Uglavnom u večnosti

I blagoslovi ih Bog i reče im Bog: Rađajte se i množite se, napunite zemlju i vladajte njom i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od zveri što se miču po zemlji. Ovo piše u Knjizi Postanja ali su ljudi to shvatili „ugrubo“ i počeli da uništavaju prirodu. Kada su Englezi došli u Ameriku, u sedamnaestom veku, veverice su mogle da pređu po granama od Mejna do Južne Karoline. Golubovi-Putnici leteli su po tri dana nad selom zamračujući nebo. LJudi su ih lovili pucajući u vazduh bez gledanja. Krda bizona prolazila su satima kroz preriju. LJudi su iz vozova pucali iz zabave. Fotografije iz tog vremena pokazuju planine bizonskih kostiju. Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek u celoj Americi je ostalo četristo bizona. Poslednji Golub-Putnik uginuo je u zoološkom vrtu u Sinsinatiju 1883. Mnogima je postalo jasno da se priroda neće obnoviti sa sledećim prolećem i da su promene koje čovek čini ireverzibilne. Jedan od tih ljudi bio je DŽon Mjuer. Ne znam koliko je taj lik široko poznat našoj publici. Mjuer je kao dečak emigrirao u Ameriku. Rođen je u Škotskoj. Bio je to mršav bradonja sa očima punim svetlosti. Izgledao je krhko i plemenito. NJegova plemenitost je bila stvarna. Krhkost je bila prividna. *** U jednom trenutku Mjuer je oslepeo. - Nikad više neću lepotu podrazumevati - rekao je kada je progledao posle šest nedelja. Odlučio je da ne živi automatski: - Otišao sam u šumu i pokušao da živim nemerno da mi se ne bi desilo da na smrtnom času shvatim da nisam ni živeo. To je rekao Henri Dejvid Toro a mogao je reći i DŽon Mjuer. DŽon Mjuer je u jednom trenutku odbacio svoje strogo religiozno vaspitanje. Sve mu je to najednom postalo „nevažno kao igra u lutkarskom pozorištu.“ Sad je za njega priroda bila provodnik svetog. Zamišljao je sebe kao Svetog Jovana koji krsti ljude, ne u Jordanu, već u Jevanđelju planina. Pešačio je hiljadu milja od Kentakija do Floride. Išao je na Kubu i na Aljasku. Najviše mu se dopala Visoka Sijera u Kaliforniji, a Josemitsku dolinu je opisao kao „Veliki raspon svetlosti“. Od Velikog raspona svetlosti načinio je svoj dom. Tamo je planinario bez zaštitnih konopaca, u običnim cipelama. Opstajao je na hlebu, vodi i čaju. Mogao je bez čaja. Čudio se koliko je lepota prirode suptilna a skrivena: - Za vreme mojih prvih godina u Sijeri uvek sam svakog pozivao da im se divi i nisam našao nikog ni upola zagrejanog dok nije došao Emerson. Mjuer je čitao Emersona pod zvezdama. Skoro da nije silazio u grad. Staroindijski rišiji su čuli Vede od šuma. Šume su im rekle. I Mjuer je bio mudrac koji osluškuje kako smeh potoka i šum krošnji prelazi u suptilnu pesmu. Mirni bezmerni planinski dani otvarali su hiljadu prozora i sve je izgledalo sveto. Šetao je ispod jelovih baldahina. Grandioznost prirode bilo je lakše osetiti nego osvestiti. O toj oluji lepote pisao je teško. („Ovaj posao pisanja knjiga je dug, zamoran, beskrajan napor!“). A ostavio nam je besmrtne opise Sijere. - Nikad nisam video nesrećno drvo. Iako duboko ukorenjeno, drveće putuje isto tako daleko kao i mi. Ono baca grane u svakom pravcu u svakom vetru. LJuljanje jele na vrhu brda je čarobni štap u rukama prirode. NJena pesma nikad ne prestaje. Svaki planinar zna njenu moć. Zatim je dodao: - Svaka budala može da uništi drvo. Drvo ne može pobeći. Planinske vodopade poredio je sa zvezdama padalicama. Jednom se noću popeo uz liticu ispod vodopada kako bi kroz slap gledao mesec. Vetar je promenio pravac i voda je padala na Mjuera. Preživeo je, uz krajni napor i veliku sreću. Jednom se klizao na lavini i nije stigao da se uplaši. Opisao je zemljotres u Sijeri. Prvi je shvatio je da su taj krajolik formirali glečeri. Otkrio je živi glečer u Merced parku. Izučavao je biljke, pisao o udaljenim šumama džinovskih sekvoja. Jedan od njegovih saveznika u očuvanju prirode bio je Teslin prijatelj Robert Andervud DŽonson, urednik časopisa Senčuri. U Senčuriju, u kom će Tesla objaviti Problem povećanja ljudske energije, naš pesnik prirode objavio je ključne tekstove Blaga Josemitija i Predlog za Nacionalni park Josemiti. - Pođite sa mnom u Visoku Sijeru - pisao je Mjuer DŽonsonu. - To će vas koštati veoma malo vremena jer ćemo uglavnom boraviti u večnosti. DŽonson je u svom tekstu odgovorio: - Svet će se jednom osvrnuti na naše vreme i setiti se vapijućeg glasa u pustinji i blagosiljati ime DŽona Mjuera… Kao pravi umetnik, on se ne stidi svojih osećanja… Sve druge baklje upaljene su na njegovu. DŽon Mjuer je proveo nedelju dana u večnosti sa predsednikom Teodorom Ruzveltom, čovekom koji je zaštitio više nacionalnih parkova nego ijedan drugi Amerikanac. Spavali su u prirodi i probudili se zaprašeni snegom. Filozofu Emersonu, milioneru Harimanu, predsedniku Ruzveltu, pesniku DŽonsonu i mnogim drugim, Mjuer je objašnjavao da Josemiti treba pretvoriti u nacionalni park po ugledu na Jelouston. - U lepoti netaknute prirode treba da uživaju i unuci naših unuka.... Izraz smo jedne ljubavi.... Svi dolazimo iz jedne fontane duša. Konačno, 1890. godine Kongres je usvojio zakon koji je u stvari pratio smernice koje je on predložio. Mjuer, koji je izgubio vid, stalno je pozivao druge da vide. Plašio se da čovečanstvo može trajno izgubiti ono što je on izgubio privremeno. Želeo je da spasi američku dušu od totalnog materijalizma. Je li uspeo? Ima i jednostavnijih pitanja… *** Kalifornija proslavlja Dan DŽona Mjuera 21. aprila svake godine. Taj dan se obeležava i u njegovoj rodnoj Škotskoj. Jedna planina, jedan planinski vrh, jedan glečer, koledži, kampovi, plaže, parkovi, auto-put, leptiri, biljke i minerali nose njegovo ime. Za Mjuera je rečeno da je ponovo otkrio Ameriku, da je arhetipski slobodan duh, da je doveo u pitanje ogromnu aroganciju čovečanstva. NJegove knjige i članke čitali su milioni ljudi. Bio je suosnivač i doživotni predsednik Kluba Sijera. On je uobličio kategorije kroz koje Amerikanci zamišljaju svoj odnos sa prirodom. Mjuer je završio život poražen. *** Stanovništvo grada San Franciska je raslo i sa njim politički pritisak da se na reci Tulumni izgrade brana i veštačko jezero. To bi potopilo cvetnu dolinu Heč Heči, jednu od najlepših za koje je Mjuer znao. Mjuer se nije slagao sa odnosom prema šumama kao „farmama drveta“. On se divio prirodi zbog njenih spiritualnih i transcedentnih kvaliteta. Podsećao je da je Kalifornija, dok je još bila divlja, bila najcvetniji deo Amerike. Najcvetnija kalifornijska dolina bila je Heč Heči. - Potopiti Heč Heči? - čudio se. - Mi ne potapamo narodne katedrale i crkve. Za njega je Heč Heči bio produžetak onog Velikog raspona svetlosti u koji se odavno zaljubio. Nije to nikakva obična dolina, upozoravao je: - Heč Heči... sija od života, jednako pozdravljajući sunce i oluju... Na tom mestu krhkost i trajnost se sreću... Smaragdne livade, ptice, pčele i leptiri smešani su u muziku... To je jedan od najdragocenijih planinskih dvorova u Prirodi. Predsednik Vudro Vilson je 19. decembra 1913. potpisom autorizovao projekat za potapanje doline Heč Heči. DŽon Mjuer je zapisao: - Gubitak Doline Parka Sijera je teško podneti. Uništenje tih šarmantnih uvala i vrtova, najfinijih u celoj Kaliforniji, slomilo mi je srce. Umro je sledeće godine. Pariski sporazum, koji je nastavak Protokola u Kjotu, formulisan je u cilju zaštite čovekove sredine i sprečavanja globalnog otopljenja. Kada se predsednik Donald Tramp u ime Amerike pre godinu dana povukao iz njega, bio je to novi poraz za DŽona Mjuera. - Grubo paganstvo civilizacije - zapisao je Mjuer - uglavnom je uništilo prirodu, poeziju i sve spiritualno.