodno nema nikakve veze s medijski gotovo neispraćenim, a uistinu velikim uspehom filma Teret Ognjena Glavonića na takmičarskom programu Kanskog festivala, filma, inače, koji tematizuje transport leševa albanskih žrtava u hladnjačama 1999. godine. Osim što ima. Nezvanični strah zvaničnika od talasa filmova koje sama Srbija tumači kao „antisrpske“ ejakulatorno se ispoljio samo kada je Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, napravio pauzu između gostovanja po režimskim televizijama i, prema pouzdanim izvorima, dva sata držao celokupno osoblje FCS u strahu i pod pretnjama. Naposletku je snimanje Mezimice uslovio, priča se, dovoženjem dva autobusa puna gnevnih ljudi koji bi nadležnima u FCS-u presudili. Atmosfera u kojoj predsednik države želi da pomeri brdo, a opskurne figure i manipulatori ljudskim nesrećama poput Spasića vedre i oblače, filmskog kritičara Milana Vlajčića podsećaju na završnu fazu Vajmarske republike. Posredna zabrana filmova koju od de facto do de iure statusa deli vrlo malo, nikoga ne bi trebalo da čudi. „Danas nam je histerična zvanična politika, pa je i ova situacija histerična i bez presedana. Od ljudi koji su videli Teret, niko u njemu nije našao element koji može da vređa zdrav razum i nacionalno osećanje. S druge strane, stručna komisija koja je Mezimici dodelila sredstva sadrži i patriote teškog kova koji bi i sami primetili da u filmu ima nečeg antisrpskog. To se nije desilo. Taj film je žanrovska, trilerska faktura, i scenario je počeo da se menja iz straha. Mnogo je dežurnih piromana i kada režimski mediji kažu da je nešto antisrpsko, pola Srbije skoči i nastane nevolja. Naročito kada požar raspiruju i rijaliti uvoznici Medičijevih. LJudi koji koriste takve kvalifikacije nikada ne znaju o čemu zapravo govore“, kaže Vlajčić za NIN. Problem je, međutim, kad se nestabilne dihotomije poput srpsko - antisrpsko preliju u javni diskurs i kada svi o njima pričaju, ali bez konsenzusa o njihovom značenju. Ako pitate filmskog kritičara Ivana Velisavljevića, njihovi tvorci su nacionalističke elite koje su, otevši kulturu, poželele da u kulturi i istoriji srbuju, dok na drugim poljima prave velike kompromise. Ne na području kulturne politike – ona postoji, pa makar i samo zvanično, već geopolitike i diplomatije. Ako pitate Minju Bogavac, pozorišnu rediteljku i direktorku Šabačkog pozorišta, u svetu u kojem vlada transnacionalni kapital, pristajanje na pitanja nacionalnih identiteta koji služe „kao kost, da ih glođemo i da se igramo, da se osećamo ponosno dok nas pljačkaju“, predstavlja implicitno priznanje društvenog poniženja. Ipak, atmosfera u kojoj se biraju strane barikada, čak i kinematografskih, prenosi se kao zao, obavezujući glas. „Tvorac prve tipologije filmova na srpske i antisrpske je Živorad Ajdačić i predstavlja tek jednog u nizu intelektualaca s takozvanim ’srpskim stanovištem’. Ima tu i uglednih akademika poput Mila Lompara. Ti ljudi, dakle, imaju ime i nekakav uticaj. NJihova procena, međutim, nije dovoljna za stvaranje atmosfere straha. Hajka proističe iz potonjih zakulisnih radnji koje često i nemaju veze s političkim mišljenjima, već ih sprovode i same filmadžije, jedni nad drugima, što svi znaju“, kaže Velisavljević za NIN. O njima priča Vlajčić kada pominje „mediokritete koji su veće patriote nego umetnici i veći karijeristi no stvaraoci“. Ti bi pre četvrt veka, danas i za četvrt veka jednako lako prokazivali ojedene guze, čak ne ni po cenu neke lične dobrobiti. Više iz refleksa. A takvi, samoubilački instinkti dovešće nas, strahuje Vlajčić, u situaciju da usled atmosfere progona veštica niko pri zdravoj pameti neće želeti da ulaže u neki srpski film, premda nijedan značajan film nije snimljen parama samo iz naših fondova. Fond Saveta Evrope za podršku filmu Eurimaž, podseća on, ima ozbiljne komisije i kada nekome dodeli sredstva, mora se naći i domaći koproducent. Pitanje je da li će neko imati nerava da se nosi s apriornim kvazipatriotskim osudama. Čak je i devedesetih, smatraju naši sagovornici, područje kulture bilo poprište sukobljavanja stavova. „Milošević je bio državnik starog kova i znao je da su filmovi tek simbolički izazov. Znao je i da neće pasti zbog njih, već onda kad se ubice s kojima je sarađivao poput Milorada Ulemeka Legije okrenu protiv njega. I vlasnici kapitala koji su ga podržavali poput Željka Mitrovića bili su spremni da u filmove ulažu. Kusturičin Andergraund je finansirao RTS, a Pink je finansirao Rane“, podseća Velisavljević. Tragedija o Pinkiju i Švabi ujedno je i jedini film koji je, prema Vlajčićevom sećanju, imao konkretnu političku posledicu – Nada Popović Perišić je kao ministarka kulture usled pritiska morala da podnese ostavku. Ipak, filmovi su imali regularan bioskopski život. „Režim se nije mnogo mešao u kinematografiju. I u najtežim okolnostima smo imali po četiri-pet vrlo dobrih filmova koji su uprkos sankcijama odlazili pred inostranu publiku. Naša kinematografija je poslednjih dvadesetak godina u priličnoj oseci i ne vidim kako će stvaranje atmosfere straha da joj pomogne. O uspehu Tereta u Kanu se osim u Danasu nije pisalo, što ni u doba ’crnog talasa’ nije bilo slučaj“, kaže Vlajčić. Tražeći istorijsku paralelu s današnjicom, dakle, naša javnost je morala da zaroni dobrano u prošli vek – preciznije u njegove šezdesete godine i prvu polovinu sedamdesetih, kada su snimani filmovi koji su u današnjem sećanju preživeli kao žrtve ideoloških policija i cenzuri sklonih apartčika. I to će se ispostaviti kao jalova rabota. „Suštinske paralele ne postoje. Za početak, ondašnja država je bila uređena i kulturna politika je bila jasna. Svi tadašnji filmovi koji su intervencijom nekih ideoloških brižnika bili smešteni u ’crni talas’, proizvedeni su državnim sredstvima i osvajali su najznačajnija priznanja na domaćim i svetskim festivalima, u Kanu, Veneciji, Berlinu, Čikagu. Paranoja je počela početkom sedamdesetih, ali svi ti filmovi su opstali, bili su prikazani makar koji dan na redovnom bioskopskom repertoaru, osim Grada Žike Pavlovića, Marka Bapca i Vojislava Rakonjca, koji je 1963. jedini bio sudski zabranjen, u Sarajevu. Ostali su u najgorem slučaju povučeni u takozvani ’bunker’, odakle su izvučeni početkom osmadesetih, a danas su u Kinoteci i besomučno se rabe na svim TV kanalima, i predstavljaju svima dostupno zlatno doba našeg filma“, podseća Vlajčić. Drugi film za koji se pogrešno veruje da je zabranjen, Plastični Isus Lazara Stojanovića, bio je 1972. zapravo zaplenjen kao diplomski rad, jer je tada mladi reditelj na kraju vojnog roka uhapšen rekavši nešto nepodobno. Svejedno, film je prikazan 1991, i to na festivalu u Montrealu, gde je dobio jedinu nagradu kritike Fipresci. Dakle, sudbina Mezimice nije uporediva sa sudbinama crnotalasnih filmova, ali sudbina filma Olega Novkovića Otadžbina iz 2015. donekle jeste. Bavi se tužnim sudbinama srpskih izbeglica sa KiM koji žive na obodu grada, prepušteni samima sebi. Vlajčić smatra da je reč o jednom od naših najboljih filmova iz novijih godina i da bi se, da je snimljen danas, hajka protiv njega podigla do neba. Ovako je samo prošao bez ikakve distribucije. Za današnje generacije takoreći ne postoji, ali će budućima biti umetnički vredan dokument o promašajima srpske spoljne i socijalne politike. Pomalo kao remek-delo Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića iz 1971, koji je isprva bio prikazan svega dva puta, da bi novi život dobio projekcijom 2006. u okviru Festa. Velisavljević podseća da je u staroj Jugoslaviji bilo pritisaka i intervencija u filmskom polju, ali isto onoliko koliko i u drugim zemljama. Čak i manje. Jedna Švedska je, recimo, zabranila više filmova nego SFRJ. „Glavna razlika između našeg i tadašnjeg trenutka je što su i problematični filmovi ipak bili snimljeni, pa se o njima vodila polemika. Žilnikovi Rani radovi su dospeli na sud, recimo, ali je reditelj na tom sudu dobio priliku da svoje delo odbrani i u tome je uspeo. Ranije su filmovi stizali do suda, a danas ne stignu ni do realizacije, iako živimo u demokratiji, slobodi i kapitalizmu“, kaže Velisavljević i podseća da jedna sličnost ipak postoji – provincijalnost bojazni od opasnih filmova. Naime, kada je Vladimir Jovičić u tekstu Crni talas u Borbi 1969. uočio taj savremeni trend, protiv njega je koristio isti argument koji se danas koristi protiv „antisrpskih“ filmova – zabrinutost zbog negativne slike koja se o našoj zemlji šalje u svet. Ta provincijalna, sitničarska logika se, naravno, u različitim vremenima drugačije ispoljavala. Partiju i državu je pre pola veka brinula negativna slika o dostignućima socijalističke modernizacije, a danas nas sablažnjava slika o zločinima koje su počinili naši sunarodnici. „U filmovima ’crnog talasa’, čija se poetika često zasnivala na incidentu prisutnom u evropskim art-filmovima, autori su često namerno preterivali. Pretendovali su i na univerzalnost, pa su se neretko bavili mračnijim nesavršenostima ljudske prirode. O zločinima koji su tematizovani u Teretu i Glavonićevom ranijem filmu Dubina dva se ne preteruje, jer su se desili i tu spora i izmišljotina nema“, zaključuje on. Prema mišljenju Minje Bogavac, vladajući režim je pokrio čitav ideološki spektar, pa se spiskovi podobnih i nepodobnih umetnika svakodnevno menjaju. Za to je nekad bila potrebna promena vlasti, a danas je dovoljna promena raspoloženja, dodaje ona. „U lošem sistemu, umetnik ima priliku da sačuva čast tako što će biti neka vrsta intelektualnog disidenta. U gorem sistemu, kakav je naš, ne ostaje vam ni to. Izgleda da ćemo svi dočekati svojih 15 minuta disidencije, bez obzira na to za šta se zalažemo. Tu ne ostaje prostora ni za solidarnost i čvrst stav u okviru profesije, jer smo babe i žabe – autori dijametralnih stavova, a nekim čudom strpani na istu stranu. Već neko vreme razmišljam da bi nam svima bilo lakše kada bi cenzura postala institucionalizovana. Da se propiše jasan niz pravila, pa da znamo na čemu smo. Ovako stihijski sprovedena, cenzura je najpre zbunjujuća“, kaže naša sagovornica. Posledično, i autocenzura je nedefinisana praksa, jer se ne zna šta se sme, a šta ne. I veličanje srpstva i Srbije zna da bude uvredljivo, uostalom – Nemanjići su tu da nas podsete kao „najsrpskija serija u istoriji Srbije“, smatra ona. „Poenta je da se shvati da su umetnička dela dobra ili loša i da svako dobro umetničko delo zemlju prikazuje u dobrom svetlu, ma šta da je njegov sadržaj ili ideja. Ukoliko je u pitanju kritički rad, kao država šaljete poruku da ste demokratični i da ste društvo u kojem ima mesta za sve glasove. Ukoliko se trudite da glasovi budu pohvalni, nećete uspeti da napravite dobro delo, jer umetnost nije propaganda dominantne politike. Ispašćete smešni, preplašeni i mali u očima publike“, zaključuje Bogavac. Baš kao i Srbija – zrelošću, a bogami i teritorijom je sve manja, a strah i očajni smeh se prepliću i dopunjuju. Po cenu ojedenih guza i kraljevskih čarapa.