„Sumnjivi“ i sindikati

Populizam postaje danas neka vrsta „bauka koji kruži svetom“. NJegovo pogonsko gorivo čine ekonomska kriza i rast nejednakosti, ali i migrantska kriza i prateći terorizam, bezbednosna kriza i rast ksenofobije, čak rasizma. Uspon populizma je suštinski izraz dugog sutona demokratije, njenog pražnjenja od realnog sadržaja. On je neka vrsta političke proteze koja prikriva deficite demokratije, pre svega apatiju, nemoć i gubitak smisla, perspektive i poverenja „običnih građana“ u političke aktere i institucije. Ovde su predmet našeg interesa populizam i populisti na vlasti. Populističko upravljanje karakterišu grabljenje državnog aparata, korupcija i masovni klijentelizam (razmena povlastica i usluga za političku podršku građana, koji postaju klijenti vlasti), a tu je i napor da se sistematski potisne civilno društvo kao konkurent za reprezentovanje interesa naroda. I zaista, šta će vođama naroda autonomni mediji, sindikati i profesionalna udruženja? Za svaku kuru odvikavanja od pošasti populizma neophodno je sticanje imuniteta na šest mehanizama populističke vladavine. Prvi je da populisti neguju prezir prema pluralističkoj artikulaciji političke volje, podeli vlasti i nezavisnosti pravosuđa ili medija. Oni koji to ne razumeju i ne prihvataju su „opasni“ i njih treba marginalizovati i zaplašiti, a ako pružaju otpor i izopštiti, satanizovati i kriminalizovati. Najnoviji primer pacifikacije potencijalnog otpora je izjava visokog funkcionera BIA, data u prisustvu vrha vlasti, kojom se pretnjom po bezbednost i stabilnost zemlje proglase, pored (dela) opozicije, medija i NVO sektora, i „neki sindikati“. Ko god reaguje na ove tvrdnje bez dokaza i precizne adrese upecao se, u kulturi koja drži da „gde ima dima ima i vatre“, u opasnu igru samoprozivanja i dokazivanja sopstvene nevinosti. Drugi mehanizam je kompletna erozija institucija i gubitak poverenja u njih. Dobar primer su radni sporovi koji nezamislivo dugo traju i kojima ne sledi povratak na posao. Treći je manir personalizacije i centralizacije odlučivanja u rukama lidera, Vlade i ministarstava, i to u širokom luku, od BIA do prosvete. Četvrti je rašireni klijentelizam, posebno partijsko zapošljavanje – procena da je bar četvrtina zaposlenih u vladajućim strankama i njihova kontrola preko omotača sigurnih izbornih glasova je, uz preuzimanje medija, primer razorne kombinacije pritiska odozgo i straha odozdo. Peti je namera da se preventivno spreči svaki oblik organizovanja i otpora, recimo, zaposlenih i sindikata. Igre sa penzionerima tipa uzimala–vraćala svodi se na to da vlast proceni koliko novca može (i hoće) da izdvoji za te namene, a dobar primer je i nikad dokazana tvrdnja premijerke o političkoj pozadini štrajka u Fijatu i ponašanje vlasti tokom štrajkova u Fijatu i Goši. O vremenima i običajima i formiranom odnosu snaga možda najbolje govori izjava levičara Dačića iz 2014. da će Zakon o radu kojim se ograničavaju prava radnika biti usvojen čak i ako se on obesi na Terazijama. Šesti mehanizam je proizvođenje postistina - retuširanje vesti i podataka tako da govore u prilog vlastima, poput selektivne intepretacije podataka o padu nezaposlenosti ili rastu privrede – njihovo proglašavanje, bez uporišta u realnim podacima, za najbolje u regionu. Kohorte intelektualaca i „intelektualaca“ angažovane su na ovom „saniranju terena“ pri čemu su jedni, malobrojni to radili sa strašću (novootkrivenih) uverenja, a drugi zbog ugodnog uhlebljenja. Pri tome, većina je sklona poslušništvu prema čvrstoj, tutorskoj vlasti, a istraživanja pokazuju da bi se trećina zbog posla učlanila u vladajuće stranke. Nasuprot tome, duboko sam uveren da populizam i politički kapitalizam – brak iz računa korporativnih elita i političkih oligarhija i prateći zadah korupcije i klijentelizma - nisu jedina preostala mogućnost.