Nikad ili nekad veće penzije

Mislio sam da ne znam nikoga u ovoj zemlji ko bi prihvatio ponudu da mu se primanja povećaju za 34 ili 39 odsto, a troškovi života za 49 odsto. I još da bude srećan zbog toga. Ali, očito sam se prevario. Ima, izgleda, mnogo takvih. I zato ne verujem da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić sada morati da objašnjava penzionerima da, uprkos silnim obećanjima, njihove penzije nisu i još dugo neće biti „veće nego ikad“. Bez obzira na to što će svi koji su pre mera štednje primali više od 40.000 dinara ovih dana dobiti realno manje nego pre četiri godine, a takvih je više od 200.000. Koliko god se vlast upirala da dokaže da su primanja najstarijih sada veća nego ikad, cifre govore drugačije. „Kvaka“ je u tome što će sve penzije, koje su do smanjenja bile iznad granice od 40.000 dinara sada biti za 7,9 odsto veće nego pre četiri godine, ali će sada za svoj novac moći da kupe manje nego pre, jer su u istom periodu cene porasle za 8,45 odsto. Tačno je da će ogromna većina, njih oko milion i po, koji su do novembra 2014. primali do 40.000 dinara u novembru 2018. realno dobiti za nijansu više, jer će im primanja biti nominalno veća od 8,9 do 13,3 odsto. S obzirom na to da je taj rast veći od inflacije, vlast će moći da se hvali da je njihova kupovna moć sada realno veća nego pre fiskalne konsolidacije. Ali ne i da tvrdi da su penzije „veće nego ikad“. Jer, realno nisu. I, nažalost, još dugo neće biti. Brojke, i to zvanične, sa sajta Ministarstva finansija, baš umeju da budu nezgodne. Tamo stoji da je 2009. prosečna penzija bila 19.788, a ove godine, do oktobra 24.982 dinara. Ona je, dakle, nominalno veća za 26,2 odsto, ali realno manja za petinu, jer je opšti nivo cena sada za 49,4 odsto veći nego na kraju 2009. Taj zaostatak će zbog novembarskog povećanja - neki bi rekli vraćanja - penzija biti delimično smanjen, ali će i dalje biti prilično veliki, od šest do 13 odsto. Ruku na srce, nije za to kriva samo aktuelna vlast, jer je inflacija već šest godina zaredom ispod tri odsto, ali je to ne abolira od tvrdnji koje jednostavno nisu tačne. Pad penzija je započeo 2010, dok je premijer bio Mirko Cvetković, kada su realno smanjene za 5,6 odsto. Već sledeće dve su skliznule za još 3,6 i 2,2 odsto, a od tada do oktobra ove godine za dodatnih 10 odsto. Zato ni novembarska povišica ne može da potpuno nadoknadi taj zaostatak. Inicijalni zločin je napravljen u septembru 2008, jednokratnim povećanjem penzija za 10 odsto u trenutku kada je ceo svet upao u krizu. Sećam se da su me penzioneri psovali kada sam na RTS-u izjavio da će oni platiti najveći ceh, jer će zbog rasta cena i kursa imati manje nego što su imali. Sećam se i da se tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović ljutila kada sam napisao da nikako ne bih voleo da sam u njenoj koži, ali da jesam znam šta bih uradio – podneo bih ostavku, da spasim dušu, ako već ne mogu da spasim javne finansije od propasti. Nije, dakle, Vučić kriv za sve. Tim pre mi nije jasno koji ga đavo tera da stalno obećava nešto što od njega realno niko ne očekuje. Ni ja ne mislim da su javne finansije mogle da se stabilizuju bez mera štednje, s tim što mi je od starta smetalo što se sve svelo samo na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru. Što paralelno sa tim nisu reformisana i državna preduzeća. Sećam se i Vučićevih reči, dok je još govorio za NIN, povodom 100 dana njegove prve vlade, da će „do kraja avgusta biti promenjeno 70 odsto direktora javnih preduzeća“. Bilo je to sada već davne 2014. Čitam ovih dana da je nezadovoljan njihovim radom i da će uskoro biti promenjeni direktori javnih preduzeća! Zašto posle 50 meseci slušamo ista obećanja? Zašto to nije uradio dok je bio premijer, dok je imao ustavna ovlašćenja za to? I zašto kao predsednik uopšte priča o tome? Zar to ne bi trebalo da nam saopšti premijerka Ana Brnabić? Ili ima preča posla - još razmišlja da li da se učlani u SNS? A da su javna preduzeća na vreme reformisana ne bismo sada čitali da će obnova toaleta u poslovnoj zgradi jednog od njih koštati 30.000 evra. Uh, izgleda da je tamo baš veliko... Da nije država godinama pokrivala gubitke javnih preduzeća, da ih je naterala da budu efikasnija, možda ni penzije ne bi morale u tolikoj meri da se smanjuju. A kad smo ponovo kod penzija, šta ako smo samo pogrešno razumeli Vučićeve reči „nikad veće penzije“? Šta ako je, u stvari mislio - nikad penzije neće realno biti veće nego nekada. E, to bih mu poverovao. Bar dok se ne reformišu sva javna preduzeća.