Pejčin dan

U subotu osvanula Sveta Petka iliti Sveta Paraskeva koju, je l` da, slave i nehrišćanski narodi. Ali, danas, kada Srbija nezaustavljivo propada, niko da se ozbiljno zapita; nije li Paraskeva, u stvari, Pramajka. Jer, reč Paraskeva i na srbskom i na sanskritu znači – PRAMAJKA! Nego, u prošli petak, sa Limunadom i Fejom, išli smo za Babušnicu. Kako šta ćemo tamo?! Trebalo je dati podršku ekologistima iz Pirota koji su pokrenuli ozbiljnu kampanju za zaštitu reka Stare planine. Jer, raznorazni tajkunčići, pa i tašta Novaka Đokovića, rešili su da „podave“ sve staroplaninske reke, da ih strpaju u cevi za potrebe njinih mini hidrocentralica iz kojih bi im u džepove pristizala slatka lovica. E, pa neće to da može! Smirite se malo, tajkunčići, da vam bageri ne završe u rekama te da se digne ekološki ustanak iz istočne Srbije i stigne sve do prestonice! Nisam nameravao da govorim u Babušnici. Tim pre što mi se srce steglo, jer na oči su mi izašle sve one slike od pre trideset godina kada smo vodili žestoku i opasnu borbu protiv izgradnje nuklearnih centrala i nosili glave u torbama... Ali, Aleksandar Panić, vođa pirotskih zelenih me je prepoznao među okupljenima i pozvao da nešto kažem sa stepenica babušničkog Doma kulture. Iiii?! Šta sam rekao? Pa, da je ova vlast samo, na prvi pogled, goropadna, ali kada joj se pokažu zubi onda svi ti silnici, lokalni i republički, postaju plašljive bubašvabe i miševi. A sa štetočinama zna se šta se radi... Ovo nisam rekao tek tako, napamet. Jer, čujem da gospođa Jaca, supruga lokalnog šerifa Miljka, danima od mojih prijatelja traži broj mog mobilnog telefona!? I, dobila ga je od Cvrce. Ah, Cvrco, moj Judo, zapamti kada ćeš kod mene rakiju cvrcnuti. Odem u kafić „MGM“ koji drži gospođa Jaca da je pitam šta će joj moj broj telefona. Ali, ona mi umače iza šanka na ark kapijicu koja vodi ka crkvenom dvorištu. Šta li mi spremaju? Neće, valjda, da me namame u ambasadu Saudijske Arabije u Beogradu? K. G. Jung, moj guru iz Švice na to gleda sasvim drugačije: „Po meni, dobićeš primamljivu finansijsku ponudu samo da sjašeš sa šerifa Miljka koga nedeljama prozivaš zbog ekološkog varvarstva u Ponišavlju. Da sam na tvom mestu tražio bih dva miliona dolara koliko tvoj Alek plaća Tonija Blera, onog belosvetskog hohštaplera. Pritom, znam da u Londonu imaš jače veze od Blera pomoću kojih možeš Miljka da spasiš zatvora. A Miljku dva miliona nije ništa. I, kloni se više ološarije iz ’Orača’! Bolje da si u nedelju bio kod ’Vožda’, gde su Miljko i Jaca slavili dvadeset i pet godina braka.“ Čuj, da tražim Miljku dva miliona dolara! Bilja bi mi, odmah, uzela milion! Mada i milion dolara nije mala para, toliko iznosi Nobelova nagrada koju, nikako, da dobijem. Ispred crkve u Mokri, krčka se ovčija čorba u vojničkom kazanu. Tako se slavi Sveta Petka, mokranska seoska slava. Mada Mokranci taj dan zovu vekovima - Pejčin dan! Zaštooo!? Po mom dalekom pretku Đorđiji, hajdučkom harambaši, kome je otac Pavle sa dvadeset i dva konjanika otišao u Kosovski boj i niko se od njih, sa Gazimestana, živ nije vratio u Mokru. Turci su Đorđiji dali nadimak - Pejča. Što će reći prek, naprasit čovek. Jer, Pejča je, sa dve hiljade hajduka, na Carigradskom drumu, ne samo pljačkao i ubijao Turke, već ih je na ražanj pekao i - jeo!? Tu će i moja Crna da se udeva: „Ako je Paraskeva, zapravo, vinčanska Pramajka koja se parila sa bogovima, onda u Pejčovskim livadama, na dedovini, pored hrama boga Vida i Nojeve lađe, treba da podigneš i hram Svetoj Paraskevi. A slavlje da bude na Pejčin dan!“