Kad granice postanu neizbrisive

Direktor berlinskog Šaubine teatra Tobijas Fajt održaće ovog vikenda u Jugoslovenskom dramskom pozorištu master klas za izabrane polaznike, uglavnom mlade i perspektivne teatarske producente, iz sedam zemalja regiona. Prošlog vikenda, dramska autorka Biljana Srbljanović održala je slični obrazovni program za pisce. Sve ovo je deo novog programa Hartefakt fonda pod nazivom Novi evropski putevi, koji ima za cilj da obrazuje, okuplja i prezentuje najbolje iz različitih oblasti izvođačkih umetnosti i kreativnih industrija. Posle niza obrazovnih programa, sredinom decembra će u Beogradu biti prezentovani radovi nastali tokom ovog programa, a već od januara biće pokrenuta serija važnih teatarskih razmena naših mlađih autora sa kolegama iz celog sveta. „Ovo je pedeset i šesta sezona našeg pozorišta, dakle, trajemo više od pola veka i tokom tog perioda u tom profilisanju kuća nije mnogo lutala. Za mene, glavna karakteristika ovog `našeg perioda` je međunarodni profil pozorišta isprepletan sa izrazito lokalnim korenima našeg umetničkog rada, kao i izrazitim interesovanjem za socijalni, društveni i politički kontekst u kom stvaramo i živimo. I kada izvodimo savremene autore ili klasične komade, naš rad uvek korespondira sa vremenom u kome nastaje i sa našim savremenim društvenim okruženjem. Istovremeno, u saradnji sa brojnim internacionalnim partnerima, mi veoma mnogo putujemo, predstavljamo taj naš rad u zaista mnogo zemalja širom sveta, i sa tih turneja uvek donosimo neku vrstu impulsa i uticaja koji dalje postaju deo našeg rada. Tekst je centralna tačka našeg pozorišta, dramski tekst, a čak i više rad glumaca i glumica da udahnu život pričama koje pričamo sa scene.“ Ovako za NIN govori Tobijas Fajt pred svoj dolazak u Beograd, objašnjavajući izrazito međunarodnu i umetnički veoma visoko postavljenu poetiku svoje kuće. Fajt je, inače, pozorišni reditelj koji radi sa Tomasom Ostermajerom. NJegov rad je dobar primer uspešnog teatarskog producenta. Kako funkcioniše rad vašeg pozorišta? Kako se finansirate, kako birate repertoar, koliko premijera se izvede godišnje, kako angažujete glumce i druge umetnike? Mi smo repertoarsko pozorište sa ansamblom koji broji trideset glumaca i glumica, veoma važan, razvijen i snažan tehnički sektor koji je organizovan tako da u potpunosti prati stvaranje i izvođenje naših predstava i da pokriva sve tehničke zahteve i komplikovanih turneja, ali i sprovođenja u delo zamisli našeg umetničkog sektora. Umetnička direkcija bira i razvija komade koje postavljamo, uvek u važnim i suštinskim diskusijama sa dramaturzima i rediteljima koji su zaposleni u našoj kući. Mi postavljamo između deset i dvanaest novih produkcija po sezoni, održavamo godišnje oko šest stotina predstava, od čega je nekih sto izvođenja na turnejama širom sveta. Godišnje, dakle, berlinska publika vidi petstotinak predstava u samoj našoj kući na nekoliko scena paralelno, a istovremeno, naše velike predstave putuju po svetu na stotinak izvođenja, što je za neka veća pozorišta samo broj onih predstava koje izvode lokalno. Da bi tako zaposlena i angažovana kuća opstajala, potreban je veliki rad, ali i odgovorno i nijansirano organizovanje bukvalno svakog našeg sektora. Naš ansambl se stalno obnavlja, glumce i glumice biramo u samom umetničkom direktorijumu, kroz odluke dramaturga i reditelja i sa njima postižemo ugovore o angažovanju na najmanje dve godine, a mnogi na duže. Veliki broj članova našeg ansambla započinju svoju karijeru upravo angažmanom kod nas pravo nakon diplomiranja na Dramskoj akademiji. Za mnoge pozorišne umetnike u Evropi, nemački teatar je uzor kome teže. Šta je, po vašem mišljenju, najveći kvalitet nemačkog teatra danas? Po mom mišljenju, najvažniji, suštinski kvalitet nemačkog pozorišta je snažna, kontinuirana i neupitna podrška javnog finansiranja našeg rada, i ovde mislim na stotine pozorišta širom Nemačke. Bez te finansijske podrške koja dolazi ili od strane grada, ili regiona ili čak šire, nemačka pozorišta ne bi bila u mogućnosti da stvaraju tako trajno i dobro pozorište, koje upošljava hiljade umetnika, producenata, organizacionog kadra, tehničkog sektora, a da su „pokriveni“ budžetima javnih finansija. To su brojna radna mesta koje Nemačka ima samo u našem, pozorišnom sektoru. Istovremeno, naše umetničke odluke i izbori su potpuno nezavisni i od straha od gubitka na blagajni i od bilo kakvog uticaja struktura na vlasti, jer je budžetsko finansiranje unapred određeno i ne zavisi od uticaja, odluka ili kritika pojedinačnih delova administracije koja vodi grad ili zemlju. Mi smo slobodni da rizikujemo i u produkcionom i u umetničkom smislu, da istražujemo nove forme, da pravimo velike i spektakularne produkcije, bez straha od greške, jer je i greška sastavni deo umetničkog stvaralaštva. Taj kontinuitet rada, ta sigurnost da se može ići napred u istraživanju, u zamislima i vizijama, stvara jedan sasvim poseban teatarski „jezik“, po kom je nemačko pozorište možda najpoznatije. Vi ste dobar znalac pozorišnih zbivanja i u drugim zemljama Evrope, uključiv Srbiju i Hrvatsku. Šta izdvajate kad je reč pozorišnom životu u nekima od tih zemalja? Svaka zemlja je drugačija, naravno, sve pozorišne tradicije su istovremeno veoma inspirativne i za naš rad. Kada izvodimo naše predstave u inostranstvu, uvek uočavamo nijanse u sličnostima, ali i mnogo važnije - te tanane razlike u reakcijama publike na naš rad i to je za nas nešto od suštinske važnosti. Istovremeno, na našem Internacionalnom festivalu nove drame (FIND) koji održavamo svake godine, pozivamo u goste predstave iz tih drugih zemalja, koje smo otkrili i koje smatramo važnim, kvalitetnim i inspirativnim, tada i berlinskoj publici, a i izmešanim stvaraocima iz raznih delova sveta koji gostuju kod nas, dajemo priliku da upoznaju i možda i prihvate neki drugačiji teatarski govor, da se upoznaju sa specifičnim, često sasvim lokalnim pričama i dramama koje dolaze iz veoma jasno uronjenog društvenog ili političkog konteksta zemalja iz kojih potiču. U čemu je, po vašem mišljenju, moć pozorišta danas? Moć pozorišta je, pre svega, u živom i zajedničkom iskustvu manje ili veće grupe ljudi da čuju priču, da saslušaju i vide, da reaguju na jednu ili više postupaka osoba na sceni, taj momenat žive komunikacije. Iako pozorište često dopire do jedne sasvim ograničene publike, u kvantitativnom smislu, nema druge vrste umetnosti, osim muzike, koja može da dosegne takvu vrstu iskustva i zadovoljstva. To zajedništvo u posmatranju, primanju i reagovanju, to živo postojanje u publici i na sceni, to je nešto u čemu je sva moć savremenog pozorišta. Verujete li u moć tzv. političkog teatra? Za mene, pozorište postaje političko onog momenta kada počne da istinito i beskompromisno govori o suštini ljudskih bića, naših života u našim veoma jasno omeđanim društvenim, socijalnim i istorijskim kontekstima. Političke teme dobijaju značaj na pozornici samo onda kada otkrivaju ljudske posledice, kada ljudski konflikt interesa, ljudsko sukobljavanje oko posledica tih političkih impulsa, bude u centru predstave. U tom smislu, svako pozorišno iskustvo je istovremeno i političko i ta je veza neraskidiva i večna. Istovremeno, ja ne smatram da pozorište može postati politički činilac i da može direktno da utiče na društvene promene. Dolazite u Beograd posle koliko vremena? Šaubine je poslednji put gostovalo prošle godine, često smo na Bitefu, što pojedinačno što sa našim predstavama. Ja tada nisam dolazio, u stvari, zaista me dugo nije bilo, možda od gostovanja Nore Henrika Ibzena, u režiji Tomasa Ostermajera, u kojoj su moja deca igrala malene uloge dece na samoj sceni. Oni su sada odrasli ljudi, na univerzitetima, pa vi vidite. Stvarno je bilo vreme da dođem ponovo. Šta je, po vašem saznanju, najveći teatarski kvalitet grada koji je svetu podario Bitef? Taj dugotrajni vitalni festival, koji je već decenijama među najvažnijim u Evropi, uvek je bio veza između istočne i zapadne Evrope, još iz vremena velikih podela na kontinentu, koje smo mi, u Berlinu, i bukvalno zidom proživljavali. U današnjim vremenima, Bitef igra važnu ulogu u tome što daje mogućnost svim svetskim, ali pre svega evropskim teatarskim glasovima, da se čuju pred jednom izuzetno angažovanom, otvorenom i spremnom publikom, koju Bitef neguje. U vremenima narastajućih nacionalizama svuda oko nas, Bitef ujedinjuje i to je ono što je dragoceno, kada granice ponovo postaju neizbrisive.