Humanitarci kao državni neprijatelji

Prošle nedelje je pedofil, u javnom prevozu i u prisustvu javnosti, neometano seksualno zlostavljao devojčicu. Onoliko dugo koliko je hteo. Očito ga nije omela ni kazna koju je sistem prepisao, a ni građani koji su u tom istom sistemu, sistemski lišeni bilo kakve empatije i osećaja za pravdu. Iako nam je ministar policije Nebojša Stefanović objavio da je uhapšen, nije nam otkrio ni njegov identitet, a ni pikanterije iz privatnog života (od onoga da je ranije poznat policiji, do detaljnih tajni iz zdravstvenog kartona, kakve rado objavljuje ministar zdravlja Zlatibor Lončar). I to je sasvim korektno s njegove strane i u skladu sa zakonom. Isto onoliko koliko je bilo korektno kada je prećutao tokom istrage ubistva Tijane Jurić (žrtve pedofila) da je njen otac „odranije poznat policiji“. Ta dva slučaja nisu imala nikakve međusobne veze i nije postojala nikakva potreba da se jedna unesrećena porodica dodatno izlaže traumama i tabloidima koji su već dugo potpuno van kontrole i u zakonskom i u ljudskom smislu. U međuvremenu je Igor Jurić, otac Tijane, u znak sećanja na nju i sa željom da više nijedno dete ne doživi takvu sudbinu, osnovao fondaciju sa zadatkom da svojim delovanjem poboljša bezbednost dece u Srbiji. Poslednji predlog Fondacije Tijana Jurić bio je da se uvede doživotni zatvor za pedofile i ubice dece imajući u vidu da svetska statistika dokazuje da se radi o ljudima koje je nemoguće promeniti i koji po pravilu ponove delo nakon izlaska iz zatvora. Međutim, pokazalo se da SNS ne voli zakone koje nisu sami napisali i da im 160.000 skupljenih potpisa ne znače dovoljno da bi u parlamentu pokrenuli proceduru koju su osmislili tamo neki građani a ne njihovi udarni mislioci. Ta vrsta ignorisanja je izrevoltirala Jurića, koji je na svom tviter-nalogu napisao: „Da li možete zamisliti da sedite u parlamentu i ne smete da glasate za nešto što znate i verujete da je za dobrobit građana i celog društva ’jer je naređeno drugačije’. Gospodo, mnogo je poštenije i časnije biti čistač ulice, nego poslanik na način kako vi taj posao obavljate.“ Više nego dovoljno da se pomenuta Stefanovićeva korektnost zanemari i izrodi u nešto sasvim drugo – otvorenu tabloidnu hajku na Igora Jurića zbog činjenice da je pre 10 godina ukrao naftu i da je odslužio kaznu za to. Dakle, podatak koji je od osnivanja Fondacije imala policija, a samim time i tužilaštvo i sud, i podatak koji nikom nije bio bitan, najednom je postao udarna vest i oružje da se diskredituje ne samo on već i Fondacija čiji je humani cilj nesporan. A ta udarna vest je navodno uvezena iz Hrvatske (baš je neki hrvatski portal imao ogroman interes da se pozabavi srpskom Fondacijom koja raspolaže sa samo 107.000 evra projektno doniranih od Evropske komisije) i preneta je u svim prorežimskim tabloidima. „Primetno je da su trenutno na udaru dve fondacije, Podrži život i Fondacija Tijana Jurić, samo zato što su u fokusu poslednja dva meseca i to, nažalost, nije ništa čudno. Napad koji je na mene došao iz Hrvatske je napad iz Srbije, samo su želeli da teret tog napada prebace na nekog drugog. S obzirom na to da je u pitanju humanitarna organizacija, onda je zgodnije da to urade tamo neki Hrvati umesto ovde neki Srbi. Ovim poslom se bavim jer mi je ubijeno dete i želeo sam da se takve stvari više ne dešavaju. Da sam sedeo kod kuće, da sam samo plakao i da me nije bilo briga šta će se nekom drugom desiti, teško da bi nekog interesovalo šta sam radio pre 10 godina. Obišli smo sa Fondacijom više od 400 radionica i uvek sam govorio i o svojim greškama i o tome da možda nekada nisam dovoljno dobro reagovao da zaštitim svoje dete, jer sam želeo da kroz svoj primer i svoje gorko iskustvo upozoravam ljude. I hteo sam da iskažem i kako pojedinci mogu bolje da rade, ali i Srbija, jer neke druge zemlje to rade bolje od nas“, kaže Jurić za NIN. Neko drugi bolje radi od Vučića i SNS? E pa neće moći. Kada im je pukom srećom tamo „neki Hrvat“ doneo oružje za diskvalifikaciju, onda nije naodmet da se angažuju i srpski botovi. Usledili su komentari: „Sve nam je sada jasno ko je on u stvari“; „Više nego dovoljno da se izgubi poverenje“; „Pa to svi znaju da je propalitet, i sad, nažalost, koristi Tijaninu smrt za bogaćenje“... Bez ikakvih materijalnih dokaza da postoji bilo šta sumnjivo u radu Fondacije (da ih ima, sigurno bi već bili objavljeni) pokrenuto je i dozvoljeno najgore iživljavanje. Zašto? „Zato što sam javno izrazio nezadovoljstvo neradom ljudi u Skupštini. Napisao sam samo jednu rečenicu, nikog nisam ni imenovao ni uvredio, samo sam istakao činjenicu da za neke predloge u Skupštini koji su, po meni, veoma bitni, poslanici ne žele da se izjašnjavaju. Kada neko dobije platu od građana ove zemlje, pritom veoma dobru platu, onda odnos prema građanima mora da bude mnogo korektniji. Ako mi kao građani imamo rok od sedam dana da prikupimo 30.000 potpisa, a prikupimo pet puta više, zar ne bi bilo logično i da Skupština ima neki rok kada će o tim predlozima građana da polemiše? Oni na to nisu dali nikakav odgovor. Mnogo lakše bih podneo da se poslanici nisu sa tim složili nego s činjenicom da nemaju stav i potrebu da uopšte glasaju. Kako da se složim sa tim da je reč 160.000 građana slabija od reči jednog poslanika? Želim da život građana u ovoj zemlji bude bolji na jedan legitiman i Ustavom propisan način i sve sam to uradio, a oni su to ignorisali. Izneo sam to nezadovoljstvo, a u ovoj zemlji čim izneseš javno nezadovoljstvo odmah te stigne i kazna za to“, kaže Jurić. Kazna za „izneto nezadovoljstvo“ je tabloidno iscrtavanje mete, ali kazna za otvoren politički napad na SNS je daleko veća, u šta je ovih dana imala prilike da se uveri Fondacija Podrži život . Posebno, ako ta kritika javno demaskira katastrofalni zdravstveni sistem u Srbiji i usput naljuti ministra Lončara, koji baš ne bira sredstva da se obračuna sa onima koji mu dirnu u resor. Čovek koji je položio Hipokratovu zakletvu je bez elementarnog osećaja srama prošle nedelje javno napao majku koja je na društvenim mrežama pustila snimak koji dokazuje efikasnost zdravstvenog sistema kada su deca u pitanju, i izgovorio: „Nađite jednu osobu, neka proceni svako kakva je to osoba, ja u to neću ulaziti, sa biografijom koju ima...“. A pomenuta biografija se odnosi na zdravstveni karton Violete Cvetković, koji je zbog propusta (ili možda čak i želje) Ministarstva zdravlja stigao do tabloida uz optužbe da je „abortirala na Badnji dan“, a sada za svoje dete očekuje ono što joj zakon omogućava – drugo lekarsko mišljenje. Nema drugog mišljenja i nema lečenja SMS-om, država je izričita. To što u zakonu piše da ima, koga briga kada je Lončar glasniji. To što se na spiskovima humanitarnih organizacija ovog trenutka nalaze imena stotina dece (ali i odraslih) koji pomoć za adekvatno lečenje upravo čekaju, taj način je nebitan jer premijerka Ana Brnabić tvrdi da je to manipulacija. Po njenom mišljenju, lečenje dece u inostranstvu SMS-om je „krajnje politički zloupotrebljena i najbolje plasirana kritika protiv vlasti“ i da kada pročita takvu kritiku pomisli: „Čoveče, koliko mi iz Vlade nismo uspeli da objasnimo ljudima šta smo uradili, a pre 2014. godine taj institucionalni mehanizam lečenja dece nije ni postojao.“ Da objasni šta? Da spiskova nema, da se ljudi ne leče SMS-om, da im naše zdravstvo pruža najbolje (računajući i zaštitu ličnih podataka tokom bolesti) i da ljudi sa ozbiljnim biografijama i karijerama poput Sergeja Trifunovića, Novaka Đokovića, Vlade Divca ili Aleksandra Šapića nemaju preča posla nego da koriste svoju energiju u humanitarne aktivnosti koje su potpuno nepotrebne? Nema sumnje da je Sergej Trifunović postao državni neprijatelj mnogo pre nego što se na njega i njegovu fondaciju obrušio ceo političko-represivni aparat ove zemlje. Ne samo da neku od svojih nagrada nije poklonio Vučiću u duhu Zorana Terzića, već nije hteo ni da mu ustupi zasluge za novac koji je njegova fondacija prikupila za lečenje četvorogodišnjeg Dušana Teodorovića . Iako je predsednik nekoliko sati nakon što je novac već bio prikupljen objavio da će Vlada donirati 250.000 evra za njegovo lečenje, Trifunović je ostao pri svome – mi smo skupili novac, a taj koji vi nudite dajte za ostalu decu kojoj je potreban. I onda se dogodilo nešto neverovatno: odjednom je cela Srbija preko režimske medijske mašinerije „saznala“ da je Vučić spasao neko dete, a da je Trifunović poslednji „ološ i da je pokrao novac iz Fondacije“. Čak su angažovani i šetajući botovi koji su raspoređeni po zdravstvenim ustanovama da usmeno šire predanje o tome i da u prepunim čekaonicama (koje nam je obezbedio Lončarov savršeni sistem) zaskaču ljude sa pitanjem: „Jeste li videli koliko je para ukrao onaj glumac?“ Pokazalo se kao nedovoljno da se diskvalifikuje Fondacija u koju su građani tih dana uplaćivali više neko ikada. Zbog toga je Lončar najavio da će zvati premijerku i sve nadležne službe kako bi se ispitao rad Fondacije Podrži život, a njegov lojalni predstavnik nevladinog sektora Mario Spasić je podneo krivičnu prijavu protiv nje. I ni par minuta nije prošlo kada je umesto finansijske inspekcije stigla kriminalistička policija da preispita papire. Lepo. U normalnim zemljama nije naodmet znati da li je sve po propisima, čak i kada se radi o humanitarnim institucijama koje su dužne da svake godine daju godišnji izveštaj o radu, spiskove donatora i da navode taksativno na šta je novac utrošen. Dakle, da rade ono što Fondacija Dragice Nikolić nikada nije učinila, bar dok je njen muž bio predsednik Srbije, iako je kazna za to između 50.000 i 200.000 dinara, dok sve ostale jesu, o čemu su građane obavestile i na svojim sajtovima. Takođe, iako su se mnogo važnije institucije od one koju vodi Mario Spasić ozbiljno interesovale da li je 10 miliona evra bivša prva dama dobila na legalan način ili je to bilo ulaganje za neke poslove koje je trebalo da im odradi tadašnji predsednik Tomislav Nikolić, ne samo da nije stigla kriminalistička policija već ni običan inspekcijski nadzor. Uostalom, čak je i Aleksandar Vučić, čim je shvatio da mu Nikolić neće biti protivkandidat na predsedničkim izborima, izjavio da će uraditi proveru ali da garantuje da tu ničeg nezakonitog nema. A kada je već garantovao, ko će da gubi vreme i proverava. Posebno nakon što je izgovorio: „Ako vi imate ikakvu sumnju, recite nam da je novac potrošen drugačije. Video sam samo mnogo majki i mnogo dece da se raduju onome što je ona uradila.“ Pa svi su videli mnogo majki i mnogo dece koja su se radovala zahvaljujući onom što je uradila Fondacija Budi human - Aleksandar Šapić, ali to nije smetalo glasnogovornicima režima da se obruše na Šapića onog trenutka kada je objavio kandidaturu za gradonačelnika. Tabloidi su preispitivali da li je od opštine ukrao fondaciju, a odbornik SNS Vladimir Mandić je izjavio: „Svako ko je poslao makar jednu SMS poruku za pomoć deci kojoj život visi o koncu dobio je povratnu poruku u kojoj se za pomoć lično zahvaljuje Šapić. Bukvalno sam zgrožen, to je za svaku moguću osudu jer na taj način koristi tuđu nesreću za promociju svog imena“. Nema veze što je to ime sastavni deo naziva fondacije. I pored toga Aleksandar Šapić ne želi da govori ni o napadima na svoju, ni o učestalim napadima na druge fondacije. „Fondaciju sam napravio pre pet godina, daleko pre ovog političkog profilisanja, s nekim potpuno drugačijim motivima. Nikada nisam komentarisao zdravstveni sistem Srbije, niti se razumem u zdravstvo niti mi je to bio cilj kada sam je pravio. Pokrenuli su me neki lični motivi, pokrenuo me je slučaj Tijane Ognjenović, devojčice koja je umrla i skandal koji je poljuljao veru u humanost. Tada su pravljene akcije na pojedinačne brojeve, a onda su ljudi morali da nađu nekog glumca ili pevača da bi skrenuo pažnju na njihov slučaj. Zbog toga sam poželeo da običnom čoveku koji ne zna ni gde je Telekom u Beogradu i koji ne poznaje nijednu javnu ličnost, omogućim da za nekoliko dana dobije sve to. I to su razlozi zbog kojih nikada nisam komentarisao Fondaciju. Sutra se možda više neću baviti politikom, ali ova fondacija je moje životno delo i ona će postojati čim god da se budem bavio. I zato neću da je mešam sa svojim današnjim poslom, kao što neću da je mešam ni sa budućim poslom. Fondacija je skupila ogromna sredstva, pomogla je mnogim ljudima, a što to niko ne objavljuje, mene ne interesuje. Na čelu Fondacije sam kao fizičko lice, kao bivši sportista, i ne želim da komentarišem nikoga i ništa da to ne bi dobilo političku konotaciju.“ I tako i bez Šapićevog komentara na hajku koja se vodi dolazimo do suštine stvari – u ovoj zemlji čak i humanitarni rad može da bude ugrožen ako neko izgovori čak i veznik koji nije po volji političkoj eliti.