Nema reforme bez političke podrške

Nezadovoljan padom sa 43. na 48. mesto na Duing biznis listi Svetske banke, koja rangira 190 zemalja sveta na osnovu uslova poslovanja, predsednik Srbije najavio je smene na čelu javnih preduzeća, a kivan je i na pojedine ministre. Iako ni u jednoj od analiziranih kategorija Srbija nije nazadovala, njen napredak nije bio dovoljan da barem zadrži prošlogodišnju poziciju, jer su neke druge zemlje bile brže. Među njima i Gruzija, koja se za poslednjih 12 meseci uspela sa devetog na šesto mesto, ispred gotovo svih razvijenih evropskih ekonomija, ali i ispred SAD i Velike Britanije. Reformske iskorake ova zemlja počela je da pravi nakon svrgavanja bivšeg predsednika Edvarda Ševardnadzea, a od 2004. do danas popela se na Duing biznis listi za 106 mesta. U razgovoru za NIN, bivši ministar finansija, a onda i premijer Gruzije, Nika Gilauri, govori o iskustvu u sprovođenju krupnih reformi koje su bile jedini način da njegova zemlja ostvari ekonomski rast i postane uređenija ekonomija. Gilauri danas vodi konsultantsku kuću Reformatiks, koja, između ostalog, gruzijski recept prenosi u neke druge zemlje, radi i za američki Mekinsi, a svoje iskustvo na mestima ministra finansija i premijera (ministar od 2007. do 2009, a premijer od 2009. do 2012) opisao je i u knjizi Praktična ekonomija. Razgovor za NIN počinje konstatacijom da u Gruziji, kada su otpočinjali neophodne reforme i načinili najznačajnije korake, nisu ni znali šta je Duing biznis lista. „Gruzija je bila zemlja u kojoj se teško živelo i koju je nagrizala korupcija. Jednostavno smo morali da krenemo u reforme, a onda smo dobili i potvrdu iz Svetske banke. Skočili smo tokom jedne godine sa 112. na 37. mesto, iako nismo znali da se to rangira, ni šta je, a onda su nas oni pozvali i saopštili da smo napravili najveći skok“, priseća se Gilauri. Gruzija je jedna od zemalja sa najvećim napretkom. Već nekoliko godina nalazi se na listi prvih deset i napreduje i dalje. Kako ste uspeli da sprovedete tako oštre reforme? Najznačajnije kod reformi koje smo sproveli je što se nakon svih ovih godina ispostavilo da su i te kako održive. To nije bilo nimalo lako putovanje, ali je bile zanimljivo. I neophodno. Morali smo jednostavno da reformišemo birokratiju, da smanjimo javni sektor, da pojednostavimo procedure, kako bismo olakšali poslovanje i da smanjimo korupciju koja je bila ogromna. Želeli smo da stvorimo javnu upravu koja je efikasna i servis građana. A kako smo to uradili? Mnogo smo eksperimentisali, da bismo utvrdili šta je i kako moguće sprovesti u Gruziji, a da to bude uspešno i održivo na duži rok. Uvodili smo inovacije, smišljali rešenja, a sve sa ciljem da te reforme budu na kraju u interesu naših građana. Da njima olakšamo život, a privredi poslovanje. Šta je za vas najvažniji korak? Dve stvari koje smo uradili bile su ključne za reformu administracije. Jedna je da ćutanje znači pristanak, odnosno da ukoliko vi u određenom roku ne dobijete odgovor iz državne uprave, to znači da je odgovor da. Ukoliko ste tražili dozvolu, i niste dobili odgovor u propisanom roku, smatralo se da je dozvola izdata. Druga reforma je da nijedna vladina agencija ili uprava ne može od vas kao građanina da zahteva da joj pribavite neki dodatni dokument, koji izdaje neka druga državna agencija. Drugim rečima, ukoliko se vi obratite jednoj službi, a njoj je potreban dokument iz neke druge službe, ona sama to mora da zatraži, a ne da šalje građane od šaltera do šaltera. To su bili pokretači daljih reformi, jer zbog njih administracija je bila primorana da pronađe način da pojednostavi procedure i propise, kako bi i sebi olakšala posao. Jednostavnije procedure nosile su sa sobom i potrebu da se otpuštaju zaposleni u državnoj upravi. Srbija sa tim kaska više od decenije. Javni sektor smo morali da smanjimo značajno, za 25-30 odsto. Najpre smo se rešili nekih agencija koje nisu donosile ništa dobro državi, a usporavale su privredu. Naravno da je bilo otpora, pojedini ministri nisu želeli takve reforme jer oni time gube moć koju su imali. Ali morali smo da reformišemo administraciju, jer je Gruzija bila u teškoj ekonomskoj situaciji. Stanje u Srbiji je daleko bolje, nisam pristalica da se određeni recept primenjuje na svaku zemlju. Sve zavisi od prilika i cilja koji želite da postignete. Mi smo želeli efikasnu, nekorumpiranu, optimalnu državnu upravu koja bi bila odličan servis građanima i privredi. Morali smo da smanjimo broj ljudi i ubrzamo procedure. To žele svi, ali je politički teško sprovodivo. Da li je partijska podrška zapravo ključ uspeha teških reformi? Nisam nikada bio član partije, ja sam tehnokrata. Moj zadatak je bio da stvorim ekonomsko i regulatorno okruženje koje će doprineti rastu Gruzije. I to rast BDP-a, kada se isključi učešće nafte i gasa, odnosno prirodnih resursa. Imao sam otpore, ali ministri su nedvosmisleno znali da moraju biti deo tima ili gube poziciju. Uveli smo ključne indikatore učinka i oni su kvartalno mereni. Morali su da isporučuju rezultate i da nas o tim rezultatima obaveštavaju. Najbolji, ne ministri nego zaposleni u njihovim resorima, ostvarivali su pravo na bonus. Mislim da je ključ u tome da imate i štap i šargarepu. Sa jedne strane, znali su da bez rezultata nema ni radnog mesta, a sa druge strane, za uspešne reforme sledile su adekvatne nagrade. Bonusi za ministre bili su sačinjeni tako da polovina bonusa zavisi od njegovih rezultata, a druga od ukupnog učinka, što je doprinosilo tome da svi imaju zajednički cilj, a to su reforme kao uslov za brži i veći ekonomski rast Gruzije. Ali, da li bi to bilo moguće da niste imali podršku partije da otpuštate i pravite rezove? Ne bi. Nemoguće je sprovesti reforme bez podrške partije. Imao sam ogromnu podršku da sprovedem reforme, partija koja me je izabrala imala je skupštinsku većinu i brzo i lako su se usvajali neophodni zakoni. Partijska podrška je bila jaka i to je omogućilo sprovođenje reformi. Otpustili ste u jednom danu 18.000 saobraćajnih policajaca. Na kakav je to odjek naišlo u javnosti? Javnost je bila oduševljena. To nije formula koju bih ikome drugom savetovao, ali saobraćajna policija je bila najkorumpiranija u državi. Kada smo u jednom danu sve otpustili, svi su bili oduševljeni, jer su im svaki dan ti policajci zagorčavali život. Protest je trajao dva sata, a onda su oni shvatili da nemaju podršku javnosti i da ne mogu ništa da učine. Četiri meseca smo bili bez saobraćajne policije, saobraćaj je funkcionisao još bolje nego sa njima, a onda smo regrutovali mlade, energične, nekorumpirane policajce. Dali smo im pristojne zarade i stvorili potpuno drugačiji sistem u kojem je potrebno olakšati vozačima i učesnicima u saobraćaju, a ne obrnuto. Jedna od reformi bila je i povećanje plata u javnoj upravi kako bi se ona motivisala da bude uspešnija. Nemoguće je očekivati da službenici sa mizernim platama odolevaju korupciji. Oni imaju moralni izgovor da je korupcija jedini način da prehrane porodice. Zato, ako želite nekorumpiranu, zdravu, efikasnu upravu morate im dati adekvatne zarade, ako ne veće, onda ne manje nego što su u privatnom sektoru. Sa druge strane, sistem mora biti takav da zaposleni u njemu znaju da sa korupcijom nema šale i da će svako, bez izuzetka, biti kažnjen ako uradi nešto mimo zakona. Ili će izgubiti posao ili će završiti u zatvoru. I to važi za svakoga. Nema zaštićenih. Imali smo i akcije lažnih kupaca, tako što su naši zaposleni odlazili na teren i proveravali, kao lažni kupci, kako se administracija ponaša i kakav je nivo usluga koje pružaju građanima. Recept je zapravo mešavina kazne i nagrada. I jedne i druge su važne za efikasnost. U Srbiji je problem partijsko zapošljavanje, a tome su sklone sve partije na vlasti, od početka tranzicije do danas. Da li ste se i kako tome suprotstavljali? To je ozbiljan problem u svim zemljama, a naročito ovim tranzicionim. U Gruziji je to naročito bilo izraženo u državnim preduzećima, ne toliko u samoj upravi. Po prirodi su državna preduzeća manje efikasna, a usput su opterećena i činjenicom da svaka politička partija ima obavezu da onima koji je podržavaju obezbedi radno mesto u nekom od tih preduzeća. Zato smo se odlučili za privatizaciju državnih firmi, kako bismo izbegli mogućnost stranačkog rukovođenja i zapošljavanja, a u onim preduzećima koja nismo želeli ili mogli da prodamo, uveli smo pravila izdavanja evroobveznica i listiranja na berzi, kako bi njihov rad bio transparentniji i podložniji kontroli. Bonusi direktora tih preduzeća vezani su upravo za berzansku cenu obveznica preduzeća kojim rukovode. To je doprinelo da ta preduzeća moraju da rade što uspešnije, da postanu komercijalna i profitabilna, jer je u interesu njihovog rukovodstva bilo da budu što uspešnija, a oni su onda morali nekako da se suprotstavljaju i pokušajima partijskog zapošljavanja. Ne kažem da zapošljavanja po tom ključu nije bilo i da su uvek odolevali pritiscima iz političkog establišmenta, ali reforme su napravile neki red i smanjile to na razumnu meru. Političkog prilagođavanja je naravno bilo, ali ključne odluke su ipak donosili oni koji su u tom trenutku bili najprikladniji za tu poziciju. Za kraj, jedna od važnih reformi bila je i poreska. Smanjili ste značajno broj poreza. Je li to dovelo do pada poreskih prihoda i kako ste to prevazišli? Broj poreza smanjili smo sa 21 na šest. Smanjili smo i poreske stope, a pritom nismo uvodili progresivno oporezivanje. Stope poreza bile su iste za sve, bez obzira na visinu zarade ili prihoda. I poreski prihodi su porasli sa sedam na 25 odsto BDP-a. Kod takvih odluka najvažnije je analizirati kolika je stopa sive ekonomije i koliko se uvođenjem te ekonomije u legalne tokove mogu povećati poreski prihodi. Gruzija je imala veoma visok procenat sive ekonomije, mi smo smanjili poreze i onima koji su izbegavali poreske obaveze i radili na crno, rekli - dobro, prošlost ćemo vam zaboraviti, ali od sada ćete svoje obaveze plaćati 100 odsto. Moj savet svakoj vladi je da pronađe formulu kako da smanjenjem poreza ne smanji budžetske prihode, već da oni barem ostanu isti, ako već ne mogu da porastu. Ako je stopa sive ekonomije velika i ako postoji procena da veliki deo privrede ne može da izmiruje visoke poreze, onda je potrebno sprovesti poresku reformu i smanjiti stope, a sa druge strane, pooštriti propise i kontrolu kako bi svi plaćali porez. Jer, najvažnije je napraviti okruženje koje će biti podsticajno za privredu i mere koje će činiti da svi učesnici budu jednaki i da porezi i obaveze važe za sve, pod istim uslovima.