I Vučić sit, i ovce na broju

Nedavno sam dao intervju nedeljniku Ekspres. Rečeno mi je da cenzure nema, i da će sve što kažem biti preneseno u celini. Kad tamo iz vilice teksta cenzori povadili očnjake, i još poneki zub. Najvažnija mesta izbačena. Naravno, neko se može pitati šta sam tražio u Ekspresu? Zna se čije su to novine. Ispao sam naivan, dao alibi režimskom mediju, da su i oni, eto, otvoreni za drugačije mišljenje. Zalud moja namera da govorim tamo gde se sluša širom zatvorenih očiju. Rezervat slobodnog mišljenja u Srbiji je skučeni prostor koji čine tri-četiri nedeljnika, dva dnevna lista, N1, Al DŽazira i Kesić. Ali, krenimo redom. Na prvo pitanje u kojem se citira rečenica Karla Bilta da Srbi nikada ne propuste priliku da propuste priliku, rekao sam „da bi trebalo odvojiti pojmove ’Srbi’ i ’srpsko društvo’, jer tek na ovo drugo može da se odnosi Biltovo uopštavanje. Većina Srba sasvim lepo ume da iskoristi priliku koju im pruži uređeno društvo Nemačke, Švajcarske, Austrije... Nisu naši problemi od juče; sve ih možete naći vrlo jasno definisane kod starijih domaćih pisaca – Sterije, Nušića, Domanovića, Laze Lazarevića... Čudno, ali između dva svetska rata ta politička oštrica kao da je otupela, verovatno zbog diktature kralja Aleksandra. U tom kontekstu za sada se dobro držimo, neki pisci još uvek bez straha ostavljaju trag u književnosti, naročito dramskoj, o ovom (ne)vremenu. A dokle će – ne znamo.“ A onda, ruka cenzora izbacuje rečenicu: „Ako je jedan Aleksandar uspeo da zapuši usta mislećima u Srbiji, ko garantuje da to i drugom neće uspeti“. Zatim slede izbacivanja čitavih pasusa, pa tako na konstataciju novinara da dosta pesimistički gledam na stvarnost - jer sam nedavno dao savet mladima da idu iz Srbije, ili, ukoliko ostaju da se bore do kraja - odgovaram da je to realističko, a ne pesimističko viđenje. „Dajte mi jedan razlog za mladu, pametnu i obrazovanu osobu da ostane u ovom botovsko-burazersko-mafijaškom mulju. Ne vidim da ovo ubrzanje urušavanja svih osnovnih društvenih vrednosti može da traje tako, unedogled. Pogotovo što sa urušavanjem paralelno ide osiromašenje.“ Za čitaoce Ekspresa toliko. Izbačen je sledeći pasus: „Je li moguće da se većinski deo stanovništva svede na prekopavanje po kontejnerima i da pristaje na to unedogled, i je li moguće da onaj mali deo dovoljnom količinom otpadaka napuni kontejnere, i uspe svojim otpacima da nahrani većinsko stanovništvo? Ja u to ne verujem. Ali, sve je moguće. Kako će se ova katastrofa Srbije završiti videćemo. I bez ičijih saveta, oni sposobni i normalni svakodnevno napuštaju ovu zemlju, iz meseca u mesec u sve većem broju. Ne znam hoće li na kraju ostati dovoljno ruku i za pravljenje sendviča glasačima tzv. Napredne stranke.“ Sledi pitanje šta bih ja uradio da imam čarobni štapić. Moj odgovor (kurzivom su označeni delovi koji su cenzurisani): „Zna se redosled – škola, bolnica, pa sud. Lustracija – ne mogu ratni profiteri, a naročito zločinci, u skupštine, ministarstva, vladu... Pročešljati vlasništvo nad medijima, preispitati uslove za nacionalne frekvencije, pa krenuti na loše privatizacije, uništene fabrike, srušene savamale... Ispitati i procesuirati sve koji donose loše odluke po ovu zemlju, ko nas je i koliko i zašto zadužio, ko gradi potporne zidove koji se ruše, ko je doneo odluku o Železničkoj i Autobuskoj stanici u Beogradu, ko je uništio PKB i kome je stvarno prodat, ko zataškava politička ubistva, ko postavlja neznalice i štetočine na čelo kulturnih institucija, zdravstvenih ustanova... Mnogo posla.” Na kraju sledi pitanje zašto su građani dozvolili da nas mediji sa nacionalnom frekvencijom toliko zaglupljuju. „Niko nas ništa nije pitao, pa nismo ni bili u poziciji da nešto dozvolimo ili ne dozvolimo. Nacionalni servis je u službi vladajuće stranke i vladajuće politike – kao uvek, s tim da još jedino na tom RTS-u ima ozbiljnih sadržaja vezanih za kulturu. Sprega kriminala i politike rukovodi ostalim medijima... Stvarno ne znam šta bih novo imao da kažem na tu temu, jer svima je sve jasno – i zašto postoji Pink, i Informer, i ostale slične družine, i tome služe, i zašto služe, i čime se – u tu svrhu – služe. Lično još jedino gledam Al DŽaziru, N1 i Kesića!“ I pišem za NIN.