Čovek koji je znao da kaže ne

Problem srpskog novinarstva nije nedostatak pitanja. Problem je što nema potpitanja, govorio je Boris Trivan. On nije bio novinar, ali je bolje od mnogih novinara razumeo poentu medija. Znao je da postavi ta pitanja koja lebde u vazduhu, dok svi ćute, ma koliko bila neprijatna i teška. A za njima i potpitanja. Znao je da ne prihvati glup odgovor, da mu se naruga, da zahteva poštovanje zdravog razuma i inteligencije. I, da na kraju, samouvereno klimne glavom uz opasku: „Eto, vidiš da može“. A Boris je mogao sve što je želeo. Boris Trivan je rođen u Zrenjaninu 1979. Tesan mu je bio Zrenjanin. Maštao je o uzbudljivim arheološkim istraživanjima – upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, a onda otišao u Egipat, da radi na iskopinama kao saradnik Univerziteta Kembridž. Otkrio je društvene mreže i sa svojom Pokojnom Milevom napravio revoluciju na domaćoj sceni postavši pionir internet komunikacije i marketinga. Ali nije ostao na svom statusu „polupoznate ličnosti“. Nastavio je da razvija svoje znanje i veštine, ali i da ih deli kao jedan od osnivača i programski direktor Instituta za digitalne komunikacije, gde je i predavao. S druge strane, nama je u NOIZZ došao kao beskompromisan borac za slobodu medija, jedinstven primer zdrave kritike i oštrog humora, ali prvenstveno kao čovek koji zna da prepozna i izvuče najbolje iz ljudi, kao i da ih ohrabri u svojoj misiji da vredi braniti ono u šta veruješ. Mi smo verovali u Borisa Trivana. Naučio nas je da kažemo „ne“ besmislu života u Srbiji, ponižavajućoj situaciji u medijima, gluposti sa kojom se svakodnevno sudaramo. Podsetio nas je koliko vredimo. Koliko smo odgovorni. Dao nam je samopouzdanje i slobodu da težimo ka boljem, humanijem, duhovitijem i duhovnijem društvu. Pokazao nam je da se zaista može.