Večna prvakinja

Ne postoji glumica u bivšoj Jugoslaviji koju je publika toliko volela kao Milenu Dravić. Glumica koja je svojim imenom i delom tako suvereno držala na okupu nekadašnju zemlju. Svojim moralnim i profesionalnim kodom držala je na onoj tankoj, ali neizbrisivoj liniji umetnosti i duha, na liniji koja će zauvek svedočiti da je bila jednom jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija i koja je imala jednu, jedinstvenu - Milenu! Ta Milena je bila prošlog leta u Puli, na 65. filmskom festivalu, nekada jugoslovenskom, i aplauz 5.000 gledalaca kojim je pozdravljena, prerastao je u ovacije koje nisu prestajale punih 15 minuta. Oduševljenje i ljubav za voljenu i cenjenu filmsku junakinju koja je od 1962. do 1974. u toj Areni dobila dve Zlatne i pet Srebrnih Arena. A Olja Bećković je tim povodom zapisala dirljivo tačne rečenice: „Verujem da je Milena živela kako je jedino umela. NIVO je reč koja je obeležila svaki kadar u njenoj profesionalnoj karijeri. Svako ko ima uvid u najrazličitije uloge koje je odigrala, zna koliko je to moralo da bude teško. Ne verujem da je imala drugog savetnika osim svog stomaka, koji ju je učio da ne daje intervjue kojih bi se stidela, da se ne pojavljuje gde joj nije mesto i da se nikad, baš nikad ne obruka. Kao što Mileni Dravić niko nije mogao da propiše visinu lestvice koju će tako istrajno čuvati, tako ni hiljadama ljudi koji su u njenu čast ustali, niko nije mogao propisati koliko će joj dugo aplaudirati. Svet koji drži do sebe, do Milene i svakog nepoznatog koji se ne spušta sa svoje urođene visine i te kako postoji. Bez obzira na to što ga nema na televiziji. Utoliko pre!” Milena je rođena 1940. godine i stasala je na Dorćolu, najstarijem kraju Beograda. NJen otac je rođen u Užicu, ali se sa nekoliko meseci sa roditeljima doselio na Dorćol. Milenina mama se sa majkom, sestrama i bratom doselila 1936. godine iz Vršca na Dorćol. I tako su se našle dve porodice u dve ulice jedna blizu druge. A dvoje mladih iz te dve porodice su se upoznali, zavoleli i venčali. Dobili su kćer Milenu i sina Radeta, koji su kršteni u Crkvi Aleksandar Nevski koja se nalazila preko puta njihove kuće. Milena je sa bratom i roditeljima stanovala u broju 4 Ulice Đure Đakovića, a u broju 12 su bili baba i deda. A cela familija, stričevi, stanovala na Dorćolu. I kad dođe Sveti Nikola, svi bi se okupili kod babe i dede. Ova trajna prvakinja filmske umetnosti, kako je o njoj davno zapisao Ranko Munitić, zadužila je jugoslovensku i srpsku kinematografiju sa 100 filmskih, više od 60 televizijskih i više od 20 pozorišnih uloga. Meni je u sećanju, i zapisan, najdraži odgovor njenog supruga Dragana Nikolića od pre petnaestak godina. Na moje pitanje koju Mileninu ulogu najviše voli, odgovorio je: „I dan-danas, kada gledam njen prvi film, Prekobrojna, i kada dođe ona scena da Milena zapeva Jutros mi je ruža procvetala... meni krenu suze na oči. A da ne pričam o kraju filma Jutro Puriše Đorđevića, o sceni njenog streljanja, što je nešto najpoetičnije i najlepše što sam video ne samo na jugoslovenskom filmu. To kako je odigrala tu scenu u totalu, to su kulminacija i katarza u ovom našem poslu, zbog te sekvence vredi živeti, od toga se ne može dalje.“ Prvu ulogu je odigrala u filmu Františeka Čapa Vrata ostaju otvorena. Scenario za taj film napisao je Vladimir Paskaljević, otac reditelja Gorana Paskaljevića, i deda Vladimira Paskaljevića, takođe reditelja. Bila je to prva savremena priča snimljena posle rata, a Milenin debi je propraćen onim poznatim izrazom dobrodošlice - Zvezda je rođena! Prava zvezda rodiće se tri godine kasnije, sa filmom Prekobrojna Branka Bauera, koji je bio Milenin sedmi film! Život je odredio da Milena 1980. igra u filmu Poseban tretman Gorana Paskaljevića koji je bio prikazan u glavnom takmičarskom programu filmskog festivala u Kanu. Od žirija predvođenog Kirkom Daglasom, dobila je nagradu za najbolju epizodnu ulogu. Milena je na Akademiji bila student glume u klasi profesorke Ognjenke Milićević, već je počela da snima i nije mogla redovno da pohađa studije: „Posle Prekobrojne srela sam se sa profesorkom Milićević i ona mi je predložila da mi taj film bude diplomski rad, a da nekako spremim i položim druge ispite. Međutim, ja sam tog trenutka počela da dobijam ponude za filmove kao što su bili Kozara, Peščani zamak, Rondo... i sve je išlo jedno za drugim. Snimalo se na terenu, daleko duže nego danas, i prosto nije bilo moguće da radim bilo šta drugo. Nešto kasnije je stigla i ponuda za prvu pozorišnu ulogu kod Mucija Draškića u komadu Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.” U tu slavnu predstavu autora Bore Ćosića, Milena je uskočila jer se Seka Sablić razbolela, a premijera je bila zakazana za 10 dana i nije dolazilo u obzir da bude otkazana. Do te predstave, Milena nikada nije opsovala. Ni u privatnom životu ni na sceni. A tu je igrala nestašnu devojčicu koja svira harmoniku i kada je besno razvuče, opsuje: Jebem vam majku u pičku! Teško je opisati Mileninu muku da to konačno izgovori na premijeri. A u sali su bili njeni roditelji koji nisu ni sanjali šta će čuti: „Dođem ja kući a oni pokunjeni i očajni: Pa, dobro sine, zar si baš morala onako da opsuješ? I tako sam njih morala da ubeđujem kako je tako po tekstu moralo biti.“ Sa filmom Dušana Makavejeva W.R. ili misterija organizma Milena, najčednije lice jugoslovenskog filma, počela je da igra uloge u kojima je bilo i naglašene erotike. To su joj uvek bile najteže scene. Na sreću, većinu njih je snimila sa odličnim rediteljima i snimateljima koji je nisu ugrozili i koji nisu ništa vulgarizovali: „Uvek je bio dogovor, uvek su me čekali dok se saberem, dok prevladam stid da uđem u priču. Jedino me malo iznenadio Bora Drašković, koga izuzetno cenim kao reditelja, jer mi nije rekao kako će da teče jedna takva scena u Horoskopu i bila sam zatečena. Užasno sam se osećala zbog toga, ali s druge strane možda Bora ne bi ni dobio takvu scenu da me je na to pripremio. Možda bih i odbila, znajući sebe.“ Film W.R. Misterija organizma, reditelja Dušana Makavejeva, postaće antologijsko delo jugoslovenske kinematografije čiji je život počeo posle prikazivanja na filmskom festivalu u Kanu 1971. Ta filmska turneja odvijala se po svetu, samo je film u Jugoslaviji, zbog svoje političke konotacije, bio praktično zabranjen. Koliko je taj film bio istinski događaj, lako je potvrditi činjenicama koje su današnjim akterima srpskog filma nezamislive. Na premijeri u Londonu, posle projekcije, na scenu se popeo najveći baletski igrač tog vremena Rudolf Nurejev, uplakan čestitao akterima. Ne zaboravljaju se ni čestitke DŽona Lenona, Joko Ono, DŽeka Nikolsona… Ugledni filmski i književni kritičar Milan Vlajčić zapisaće u Mileninoj monografiji autorke Tanje NJežić da je „filmska karijera Milene Dravić, sa značajnom međunarodnom recepcijom, paradigmatična za buđenje i uspon novog jugoslovenskog filma s početka šezdesetih godina prošlog stoleća“. On posebno piše o filmovima Čovek nije tica, W.R. Misterija organizma, Jutro, Hasanaginica, Specijalan tretman, Rondo, Kozara…da bi jednu Mileninu filmsku deceniju ovako sublimirao: „Kada se sagleda raspon, ne samo vrednosni već i žanrovski, glumačkih ostvarenja Milene Dravić, jasno je da je u evropskom filmu tih godina malo koja glumica sem, možda, Žane Moro, mogla da joj stane uz bok…” Zanimljiva je priča povodom snimanja TV filma Gospođa ministarka, po tekstu Branislava Nušića, u režiji Zdravka Šotre. Proslavljeni reditelj je svedočio koliku je tremu i odgovornost osećala pred tim glumačkim zadatkom. Dva puta je dobila napad žuči i molila reditelja da odustanu. Ali, Šotra je bio neumoljiv i zadovoljan što je istrajao, jer je to bila Ministarka u kojoj je Milena pokazala svoje neodoljive komičarske čari. A sama Milena je, autorki ovog teksta, na pitanje koja joj je uloga bila najteža da je odigra, u intervjuu za NIN kazala da je to bila Gospođa Ministarka Branislava Nušića. Ako joj je Ministarka bila muka koju je savladala, snimanje serije Obraz uz obraz sa istim rediteljem bilo je uživanje koje je trajalo. Za Zdravka Šotru je to bio jedan od možda najtežih poslova u njegovoj dugoj, plodnoj i veoma uspešnoj karijeri. Kada je dobila pozorišnu nagradu Žanka Stokić, Milena je svoje tadašnje osećanje opisala autorki ovog teksta u intervjuu za NIN: „Ovo priznanje mi posebno znači jer je Žanka bila verovatno najveća pozorišna glumica koju smo imali. Sa najtragičnijom sudbinom. Bila je to jedna užasno usamljena žena koja je svoj život posvetila sceni i kada bi se posle predstave vraćala tamo gde je živela, mora da je bila užasno usamljena. Mnoge glumice i glumci se suočavaju sa tom užasnom samoćom, I kad si najveći, najslavniji, najhvaljeniji - ostaješ nekako sam.” A poslednje veliko priznanje, Dobričin prsten, bilo je kruna njenog pozorišnog dela, i njegovo uručenje na svečanosti u Zvezdara teatru bilo je događaj koji je nezabeležen u pozorištu na Zvezdari. I nije čudo da je direktor ovog pozorišta, dramski pisac i akademik Dušan Kovačević svoj tekst u monografiji Milena naslovio Najlepša zvezda iznad Zvezdare. U ulozi reditelja, Kovačević je na scenu ovog pozorišta postavio dva komada čiji je autor i u kojima je igrala Milena: Urnebesna tragedija i Lari Tompson. Milena je bila čudesna u obe predstave koje su se igrale više od 530 puta! U nameri da sakupim znamenja koja joj najbolje stoje, rečenice koje najbolje govore o njoj ili one kroz koje Milena najbolje kazuje o sebi, ne mogu da preskočim i ovo. Na moje pitanje da li žali što neku ulogu nije odigrala, u jednom od naših razgovora za NIN odgovorila je: „Žalim za jednom šansom koju sam imala i htela da ostvarim. Reč je o ekranizovanju romana slikara i reditelja Miće Popovića Velika ljubav Anice Huber. Oni koji su Žanku Stokić skinuli sa scene i iz života, jednako čine da Anica Huber, glavna junakinja ovog romana, bude kažnjena i takođe ostane sama. Sve te sudbine i karijere, svi ti životi i stradanja, sve je to jedan krug u kome umetnik nosi svoj krst slave i stradanja.“ Retki su umetnici, naročito slavni umetnički parovi kakvi su Milena Dravić i Dragan Nikolić, koji su u svakom vremenu, u svakoj situaciji, bili visoko moralne ličnosti dostojne poštovanja. Bilo je to posebno teško devedesetih godina kada se Jugoslavija raspadala kroz krvave ratove. Milena je o tome, u našem poslednjem razgovoru koji je objavljen 4. januara 2018. u NIN-u, govorila: „Dragan i ja smo tih devedesetih godina ostali prijatelji sa ljudima koji su nam do tada bili prijatelji, a živeli su u zemlji koja je bila prostor našeg rođenja. Neko drugi je počeo da deli zemlju u kojoj smo rođeni i u kojoj smo živeli, zemlju na čijem sam svakom delu snimila neki film. Nisam nikada razmišljala o tome hoće li se nekome na vlasti, ili bilo kome, dopasti moj stav, jer ja sam sledila svoje vaspitanje i svoje poimanje morala. Niko me nije javno prozivao zbog toga, ali bilo je podzemnih voda koje su radile svoje. Niko me nije stavio na crnu listu, puštaju se neki moji filmovi, ali ja odavno nisam prisutna u javnosti kao umetnik čiji bi glas nešto značio. Ja nikome nisam nanela zlo, nikada nisam pravila probleme, a što god da nam se događalo, Dragan i ja nikada nismo tražili zaštitu. A kada je prošao taj užas od rata i svega što nas je zadesilo, kada smo ponovo krenuli sa turnejama po zemljama koje su nekada činile deo naše velike zemlje, opet sam se susrela sa kolegama, sa publikom, i videla da se tu ništa nije promenilo. Ne možete da izbrišete decenije zajedničkog života i rada, decenije u kojima smo gradili i sistem vrednosti tog društva. Ja mislim da sam se zalagala i živela ispravan sistem vrednosti, što god ko o tome mislio i kako god ko na to danas gledao.“ Pišući o Mileni u Politici, kada joj je dodeljen Dobričin prsten, profesor FDU Predrag Perišić ispisuje i trajno svedočanstvo o tome da je Milena bila velika i van scene: „Umetnici koji se plaše da govore punim glasom treba da ćute! Milena je govorila kada su svi ćutali! Govorila je kada je trebalo i šta je trebalo! Slava prolazi brže nego vreme! Vreme nema milosti prema umetnicima. Najteže je pobediti vreme. Milena je to uspela! Zato joj se divimo i volimo je!“ Pored svih nagrada i priznanja koja je dobila, Milena Dravić je i jedina glumica sa prostora bivše Jugoslavije čije se ime nalazi u Svetskoj enciklopediji filma (Laruss 1986) gde piše: „NJena ljupkost i dar za komiku, sposobnost da igra i dramske i komične uloge, brzo su je nametnule kao zvezdu i ona postaje omiljena glumica reditelja novog talasa“. Čula sam je poslednji put pred njen poslednji odlazak u bolnicu. Htela sam da je vidim, da je malo razonodim, da pričamo o svemu što je volela da čuje onako radoznala. Nije pristala. Govorila mi je da se loše oseća i loše izgleda, da je besna na sebe što je letos otišla u Herceg Novi kada joj je pozlilo, ali, nije mogla da odbije taj poziv: „Kako da ljudima dokažem da nisam dobro.” Ima tu istine. Ko da poveruje da je toliko bolovala, kad mi pamtimo samo njen osmeh kojim nas je sve kupila još od Prekobrojne? Ko da poveruje da jedva diše, kada smo bili uvereni da je ne samo svojim ulogama, već i životom, pobedila vreme? Ko da poveruje da je nema, kad je ispisala filmsku istoriju jedne zemlje? Posle dve i po godine otkako ga je ispratila i od kada se borila sa bolešću, Milena Dravić će se pridružiti svom suprugu Draganu Nikoliću u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.