Tesno mi otvsюdu

Tesno mi otvsюdu! – zavapio je Pustinjak cetinjski one godine kad je pisao Gorski vijenac. Ne znam šta bi se moglo reći tačnije 150 godina docnije. Odista ni većeg priznanja ni težeg ni teskobnijeg časa za reč dobitnika NJegoševe nagrade – koja mi se uručuje na Cetinju u Velike dane one nedelje koju naš narod zove Strasnom, a na Kosovu i Strašnom. U dane Stradanja, izdaje i raspeća, kad cela zemlja liči na Getsimansku baštu ocrnjenu sramom i izdajom“. Da su nedokučivi putevi Gospodnji nemam boljih dokaza od sebe sama i puta koji sam prešao do ovog dana. Sve je bilo logičnije nego da se nađem na ovom mestu. Zasnivajući svoj život ninačemu, dospeo sam ovde bez sopstvenih zasluga, pravdom i dobrotom maternjeg jezika kod koga sam se zaposlio od malena, pokoravajući se njegovim zakonima, primajući od NJega naloge i poslušanja. Živeo sam u veku koji bi imao više razlog da se stidi, nego da se „gordi nad svijema vjekovima“, kada ni jedan pesnik nije bio Gospodar, ali je mnogi bio pustinjak i „sirjak tužni bez niđe nikoga“. Jezik je bio onaj „što se ne šće u lance vezivati“, Crna Gora pustinja u koju je ubežao, NJegoš najveći izraz njegove slobode. Ne samo opstanak Crne Gore nego i sloboda srpskog naroda sveli su se na NJegoševo pero i NJegoševa usta. Crna Gora se odbranila Gorskim vijencem ali Gorskog vijenca ne bi bilo bez najveće muke i teskobe. Bez Gorskog vijenca srpski jezik bi ostao ne samo bez svoje najkorenitije i najsloženije nego i bez svoje najslobodnije i najbeskompromisnije reči. U slavu jezika Gorski vijenac počinje Skupštinom uoči Trojičina dne, dana silaska Svetog Duha na apostole. Duh Sveti je dar jezika, a jezik simbol Duha Svetoga. Plameni jezik koji je sišao s neba i učinio ih sinovima božjim, spustio se na Cetinje gde su se biblijske scene i sudbine još jednom obnovile pod novim imenima. Na Tavoru se preobrazio Hristos, a Tavor je „osamljena gora visoka 600 metara“ i ko god ga je video nije mogao da ne vidi koliko liči na Lovćen. Iznošenje krsta s Lovćena na Crkvine navodi na još jednu pomisao koju nisam izgovarao ranije. Naime, jedino dostojno mesto na kome se mogao održati „zbor narodnih prvaka i poturčenjaka na dogovor oko narodnog opstanka“ – bila je ona crkvica na vrhu Lovćena „na izmaku zemlje, nadomak oblaka“. Ni jedno drugo mesto ne bi svojom važnošću i visinom toliko podvuklo značaj tih pregovora. Da li je u stvarnosti tako bilo možemo da se sporimo, ali držim da je ta stvarnost sporedna, jer je stvarnost pesničkog dela istinitija i dublja i stvarnija. Nije li zbog te važnosti i NJegoševa poslednja volja bila da se sahrani „u onu crkvu na vrhu Lovćena“, koja nije postala samo graničnik među svetovima nego ključno mesto i njegovog speva i naše sudbine. Zato je NJegoš želeo da vekuje ne samo na vrhu jedne planine nego i na mestu najveće dubine sopstvene pesničke tvorevine. Jedan umetnik je nacrtao kapelu na Lovćenu kao bočicu mastila. Već vek i po nema nijednog pera naše moderne poezije koje se nije dotaklo, ako nije i izašlo iz ove mastionice. Istina, NJegoš je ispraznio ustavu jezika koja se punila vekovima. Nama je ostavio da radimo na vodokotlić. I NJegošev tron i umetnost i crkva odvojeni su od države i svi su saglasni da je tako najbolje, mada su najveći procvat doživeli dok su bili zajedno. Ali u međuvremenu se se razišli i hartija i život i poezija i čitaoci i jezik i stvarnost. Reči su se zavadile, zna se čija je koja. Podeljeni i sami, razišli smo se sa sobom i smislom. Deo sebe ne priznajemo, ne prihvatamo da su i oni Mi. „Pred smutnjama našim domaćijem / Stvar je turska naka kao svadba.“ Levor je spreda dospeo pozadi, sve idući za onim koga brani. Jezik je počeo da se bavi sam sobom, veran nekoj svojoj stvarnosti. U neslobodi i otuđenju prokopao je tajne prolaze i katakombe tako da nam veliki deo moderne poezije liči na lavirinte i podzemne gradove „na puteve nikuda“, koje su u progonstvu, iznad sveta, izgradili robijaši. Rečeno je da je Hristos stradao zato što sudija nije razumio jednu metaforu. Stradanje zbog neukosti i kratkoumlja nikad nije prestalo pa ga nije pošteđen ni NJegoš, a kamoli dobitnik NJegoševe nagrade. Tvrditi da je NJegoš pjesnik mržnje i genocida ne znači samo poricati cio jedan kosmos nego nemati blagog pojma šta je poezija i ne priznavati da pjesnik nema drugih obaveza sem obaveze prema jeziku pa ni drugih sudija osim jezika. Nema većeg blaga nego imati toliki spomenik u jeziku i od jezika, ni većeg greha nego ga skrnaviti. Za NJegoša kao velikog pesnika nisu znali njegovi savremenici. On sam nije doživeo ni prave književne ocene, a kamoli velika književna priznanja. Žurio je, u tridesetim Hristovim godinama već je pisao testament i smireno išao na poziv Gospodnji. Visoki skupe, bio sam od one dece koja se ne pokrivaju po glavi ni u vreme najveće hladnoće. Ukućani su predamnom otvoreno razgovarali, jer nisam iznosio iz kuće i razglašavao šta su pričali. Terali su nas rano na spavanje, a ujutru se oko nas okupljali da čuju šta smo sanjali. Dečje glave bile su jedini radio-aparati. A snovi jedine vesti i nada da će jednom svanuti. Dečji snovi su istiniti, jer po narodnom verovanju „deci šapuću anđeli“. Sve ono što se šaputalo i krilo u devet jama razglasio sam na sva zvona u knjigama koje su dobile ovo priznanje. Želeo bih da moj slučaj ohrabri nekoga ko bez ikoga i ičega ovoga časa zasniva svoj život ninačemu, na mutnom osećanju maternjeg jezika. Onaj san da će jednom svanuti još se nije ostvario. Crna Gora ne može videti svoju sreću u nesreći srpskoga naroda. A najveća odgovornost pada na one koji su krivi što se obračun sa srpskim narodom danas u celom svetu doživljava kao obračun sa poslednjim ostacima komunizma. Primam NJegoševu nagradu s uzbuđenjem i osećanjem najveće časti i zahvalnosti. NJen novčani dio prilažem Mitropoliji crnogorskoj, na ćivot Svetog Petra Cetinjskog. (Reč prilikom uručivanja NJegoševe nagrade u Cetinju, na Veliki utorak 1998)