Postupi po naređenju

Aktuelna vlast je odlučila da udarnički obeleži dvadesetogodišnjicu najsramnijeg medijskog zakona u istoriji Srbije i rane radove tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića. Ipak, čak ni njemu u slavu nije mogla da ponovi zakonska rešenja doneta 21. oktobra 1998, jer i dalje deklarativno stremi evropskim a ne turskim slobodama i vrednostima. Ali, mogla je da nam prikaže šta se sve može u okviru za sada važećih zakona. Pre svega da ih krši. Prvo je izvesni predstavnik BIA, pred ozarenim političkim vrhom Srbije, deo novinara optužio da predstavljaju pretnju za bezbednost. Međutim, tako nedefinisana optužba nije mogla da usmeri patriotski nastrojene građane da zavedu red među subverzivnim elementima, pa je Aleksandar Martinović morao da objasni na koga se optužba tačno odnosi. Koristeći skupštinsku govornicu za prljave stranačke poslove (govor mržnje koji se zbog poslaničkog imuniteta ne može dokazati na sudu) prozvao je Nedima Sejdinovića, predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine i rekao: „Očigledno imamo posla sa ljudima koji ne žele dobro svojoj državi, koji žele da unesu strah i nemir kod građana i koji žele da pokvare sve ono što je Srbija dobro uradila u proteklih nekoliko godina“. Ali, da bi utisak bio kompletan i da bi se pokazalo da brojne neprijatelje među novinarima detektuje i „obični narod“, na istom zadatku je angažovana i radnička klasa. Sasvim „spontano“ sindikat i radnici u državnoj fabrici Namenska iz Lučana organizovali su jednočasovnu obustavu rada u znak protesta protiv Tatjane Vojtehovski koja se usudila da progovori o njihovim stradalim radnicima. A da bi joj pokazali koliko je subverzivno što se brine za njihove živote, vođa smene u fabrici je predložio njeno hapšenje. Tim povodom predsednik Vučić nije imao primedbe. Nije ih imao ni u jednom od 72 slučaja omalovažavanja i diskriminacije novinara i medija od strane političara i nosilaca javnih funkcija, koja je NUNS zabeležio od 2016, baš kao što nije imao ni kada je pre 20 godina pet novinara osuđeno na zatvor zbog zakona koji je lično promovisao, ali se potpuno izbezumio kada je Dragan Đilas najavio krivičnu prijavu zbog govora mržnje protiv urednika Informera Dragana J. Vučićevića. Kao vreću za istresanje iskoristio je novinarku RTS-a, medija koji u 90 odsto slučajeva Dnevnik ne počinje informacijom da je u zemljotresu poginulo 80 ljudi već rečenicom „predsednik Vučić je danas izjavio saučešće povodom pogibije 80 ljudi“, jer ne plače zbog strašne sudbine koja će zadesiti njenog „kolegu“. Kolegu koji je upravo tog dana pravosnažno osuđen zbog govora mržnje prema Inicijativi mladih za ljudska prava i koji svakog dana u svojim novinama nacrta metu nekom od novinara koji su odlučili da uprkos Vučiću i njegovim Pink-Informer standardima ipak zadrže profesionalne standarde. Nekom poput Miodraga Sovilja sa N1 koji je besplatno održao čas iz lepog vaspitanja predsedniku i upozorio ga da se takvim rečnikom ne može obraćati ni novinarki RTS-a, a ni televiziji N1. E, baš mogu, e baš smem, uzvratio je Vučić i dodao da je to neprofesionalna televizija jer njega nikada nema na njoj. Pritom se pokazalo da je tačno i da može i da sme, jer se rukovodstvo RTS-a (našeg prava da znamo sve) toliko oduzelo od straha zbog zaštite njihovog ugleda od strane N1, da je SBB-u istog trenutka ukinulo spot za EON, koji je pre toga tri dana emitovao. A Informer je odmah objavio da će u Presingu na „Šolakovoj CIA TV N1“ Vučić biti optužen za ubistvo Slavka Đuruvije, a Vučićević je otrčao na Pink da im usmeno prenese „saznanja“ do kojih je došao da ne bi oni koji ne umeju da čitaju ostali uskraćeni za tu krucijalnu informaciju. „Tekst u Informeru i ova histerična kampanja na Pinku, napad na grupu i Šolaka, i spinovanje o vezama sa Đilasom, osveta su za naš dokumentarac povodom 20 godina od usvajanja Vučićevog zakona o informisanju. Pazite šta rade, na nacionalnoj televiziji objavljuju jedinstvene matične brojeve članova porodice Dragana Šolaka. Pritom permanentno prozivanje i etiketiranje N1 od strane predsednika Srbije, kao i agresija u obraćanju našim novinarima, ima za cilj da zastraši i obeshrabri i nas i druge medije. To je bio slučaj i sa obraćanjem novinarki RTS-a. Tri godine nas je, u kontekstu nekakvih stranih antisrpskih plaćenika etiketirao kao američku televiziju i direktno naše novinare dovodio u opasnost jer smo svaki put nakon tih napada dobijali pretnje preko mreža. Sada nas povezuje sa opozicijom, posebno sa Draganom Đilasom. Sve što govori o N1 je netačno, nijedan političar ne utiče na naš program i zato tražimo da nas tretira sa poštovanjem. Umesto toga on javno pita ’Kad sam ja poslednji put bio na N1’. To je farsično licemerje, i kao predsednika i kao premijera smo ga mnogo puta zvali da gostuje i nikada nije pristao, čak je nekoliko puta izjavio da nikad neće doći na N1. Nedavno je odbio zbog navodnih napada na njegovu porodicu što je najobičnija neistina. N1 nikada nije napadao njegovu porodicu“, kaže za NIN Jugoslav Ćosić, direktor programa N1. Naravno, svoj doprinos radnoj proslavi jubileja sa temom „kako uništiti nepokorene medije“ morao je da da i REM. Nije im bilo dovoljno to što su odbili da kontrolišu izbornu kampanju iako im je to zakonska obaveza, da ne bi morali da kažnjavaju SNS promotere, već su morali i da jasno izlože svoj politički stav – mi volimo i glasamo za Vučića. Povodom izjave Borisa Tadića da nije Vučić taj koji određuje koji mediji će imati i zadržati frekvencu već je to nadležnost REM-a, oglasila se Olivera Zekić neverovatnim nizom udvoričko-napadačkih rečenica: Da je Vučić taj koji poštuje zakon i da je samo poručio da novinari ne moraju da brinu zbog sumanutih ideja pojedinih aktera srpske političke scene; da od opozicije možemo da očekujemo oduzimanje frekvencija, ukidanje regulatornih tela i ponovna hapšenja svih koji drugačije misle; da nam ta opasnost ipak ne preti jer se i Tadić i Đilas nalaze ispod cenzusa.... S obzirom na to da niko ne zna od kada REM ima obavezu da se politički svrstava i da broji opoziciju, svi su pomislili da je to lični stav Zekićeve, na koji kao pojedinac ima prava. Nažalost nije, REM je brže-bolje objavio da je to njihovo zajedničko mišljenje i to na svom sajtu. Da li je to baš u skladu sa zakonom? „Stvari su veoma precizne: Savet predstavlja predsednik koji potpisuje odluke Saveta, stara se za njihovo izvršavanje i odgovara za poslovanje i zakonitost rada regulatora. Savet ima svoj informator o radu koji je dužan da stavi na sajt i da izveštava javnost o odlukama koje donosi na sednicama, a one imaju validnost samo ako su potpisane od članova. Olivera Zekić je zloupotrebila nezavisnu instituciju i njen sajt i krenula u obračunavanje sa neistomišljenicima preko zvaničnog oglasnog prostora REM-a. I kada se na njemu nađe rečenica da se i članovi Saveta slažu sa onim što je rekla, ona ne znači ništa ukoliko ne postoji odluka doneta na sednici, a ja je nisam videla. Uz to je REM na osnovu člana 22. dužan da ispunjava niz obaveza među kojima je jedna od ključnih da vodi računa o pluralizmu. Oni su demokratska nezavisna institucija koja bi morala da štiti javni interes i pravo građana da znaju, ali su se očigledno odlučili za politiku ćutanja i ispali su eksponenti vladajuće partije. Iako tamo rade vrsni stručnjaci i sjajni istraživači medija i postoje fantastični softveri koji omogućavaju da se klikom na jedno dugme vidi ko je, recimo, u predizbornoj kampanji zloupotrebio funkciju, REM to ne radi. Tamo je očito neko vrsta strahovlade i ljudi se izgleda boje da ne ostanu bez posla“, kaže novinarka i bivša članica REM-a Gordana Suša. Za to možda i imaju razloga imajući u vidu da bi trebalo da predstavljaju nezavisnu instituciju ali da je jedan deo pretvoren u državnu službu, da su finansijski zavisni od države i da su im tokom prethodnik 18 godina samo smanjivana ovlašćenja. Ali, u Savetu sede ili bi bar trebalo da sede ljudi koji imaju svoju profesiju i kojima je dužnost, recimo, da kontrolišu da li televizije posluju na osnovu elaborata koji su predale u trenutku kada su konkurisale za frekvencu i koji bi morali da znaju da im je zakonska obaveza da sankcionišu Pink kada mimo izborne kampanje pusti miting SNS-a. Nažalost, ni privatizovanje REM-a nije bilo dovoljno SNS-u da bi na medijskom nebu dobili udvaranja koliko žele, pa su odlučili da malo uvedu red i u sistem kablovskih operatera. Oglasio se državni Telekom sa idejom da postane lider u regionu u telekomunikacijama uz najavu da će kupiti nekoliko kablovskih operatera. N1 je izrazila bojazan da je reč o novim mogućnostima za državnu kontrolu medijskog polja, a Telekom Srbija je uzvratilo „da je svima jasno“ (floskula koju možemo naći u svim SNS saopštenjima) da je reč o poslovnom potezu i da su svi drugi komentari nedobronamerni i netačni. Da li je baš tako? „Telekom je u procesu kupovine nekih kablovskih operatera. Mi smo ih pozvali da javno kažu kojih i o kojim cenama pregovaraju. Ne bez razloga. Jer kada nešto što vredi na primer 10 iks a vi pregovarate o ceni koja je 20 iks, a državna ste firma, onda tu nešto nije u redu… Pitate se šta je iza? Telekom je našu polemiku sa tom kompanijom predstavio kao nekakav napad N1 na jednog operatera koji je konkurencija vlasniku N1. A u suštini mi polemišemo sa državom koja je većinski akcionar Telekoma i zapravo država je ta koja kupuje operatere i koja će odlučivati koji TV programi će ostati u njihovim ponudama a koji će biti skinuti. To je suština. Mene veoma brine mogućnost da država iz političkih razloga skine N1 iz ponude u recimo 250.000 ili 300.000 domaćinstava“, kaže Jugoslav Ćosić. Brine? Pa deluje prilično izvesno ako imamo u vidu da se sve to dešava u trenutku kada urednica portala Peščanik Svetlana Lukić izjavljuje da „ne veruje da će Peščanik preživeti ovu vlast“, a kada se samo gomilaju međunarodni izveštaji po kojima se medijske slobode u Srbiji vraćaju na nivo iz devedesetih. Srbija je prema poslednjem izveštaju Reportera bez granica za godinu dana pala za 10 mesta po slobodi medijskog izražavanja (2016. je pala za sedam, pa se vidi trend ubrzanja), a u oceni je istaknuto da je pod Vučićem „postala zemlja gde je nebezbedno biti novinar, što je jasno prema alarmantnom broju napada na novinare koji nisu istraženi, rešeni ili kažnjeni i agresivnoj kampanji blaćenja koju vode provladini mediji protiv istraživačkih novinara“. U poslednjem izveštaju organizacije Fridom haus istaknuto je da je Srbija jedna od država koje su zabeležile najveći pad na listi slobode medija u svetu, a njihova urednica Šenon O’Tul ističe da Vučić od 2014. nastoji da sa tržišta istisne kritičke medije i diskredituje novinare koji imaju sredstva da i dalje rade, a kao primere navodi vanrednu poresku kontrolu u Vranjskim (izveštaj je pravljen pre torture u Južnim vestima), zamrzavanje računa kompanije Adria Media ali i slučaj napada na urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića. Imajući u vidu da sve organizacije koje se bave medijskim slobodama smatraju da je EU izuzetno tolerantna prema Vučićevom režimu zbog želje da ga primora da reši pitanje Kosova, Koalicija novinarskih i medijskih udruženja Srbije uputila je pismo međunarodnim organizacijama i institucijama u kom je upozorila da je stanje u medijima dramatično loše, da se u tabloidnim štampanim medijima „dramatično povećava nivo kršenja Kodeksa novinara Srbije“ a da su ti mediji najbliži vlasti i velikim delom se finansiraju iz javnih prihoda,. Takođe, da su se mediji sa nacionalnom pokrivenošću pretvorili u propagandna sredstva u kojima dominiraju programi izuzetno niskog kvaliteta pri čemu REM ne reaguje ni kada dolazi do eklatantnog kršenja Zakona o elektronskim medijima. I da cilj vlasti nije da stanje poboljša, već da ga međunarodnoj zajednici prikaže drugačijim nego što ono jeste. „Upozoravamo i da institucije u Srbiji, nažalost, nisu u stanju da štite demokratski poredak i vladavinu prava, već da su se stavile u službu vladajuće stranke. To se, između ostalog, ogleda i u tome što brojne pretnje i napadi na novinare u Srbiji prolaze nekažnjeno, a često su i podstrekivane od najviših predstavnika vlasti. Podsećamo da su novinarska i medijska udruženja, okupljena u Timu za dijalog, zahtevali od Koordinacionog tela Vlade Srbije za saradnju sa medijima između ostalog i da predstavnici vlasti hitno prestanu da prozivaju, vređaju, omalovažavaju i diskriminišu novinare i ugrožavaju njihovu bezbednost. Predstavnici Koordinacionog tela su tražili dodatne dokaze, što smatramo cinizmom“, ističe se u pismu. I nakon toga ostaje samo nada da primaoci pisma neće reagovati kao Vučić na ono što je Sovilj izgovorio: „Izvolite, je l` ima pitanja“.