Konkurs namešten, pozovite kasnije

Prošlo je više od godinu dana i tri meseca otkako je Milan Lovrić kamenom nasmrt pretukao svoju suprugu Olgu ispred Centra za socijalni rad na Novom Beogradu, naočigled svoje troje dece, a tek što je izašao iz zatvora. Prošlo je više od devet meseci otkako se nadležno Ministarstvo obavezalo Memorandumom, ponukano monstruoznim ubistvom, da će formirati 24-časovnu SOS telefonsku liniju za pomoć žrtvama porodičnog nasilja, a da se sa druge strane i dalje čuje: „Žao nam je, vaš poziv ne može biti ostvaren. Molimo vas, pozovite kasnije“. To „kasnije“ može biti prekasno, jer to što se žena odlučila da potraži pomoć, često znači da je godinama maltretirana, praćena, od svih izolovana, da živi u konstantnom strahu i da je u najvećem stepenu smrtnog rizika. Stoga, i da je razlog neaktivnosti SOS linije samo nemar vlasti, bio bi razlog za smenu ministra Zorana Đorđevića, ali je ovde posredi nešto mnogo gore: pokušaj da se konkurs za pružaoca usluga – namesti, kako upućeni ističu. Dva puta su konkurs obarale organizacije iz Mreže Žene protiv nasilja kao neligitiman, jer, između ostalog, nije prepoznavao najvažniji uslov – da žrtva ostane anonimna. Ministar takođe nije shvatio mehanizam postojećih SOS linija – da se ženi pruži pomoć na lokalu, gde se najbolje poznaju realne mogućnosti davanja podrške, već je zamislio da broj 0800-222-003 bude cetralizovan. Smatrao je, valjda, znakom osnaživanja žrtava to što je od 1. juna 2017. do 31. maja 2018. podneto 44.728 prijava za nasilje u porodici, a zanemario što su dve trećine odbačene. Zaboravio je i na 23 prošlogodišnje žrtve femicida. Spava li naš ministar mirno, dok telefonska SOS sekretarica saopštava „pozovite kasnije“? I, da li i dalje sanja da će se pozivi prorediti, kako je istakao prilikom potpisivanja Memoranduma?