Vučić je Hitler u njihovim glavama

U nedelju ujutru (11. novembar) delovalo je da nema nikog ko se već nije izjasnio i ko je rizikovao da ga predsednik zapamti kao onog pojedinca ili organizaciju koji se nisu oglasili oštrom osudom karikatura Predraga Koraksića Koraksa. Na dan kad tekst odlazi u štampu stigla je vest da je neko mudar u Lazarevcu doneo odluku da zabrani zajedničku izložbu karikatura Koraksa i Duška Petričića! Teško je predvideti šta bi još kome moglo da sine do dana kad se ovaj intervju nađe pred vama. Ali šta god da se desi Koraksićev odgovor na prvo pitanje neće izgubiti na tačnosti i snazi. Kako ste? Moj pokojni prijatelj Saša Nenadović je na to pitanje uvek odgovarao: „Adekvatno“. Od kada sam preuzeo taj odgovor nikad nisam pogrešio. Zaista sam adekvatno. Da li imate bojazan da ste svojim poslednjim karikaturama pružili vlastima „argument“ za tvrdnje o neupitnoj slobodi medija? Bilo bi im mnogo pametnije da su ćutali i da su se „pokrili ušima“. Nivo na koji su podigli celu stvar je po mom mišljenju kontraproduktivan. Zahvaljujući njihovim reakcijama za te crteže danas znaju i oni koji do prošle nedelje nisu čuli ni da Danas postoji. Moje karikature su dobile tretman prve presude protiv ove vlasti koju su bez odluke suda dobrovoljno objavili i celom narodu predočili kao istinu o prirodi ovog režima koju je više nemoguće sakriti. Da probamo da rekonstruišemo kako je počelo? Gledao sam prenos Skupštine kada je poslanik Martinović govorio da list Danas vodi harangu protiv SNS-a „nezabeleženu od vremena Gebelsa i Hitlera“. Odmah mi je palo na pamet da obrnem na drugu stranu i da poslanike koji se služe tim metodama nacrtam kao bebe ideologije koju pripisuju drugima. A onda je Aleksandar Martinović u Hitleru prepoznao Vučića?! Kako i zašto ja to ne razumem. Ja nisam nacrtao Vučića! Martinović u tom „čitanju“ nije ostao usamljen?! To se u psihologiji zove „frojdovska omaška“. To je ono što se desilo svima koji su prepoznali Vučića tamo gde ga nema. Martinović, Orlić, Vučević i svi ostali koji se ovih dana oglašavaju meni pripisuju ono što je zapravo u njihovim glavama. Nije prvi put da u karikature ubacujete nacističke simbole? Da li se sećate ovako burnih odjeka i reagovanja? Radio sam za Dugu kada se u austrijskoj štampi pojavila skandalozna fotografija koja je otkrila da je Kurt Valdhajm, u to vreme generalni sekretar Ujedinjenih nacija, u mladosti bio oficir SS trupa. Nacrtao sam njegov portret sa flasterom na ustima u obliku „svastike“. Kada je cenzor to video, 50.000 primeraka Duge je uništeno iste noći. To je bilo u vreme Tita! Proteklih godina sam imao mnogo karikatura sa sličnim porukama, ali nije bilo reakcija. Niko se nije potresao ni kada sam povodom rušenja u Savamali nacrtao „fantome“ kako trče u formaciji „svastike“?! Šta biste rekli ukoliko bi se ispostavilo da je reakcija stigla kad je vlastima najpotrebnije da dobiju argument da u Srbiji ima slobode medija skoro do zloupotrebe? Mrzelo bi me da ponavljam da se Slobodan Milošević pre Vučića dosetio da maše mojom karikaturom kao dokaznim materijalom da postoji sloboda medija. Kao što je Holbruk znao da to nema veze, tako znaju i ovi kojima Vučić pokušava da podmetne tu demagošku priču. Kako nema veze? Crtate, objavljujete, niste u zatvoru...? Posle svega što sam proživeo i svih strahova koje sam pretrpeo kao dete, ja sam se izborio za ličnu slobodu da bagatelišem sve moguće pretnje. Ali ničiji privatni kapric ne može da bude mera za ocenu stanja slobode medija u jednom društvu. Da li ste razmišljali da bi ove karikature mogle da se dožive kao vređanje žrtava fašizma? Meni to može da prišiva samo neko ko ne zna ništa o mom životu ili ko se namerno pravi glup. Od kako znam za sebe moja porodica je bežala od fašista, zapamtio sam sve moguće oblike fašizma... Veoma sam osetljiv da ga prepoznam i poslednji sam kome može da se uputi kritika da „vređa žrtve fašizma“. Ali ste onda i pozvani da objasnite kakav je to fašizam o kome pričamo i koji kritikujemo živi i neuhapšeni? Nenormalan i šizofren, kao i sve drugo u čemu živimo. Ne umem to da objasnim kao što niko normalan ne razume kako je moguće da u nekoj evropskoj zemlji postoje „slobodni“ izbori pod punim nadzorom „crnodžipaša“. Mi na čelu države imamo dvojnu ličnost. Sve što nam se dešava je posledica toga. Tragedija je što umesto lekara o tome govore satiričari. Ovo što govorim nije nikakvo vređanje nego ukazivanje na problem koji zahteva lečenje. Krajem 2017. godine ste izjavili da od 2018. očekujete da skine Vučića s vašeg radnog stola? Da li ste u to verovali makar onoliko sekundi koliko je trajalo izgovaranje tih reči? Iskreno sam mislio da taj balon laži, koji se neprekidno naduvava, u jednom trenutku mora da pukne. Svaki normalan balon bi do sada sigurno pukao. Ali kod nas apsolutno više ništa nije normalno. Posle pada Miloševića ste se odazvali pozivu Milana Milutinovića da popijete kafu. Da li možete da zamislite da će doći dan kada će vas Vučić iz uloge ekspredsednika pozvati na kafu s istom molbom kao Milutinović - da mu poklonite njegove karikature, pošto ih toliko obožava da bi voleo da ih pokloni sinu?! To ne mogu da zamislim. A ne bih otišao čak i da me pozove. Ne bih otišao ni da me je Milošević zvao na kafu. Milutinović je bio ipak nešto drugo od Miloševića, zaista je bio fikus kako sam ga i crtao. Da li možete da zamislite nekog „fikusa milutinovića“ iz aktuelne vlasti čijem bi se pozivu u nekom budućem vremenu odazvali? Ne znam s kim bih iz ove ekipe mogao da popijem kafu? Mislim da nema ni jednog. Da li ste uopšte u stanju da zamislite neko buduće vreme u kome će sve biti drugačije? Ovde se stalno dešava jedno te isto, karikature koje sam objavio prošle i pretprošle i svake godine unazad mogu ponovo da se objave i da ništa ne izgube na aktuelnosti. Ništa se ne menja, ništa se novo ne dešava što već nije bilo i što već nisam nacrtao. Ja u stvari sada izmišljam nove mogućnosti da crtam to jedno isto u kojem smo se svi zajedno zaglavili. Mi danas najviše ličimo na one ljude što kao trče po pokretnim trakama i uopšte im ne smeta što u stvari stoje u mestu. Ima li nešto za šta biste mogli da kažete posle svih ovih godina i svih režima koje ste preživeli da do sada niste videli? Ovoliko ludilo o kome struka ćuti. Da li nekad pomislite „preterao sam“? Dešava se da preteram, ali u ovom konkretnom slučaju ne preterujem. Karikaturisti očekuju toleranciju svojih „junaka“, ali, kako stojite sa svojom tolerancijom? Gde su vaše granice praštanja i razumevanja drugačijeg mišljenja? Sad ste me podsetili na nešto što ima veze sa vama. Zvali ste me još davno da dođem u vašu emisiju i ja sam odbio, znate li zašto? Znam da ste odbili, ali ne i zašto? Zato što je u toj emisiji trebalo da bude i Brana Crnčević. Mi smo mnogo godina bili nerazdvojni prijatelji, počeli smo da se družimo pre nego što je on postao pisac. Tri puta nedeljno smo igrali šah „na ustajanje“, Duško Radović, on i ja, kod mene ili kod Brane u stanu, a naše supruge su do jutra praznile pepeljare i rasterivale dim da se uvere da smo još uvek tu. Igrali smo danonoćno, a Brana i ja smo se paralelno svađali zbog politike. On je nastupao sa nacionalističkih pozicija deteta koje je odraslo u nekom četničkom domu za siročiće, a ja kao dete iz mešovitog braka – moja majka je Hrvatica, a otac Srbijanac, jedan deda je prešao Albaniju, a drugi je bio šef Poreske uprave grada Beograda. Ali smo mi mogli da budemo prijatelji. Šta se desilo da više niste hteli s njim da sedite u televizijskom studiju? Godine 1990. sam mu na nekoj proslavi u redakciji Duge pred svim ljudima izgovorio: „Ti si se prodao!“ On je pocrveneo, hteo da se bije,... Nikada više s njim nisam progovorio ni reč niti sam hteo da ga sretnem. Zbog toga sam odbio vaš poziv. Šta je najviša cena koju ste platili za svoju slobodu i tvrdoglavost? To je ono što je paradoksalno – sve ono što mi se desilo kao najgore, ispalo je da je najbolje. Kao da su mi pravili usluge... Kada sam dobio otkaz u Večernjim novostima, zaposlio sam se u Vremenu. I svaki put kad mi se desilo da odem ili budem izbačen s nekog mesta, stizale su mi neke nove prilike za drugačiju i još eksplozivniju afirmaciju . Ako nema cene po koju biste odustali da objavite ono što ste naumili, ima li cene za koju biste nacrtali ono što ne mislite? Ne, ne, ne, ne bih mogao da pristanem ni na šta slično. A nije da sam imao malo takvih ponuda. Od ljudi iz ove vlasti? Ne od političara, nego od izvesnih „privrednika“ i „biznismena“. Nudili su mi novac da napravim karikature koje bi mogle da se čitaju kao moja podrška nekim njihovim poslovnim aranžmanima. Da li je takvih predloga bilo i u vreme prethodnih vlasti? U prethodnom periodu sam imao ponudu da primim „Karićevu nagradu“, odbio sam jer sam mislio da bi me taj novac obavezao da iznenada počnem da crtam Bogoljubovu salatu s blagonaklonošću. Neki moji prijatelji su svoje odluke da bez obzira na sve što misle o darodavcu prime njegovu nagradu obrazlagali rečenicom „to su i onako naše pare“. Meni taj argument nije bio dovoljan. Da li vam je padalo na pamet da odustanete od crtanja Vučića? Jeste, ali jedino iz etičkih razloga. Nisam više siguran da li je u redu da crtam nešto za šta je sve očiglednije da je preraslo u dijagnozu. U tom smislu sam u velikoj dilemi da li treba da odustanem ili da nastavim da crtam sve dok se ne pojave neki lekari koji će imati hrabrosti da konstatuju o čemu se radi. To je zaista ozbiljno etičko pitanje s kojim se u dosadašnjoj karijeri nisam susretao. Da ste mlađi... Ja bih put pod noge! Biste li stvarno? Bih sigurno. Da sam mlađi odmah bih otišao. Bio sam mladi karikaturista na početku karijere kada je u Beograd došao Henk Kečam, čovek koji je izmislio i nacrtao Denisa, junaka stripa uz koji ste odrasli. On me je pozvao na neki prijem, crtali smo jedni druge, napravio sam nekoliko portreta američkih faca, dobio sam otvoren poziv da idem u Ameriku i odbio sam. Budala. Govorili ste ko je želeo da ima vaše karikature, a čiju biste vi voleli da imate? U mladosti sam voleo da crtam portrete prijatelja. Jednom prilikom sam pozvao Žiku Lazića, Božidara Timotijevića Pileta i pesnika Branka Miljkovića da mi poziraju. Voleo bih da dođem do Brankovog portreta koji sam tada nacrtao. Znam da je visio na zidu u njegovoj sobi, ne znam da li je sačuvan. Tražim ga već godinama. Za mlađe čitaoce koji ne znaju to je onaj pesnik koji je napisao čuveni stih „ubi me prejaka reč“. Zaista bih voleo da ga ponovo vidim. Makar na papiru.