Ratni zločinci ponovo heroji

Umesto suočavanja sa zločinima iz prošlosti poslednjih godina na delu je falsifikovanje istorije pod okriljem vlasti. Lažiranje istorije prati nešto još opasnije - potpuna stagnacija postupaka za ratne zločine, naročito onih za koje postoji sumnja da je za njih odgovoran vrh tadašnje vlasti. Za heroje i pobednike proglašavaju se oni koji su u poslednjoj deceniji 20. veka tako uspešno branili srpska ognjišta da su Srbi završavali u zbegu. To je bila sudbina Srba kojima su ti „heroji i pobednici“, a u stvarnosti osuđeni ratni zločinci i gubitnici, pružali zaštitu. Sadašnji predsednik Aleksandar Vučić, sa podrškom koju je uživao jedino još Slobodan Milošević, uglavnom se verbalno ograđuje od tog perioda, ali suštinski njegovi najbliži saradnici i podanički mediji lažiraju blisku istoriju. Od tih pokušaja falsifikovanja činjenica i pranja biografija opasnije je zaustavljanje istraga za zločine, o čemu svedoči za NIN Vladimir Vukčević, nekadašnji tužilac za ratne zločine. „Moje mišljenje je, na osnovu istrage i dokaza, da ubistvo albanskih zatvorenika u Dubravi nije moglo da prođe bez tadašnjeg samog vrha vlasti. Pokušali su da lažno prikažu da su svi izginuli u NATO bombardovanju, ali je veštačenjem utvrđeno da su ubijeni streljačkim oružjem. Koliko znam, ta istraga koju sam pokrenuo 2011, sada se uopšte više ne sprovodi. Slično je sa ubistvom trojice braće Bitići. Došlo se do informacije da je naredbu za ubistvo izdao tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković (ubio se 2002), ali koliko je meni poznato ta istraga sada takođe stoji“, kaže nekadašnji tužilac Vukčević. Za ubistvo više od sto albanskih zatvorenika u zatvoru Dubrava maja 1999. istraga je obuhvatila tadašnjeg ministra pravde Dragoljuba Jankovića, njegove saradnike, visoke funkcionere MUP-a, i Nikolu Šainovića, tada potpredsednika savezne vlade, koji je osuđen zbog drugih zločina na Kosovu. Zločin u Dubravi bio je nekad deo haškog postupka protiv Miloševića, ali je izuzet da bi suđenje bilo brže završeno. Milošević je umro, a postupak je mogla da preuzme Srbija. Španski tim za sudsku medicinu je još 13. avgusta 1999. počeo ekshumaciju grobova u Rakošu gde je pronađeno 97 tela zatvorenika iz Dubrave. Velika većina je ubijena streljačkim oružjem. Sumnja se da su tadašnje srpske vlasti iskoristile NATO bombardovanje zatvora u Dubravi, 19. i 20. maja 1999, za masakr zatvorenika narednih dana. Masakr su, kako se sumnja, izvele tri grupe: odred zatvorenika koji je za tu namenu prebačen iz drugih zatvora u Srbiji, a koji su nakon toga pušteni, zatim deo zatvorskih čuvara, i pripadnici specijalnih jedinica MUP-a. Ubijanje zatvorenika prvo je započeto kalašnjikovima i bombama, pa su pozvani strani novinari da „svedoče o NATO zločinu“. Međutim, oni su izrazili sumnje u verziju srpske vlasti, jer su na primer u jednoj prostoriji zatvora koja nije pogođena bombom videli 25 tela koja su imala prostrelne rane. I posle ovih sumnji u zvaničnu verziju pokolj je nastavljen, ali su u zatvor došli specijalisti za „zolje“ i eksploziv. Osim brojnih stranih novinara koji su o ovome izveštavali proteklih decenija u najuglednijim svetskim medijima, zabeleženi su i brojni iskazi preživelih Albanaca, ali i svedočenja pojedinih službenika tadašnje Vlade Srbije, koji ukazuju da je pokolj dogovorio tadašnji vrh vlasti. Razrešenje zločina za koji se takođe sumnja da je u njega umešan Miloševićev režim - ubistva američkih državljana braće Ilija, Mehmeta i Agrona Bitićija - više puta je najavljivao predsednik Vučić, još u svojstvu potpredsednika i predsednika Vlade. Tako je 7. avgusta 2015. rekao da je rasvetljavanje tog zločina „pitanje našeg kredibiliteta i pouzdanosti kao partnera, da li smo u stanju da istražimo i kaznimo odgovorne za zločin“. Rekao je i da je u pitanju monstruozno ubistvo. „Čak su i jednog Srbina pokušali da izvedu sa Kosova u centralnu Srbiju. Uhvaćeni su i uhapšeni samo zato što nisu imali vizu. Posle 14 dana u pritvoru u Prokuplju odvedeni su i hladnokrvno ubijeni bez bilo kakvog razloga“, rekao je tada Vučić. Živa braća Bitići, Fatios i Ilir, i njihov advokat su prošle godine javno izneli tvrdnje da im je Vučić 2015. na sastanku sa njima i tadašnjim američkim ambasadorom u Srbiji, rekao da je za ubistvo njihova tri brata odgovoran Goran Radosavljević Guri, komandant Žandarmerije iz vremena sukoba, a danas član Glavnog odbora SNS-a. „Predsednik Vučić nam je rekao da kad bi se to desilo njemu, on bi uradio sve što bi mogao da pronađe ubice svog brata. Rekao nam je da on veruje da je Guri odgovoran. Sada se ponaša kao da mu je Guri brat i radi sve kako bi ga zaštitio“, rekao je Ilir Bitići tada za BIRN. Četvorica američkih republikanskih kongresmena su jula 2017. pisala potpredsedniku SAD Majku Pensu obaveštavajući ga: „Predsednik Vučić je nastavio da održava bliske odnose sa glavnim osumnjičenim u ovom slučaju, Goranom Gurijem Radosavljevićem... Sve ovo se dogodilo uprkos uveravanjima predsednika Vučića da je Radosavljević odgovoran za navedene zločine. Zaključak je da predsednik Vučić ne drži svoja obećanja i ne poštuje odlučnost američke vlade da traži pravdu u slučaju Bitići“. Ivan Đurić, iz Inicijative mladih za ljudska prava, kaže za NIN da u Srbiji danas retko koga zanimaju informacije o sukobima 90-ih i zločinima. „Postojanje masovnih grobnica u Batajnici, na obodu Beograda, preteško je za razmišljanje. Voleo bih da grešim, ali tiha većina je previše tiha, a ratnohuškačka manjina je uporna“, ističe Đurić. On ukazuje da država Srbija sistematski ne poštuje ili apsolutno negira presude Tribunala u Hagu, a time i međunarodno pravo. „U praksi to znači da osuđeni ratni zločinci mogu biti narodni poslanici, iako naš Zakon o izboru narodnih poslanika jasno kaže da mandat prestaje nakon osuđujuće presude. Takođe i pripadnici Vojske zadržavaju svoje činove, iako naš zakon jasno kaže da se čin gubi nakon zatvorske kazne. Državni zvaničnici ih predstavljaju kao heroje. Nakon presude Vojislavu Šešelju, kojom je prvi put utvrđeno da su zločini počinjeni na teritoriji Srbije, država nije preduzela ništa da obešteti žrtve, ili na neki drugi način pokaže određenu odgovornost“, kaže Đurić. Omiljenom opozicionaru i političkom ocu današnjih vlastodržaca ne samo da je omogućeno da sedi u Skupštini, nego mu je dozvoljeno da u Hrtkovcima, zbog čega je i osuđen, ponovo organizuje divljanje. Istovremeno zaboravljena je krivična prijava koja je teretila Šešelja za umešanost u ubistvo premijera Zorana Đinđića. Đurić upozorava da su svi oni koji ukazuju na politiku koja je bila generator ratnih zločina etiketirani kao izdajnici, strani plaćenici, autošovinisti i optuženi da proglašavaju srpski narod za zločinački i genocidan. „Vreme je da se taj paradoks, odnosno najveća zamena teza u našem javnom prostoru konačno razjasni. Nisu mirovni aktivisti koji odaju počast žrtvama ratnih zločina, a koje su počinili pripadnici srpskih snaga, ti koji imenuju srpski narod kao zločinački. Srpski narod tako pokušavaju, i uskoro će uspeti ukoliko ih ne sprečimo, da obeleže oni predstavnici vlasti i nacionalističkih struja koji zločince slave kao heroje, i oživljavaju politiku koja je pružala ideološku, moralnu i praktičnu podršku zločinima“, napominje Đurić i ističe da u Srbiji samo nevladin sektor insistira na individualnoj odgovornosti za zločine, koju utvrđuju sudovi, čime želi da se pokaže da lice zločinaca nije lice cele Srbije. S druge strane brojni su primeri kako predstavnici vlasti Srbije sada i neposredno glorifikuju osuđene ratne zločince i falsifikuju istoriju. Poslednji primer je, možda i najupadljiviji, kada je novcem svih poreskih obaveznika Vojska Srbije štampala i promovisala na Sajmu knjiga štivo Nebojše Pavkovića, koji služi kaznu za ratne zločine i koga čeka i postupak u Srbiji jer je bio optužen za atentat na Miloševićeve političke protivnike. Pavković se predao dobrovoljno sudu Ujedinjenih nacija u Hagu 2005. i pravosnažno je 2014. osuđen na 22 godine zatvora kao komandant armije na Kosovu za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskog stanovništva. Po istim tačkama kao deo zajedničkog zločinačkog poduhvata osuđeni su Nikola Šainović, potpredsednik vlade SRJ, na 18 godina, Vladimir Lazarević, komandant prištinskog korpusa, na 14 godina, i Sreten Lukić, načelnik Štaba MUP Srbije na KiM na 20 godina. Pavković je bio uhapšen u vreme „Sablje“ pod sumnjom da je pružio pomoć pri atentatu na Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000, kada je bio načelnik Generalštaba. Ime mu je bilo i na optužnici, ali mu nije suđeno, jer je otišao u Hag. U pravosnažnoj presudi za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi, kojom je utvrđeno da je Milošević naručilac likvidacija političkih protivnika, opisuje se i uloga Pavkovića. Po naređenju Pavkovića, neposredni atentatori na Draškovića u Budvi prevezeni su vojnim helikopterom i dobili su vojno vozilo, uniforme i legitimacije. Iznoseći odbranu u istrazi, Pavković nije negirao da mu je Milošević tražio da se prebace pripadnici DB, ali je rekao da nije znao da je u pitanju atentat na Draškovića i da nije video ništa sumnjivo. Ovo suđenje bi moralo da ga čeka posle odsluženja kazne za ratne zločine sa koje najranije može da izađe januara 2020. Ne bi bilo iznenađenje da mu sadašnja vlast priredi svečani doček kao što je to učinila kada je Lazarević, njegov kolega u istom zločinu, pušten 3. decembra 2015. „Od predstavnika vlasti mi danas ne čujemo onu parolu - Tribunal je antisrpski sud koji nikada nećemo priznati, ali čujemo sve ostale aspekte tog narativa – da su zločinci heroji, da su kroz suđenje i služenje kazne propatili za račun Srbije. Međutim, pošto su vlast, oni i delaju u skladu sa time. Tako su tadašnji ministri odbrane Bratislav Gašić i pravde Nikola Selaković svojevremeno putovali avionom Vlade Srbije da Lazarevića sačekaju pri izlasku iz zatvora i da mu prave društvo na putu za Srbiju gde mu je priređen svečani doček“, kaže Đurić. On podseća da je Selaković, koji je sada generalni sekretar predsednika Vučića, izjavio da je Lazarević uzor mladima. „Od tog šamara zdravom razumu i demokratskim vrednostima se nismo oporavili izgleda još uvek, jer su u međuvremenu skoro sve državne štamparije krenule da izdaju takozvane memoare ratnih zločinaca – i Novosti, i Službeni glasnik, sada i Ministarstvo odbrane. Sledeći i poslednji korak je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Lazarević je već predavač na Vojnoj akademiji“, navodi Đurić. Da postoje dela koja potkrepljuju falsifikovanje istorije pokazuje i osuđujuća presuda od 30. oktobra za osmoro aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, koja je doneta ekspresno za razliku od dugotrajnih postupaka za ratne zločine. Osuđeni su pravosnažno na plaćanje po 50.000 dinara zbog navodnog kršenja Zakona o javnom redu i miru, jer su 17. januara 2017. zvižducima i transparentom dočekali govor haškog osuđenika Veselina Šljivančanina na tribini SNS-a u Beškoj. Šljivančanin je osuđen na 10 godina za pomaganje i podržavanje mučenja hrvatskih zarobljenika iz Vukovara i iz pritvora je pušten 2011. posle dve trećine kazne. On je uhapšen juna 2003. u Beogradu, posle skoro dve godine skrivanja i desetosatnih nasilnih demonstracija u kojima je, prema zvaničnim podacima, povređeno 46 policajaca i uništeno devet policijskih vozila, kao i desetine privatnih automobila. Među demonstrantima, od kojih su najagresivniji bili navijači beogradskih klubova, bili su i sadašnji predsednik Vučić i ministar odbrane Aleksandar Vulin. A ovih dana, Sreten Živanović, odbornik skupštine Šapca i nekadašnji major Vojske Srbije, dao je pisanu izjavu kako je Šljivančanin pokušao da ga vrbuje da pređe u SNS. Ivan Đurić iz Inicijative mladih napominje da je srpsko društvo i dalje talac Miloševićevog nasleđa. „Sve dok naše društvo u celini, ali i mi kao pojedinci, ne prevaziđemo Miloševićevu ratnu politiku, to lažno srbovanje koje nam je njegova propaganda prodala kao izgovor za sve tragedije koje smo naneli i koje smo doživeli, za nas nema napretka. Lustracije u Srbiji nikada nije bilo, ni u vojsci, policiji, službama, u pravosuđu, nigde - a najmanje u politici i u medijima. Zato je moguće da Ilustrovana politika u 2018. izgleda kao da se ništa nije promenilo 20 godina, i da su ratni zločinci heroji“, kaže Đurić. On ističe da budućnost zavisi od toga kako se odnosimo prema Miloševiću i njegovoj politici koja simbolizuje suštu suprotnost demokratiji i miru za koje se nakon njega svi deklarativno zalažu. „To nije dovoljno, to je i on radio – deklarativno. Nikada ne sme biti podignut spomenik Miloševiću u Beogradu, gde je to u proceduri, niti u bilo kom mestu u Srbiji, i to je odgovornost pre svega predsednika Vučića i premijerke Ane Brnabić, koji moraju poslati jasnu političku poruku, uverljivu i ubedljivu, da to nije moguće u evropskoj Srbiji. Zločinci nisu heroji, nego su vrlo jednostavno – zločinci, njih se stidimo i odričemo, da ne bi celo društvo bilo odgovorno za njihove postupke“, kaže Đurić. Malo je verovatno da će se drugačije ponašati sadašnja vlast koja se ne određuje ni prema starijim zločinima, a sve ne bi li bila prihvatljiva za sve glasače. Sa jedne strane zaustavljaju rad državne komisije za komunističke zločine i razmatraju inicijativu za podizanje spomenika šefu Ozne Aleksandru Rankoviću, a sa druge strane podižu spomenik čuvenom srpskom piscu i protivniku komunističkog totalitarizma Borislavu Pekiću. Zato je neverovatno da će se suštinski isti ljudi iz devedesetih odreći sopstvene prošlosti apologeta rata i negiranja ratnih zločina.