Nacionalizacija nije rešenje za globalizovani svet

Pao je i Brazil, ko je sledeći? Autoritarni populizam trese kosti zapadnog sveta, čija se liberalnost do juče činila monolitnom. Mihael Cirn, jedan od direktora Centra za društvena istraživanja u Berlinu, održao je na poziv fondacije „Hajnrih Bel“ prošle sedmice u Beogradu predavanje o razlozima uspeha ovog izdanja desnice. Zašto autoritarni populizam cveta? Možemo razlikovati ekonomsko, kulturološko i političko objašnjenje. Ekonomsko ukazuje na gubitnike u globalizaciji i rastuću nejednakost unutar mnogih društava. Poraženi u globalizaciji organizuju se protiv liberalne, kosmopolitske elite, i to objašnjenje ima neki empirijski temelj, koji smo videli prilikom bregzita, kada je podrška izlasku Britanije iz EU bila velika u „pojasu rđe“ severne Engleske, a delimično i u SAD, gde su izbori odlučeni u gradovima stare industrije, pri čemu vidimo i da nije nužno reč o najsiromašnijima, već o onima koji gube ekonomski status. Smatrate, međutim, da to objašnjenje nije potpuno... Ako je reč uglavnom o ekonomiji, o želji da država obezbedi socijalnu zaštitu, zašto ljudi glasaju za Trampa ili Berluskonija, koji su po svim objektivnim parametrima i sami deo elite, a ne za partije levice, koje obećavaju jaču zaštitu? Drugo pitanje jeste zašto taj populizam upravlja i globalizacionim dobitnicima poput Turske, čije stope rasta u poslednjih dvadeset godina nemaju konkurenciju u ovom delu sveta. Najzad – zašto čak i stabilne, bogate demokratije, poput skandinavskih, imaju dvadeset ili dvadeset pet odsto podrške desničarskom populizmu, a tamo je nejednakost znatno manja nego u SAD ili Velikoj Britaniji? Kulturološko objašnjenje čini se empirijski nešto jačim. Govori se o kontranapadu „tradicionalno modernog“ života industrijskog društva, koje je u poslednjih petnaest ili dvadeset godina preplavljeno veoma radikalnom liberalizacijom – multikulturalnošću, LGBT pokretima i sličnim. Podrška autoritarnom populizmu može se, dakle, delom shvatiti kao otpor poblesavelom liberalizmu; liberalizmu koji nekim ljudima više nije shvatljiv. Recimo, prvo što je nova levičarska gradska vlast Berlina objavila bilo je da više neće biti rodne segregacije u toaletima zgrade gradske vlade. To je možda dobro, ali pitanje je da li ljudi to smatraju najvažnijim. Mislim da se pokret koji je izvorno tražio toleranciju i pluralizam gotovo pretvorio u mehanizam društvenog isticanja. U zapadnoj Evropi morate da živite u gradu, treba da imate bar nekoliko prijatelja u LGBT zajednici; ako ih nemate, smatraju vas veoma tradicionalnim. Protiv toga je protest usmeren, i tu se ekonomsko i kulturno spajaju u vidu straha od gubitka statusa, koji je suštinski motor mržnje protiv liberalnog kosmopolitizma. Čini se, dakle, da liberalnoj politici leđa okreće i srednja klasa, jer je i nju izneverila. Hilari Klinton je imala više od 80 odsto glasova u svakom od deset najvećih gradova. Donald Tramp je pak imao više od 90 odsto u mnogim seoskim područjima. Čak i u najvrelijim danima klasnog konflikta bilo bi teško naći oblast u kojoj su socijalisti ili konzervativci dobili te procente, i to govori o oštrini podele. Jasno je da ljudi koji žive na selu nisu nužno siromašniji, reč je i o delu srednje klase, i o strahu od gubitka i ekonomskog i društvenog statusa. Postoji, međutim, i treće objašnjenje, koje bih možda nazvao i najvažnijim. Posledica uspona stabilnih demokratija jeste sasvim novi vid vođenja politike. U politici dvadesetih i tridesetih prošlog veka barem su glasači i predstavnici radničkih partija bili deo iste kulture. Danas između predstavnika socijaldemokratske partije i klasičnog socijaldemokratskog glasača postoji ogromna socijalna distanca. Partije su se upuštale u kompromise jer su htele da obuhvate raznovrsne grupe, dovele su eksperte da bi naglasile zajedničke interese, i sve važnije su postajale ustanove poput sudova, banaka, evropskih ili međunarodnih institucija, gde se ne odlučuje po većini već po ekspertizi. LJudi su to u nekom trenutku shvatili i „uzvratili većinom“, koju desničarske populističke stranke podvlače. Mislite li da je takve ustanove, poput Evropske unije, moguće reformisati ili da će one ostati beživotni birokratski mehanizmi? Ne bih tvrdio da su politike Evropske komisije, recimo, bile gore od politika većina država članica. Čak bih rekao da su u brojnim prilikama bile bolje. Problem je što se te odluke manje-više donose iza zatvorenih vrata, što unutar tih institucija nema vidnog političkog nadmetanja za najbolje rešenje. Ako se na kraju takvog procesa čoveku rešenje ne dopadne, on ima dve mogućnosti – ili da kaže „Pa ne dopada mi se, ali prihvatiću jer mi se dopada EU“, što funkcioniše neko vreme, ali ne dugo, ili da kaže „Ne sviđa mi se, i zato mi se ne sviđa EU“. Kako bi se to izbeglo, može se ojačati parlament, možda i organizovati poneki referendum na evropskom, a ne na nacionalnom nivou. Ako bi Evropljani glasali zajedno, to bi stvorilo osećaj zajednice koja je odlučila o nekom problemu. To se može pod uslovom da se kosmopolitski liberalizam ne nalazi već na spisku spiskanih ideologija... Ako zaključite da evropske institucije treba da budu demokratskije, postoje dve mogućnosti – jedna je ponovna nacionalizacija, a druga demokratizacija. Ponovna nacionalizacija ne može da bude rešenje u globalizovanom svetu, jer on nije više globalizovan samo političkim odlukama, već i razvojem naših tehnologija. Sve odluke koje će britanska vlada doneti van Evropske unije uticaće i na druge Evropljane. Često koristim primer ljudi koji žive na pacifičkim ostrvima. Oni će izgubiti ne samo domove, već i države u narednih deset ili petnaest godina, to je do sada gotovo izvesno, i izgubiće ih zbog klimatskih politika na koje nikako nisu uticali. Ako demokratija znači da oni kojih se nešto tiče o tome treba i da odlučuju, onda su u globalizovanom svetu nacionalne odluke uvek donekle nedemokratske. A nisu ni efikasne, jer su veliki problemi sa kojima se danas suočavamo, poput uređivanja finansijskih tržišta, klimatskih promena, internacionalni terorizam – međunarodni. Oni koji zastupaju ponovnu nacionalizaciju vole da migracije predstavljaju kao veliki problem, jer tu mogu da ponude rešenje – mogu da zatvore granice. Ali klimatske promene ili finansijska tržišta nemaju nacionalnih rešenja, i zato ne vole o njima da pričaju. Kako definišete „kineski model“, koji se ne uklapa u evropsku dihotomiju liberalnog i autoritarnog? To nije oblik staljinističkog totalitarizma, gde politički podsistem potpuno kontroliše sve druge podsisteme. Kineska posebnost je ta što ostavlja prilično autonomije ekonomskom podsistemu, a po onome što sam video i čuo od kineskih kolega – i naučnom podsistemu. Oni su mnogo moderniji, pa i kritičniji prema vladi od ruskih naučnika. To nije, dakle, ni autoritarni populizam Putina, jer Kinezi shvataju ekonomsku vrednost otvorenih granica, pa donekle i brane međunarodni poredak protiv autoritarnih populista. Kada je Tramp objavio trgovinski rat, Kina je postala branilac Svetske trgovinske organizacije naspram SAD. Sa druge strane, Kinezi naravno ne žele da se međunarodne institucije mešaju u domaća pitanja o ljudskim pravima, demokratiji, itd. Ono što u poslednjih pet-šest godina vidimo u Kini, nazvao bih novim oblikom modernog totalitarizma, koji koristi digitalne tehnologije da prilično celovito kontroliše ljude.