Sila protiv istine

Predstavljajući se kao privatno lice a koristeći moć koju poseduje kao ministar sile, Nebojša Stefanović je zatražio reviziju presude Apelacionog suda po kojoj svoj budžet nije uspeo da uveća za traženih 300.000 dinara koliko bi mu, po njegovoj proceni, bilo dovoljno da preživi duševni bol koji mu je naneo NIN. I Nebojša Stefanović je kao privatno lice, nikako kao potpredsednik Vlade i potpredsednik stranke koja je pravosuđu stavila amove, dobio reviziju od strane Kasacionog suda i odluku kojom se poništava oslobađajuća presuda NIN-u, a predmet ponovo vraća Apelacionom sudu, koji nije u dovoljnoj meri procenio njegovu duševnu bol. Neuobičajeno, ili kako je to okarakterisao NIN-ov izvor iz suda, „nešto što se naprosto ne radi“, čak ni u zemlji poput Srbije. Bar Srbije kakva je bila pre naprednjaka, ili kakva je bila pre nego što su se naprednjaci toliko osilili da su odlučili da posegnu čak i za izmenama Ustava po kojima bi postali legitimni vlasnici pravosuđa. Ali hajde da zamislimo hipotetičku situaciju u kojoj bi ono što se dešava trenutno bilo logično. Recimo, kao olakšavajuća okolnost ovog nesvakidašnjeg poteza mogla bi da se uzme potreba Kasacionog suda da „nagradi“ Nebojšu Stefanovića jer je u prethodne dve i po godine, od kada je u Savamali srušena pravna država i od kada je NIN počeo redovno da piše o tome, učinio sve što je u njegovoj moći da je povrati i da dokaže da je to bio eksces kakav ni on ni Vlada u kojoj je neće trpeti. I nakon svih tih napora, sada kada je slučaj rušenja u Hercegovačkoj rešen, jasno je da je NIN žestoko povredio čast i ugled Stefanovića iznoseći optužbe da je odgovoran za rušenje u Savamali, čak iako nije lično rušio, jer je svojim odbijanjem da radi posao za koji je plaćen od naših para to i te kako omogućio. Međutim, on je svojim delima dokazao da mu je svaka reč bila na mestu, pa čak i kada je tvrdio da u NIN-u rade osvedočeni lažovi (to nikako nije napad na ugled i čast novinara NIN-a, s obzirom na to da se u reč sile i aktuelne vlasti ne sumnja) jer je dao sve od sebe da bi otkrio ko je rušio u Savamali. Težak posao zahvaljujući "savršenom" zločinu i "mizernim" tragovima koji su ostali iza njega: izvršen je u centru grada, na mestu pokrivenom kamerama gde je moguće proveriti sve telefonske komunikacije, divljali su ljudi u crnom pred brojnim građanima i koristili su tešku mehanizaciju koja bi i sa Meseca mogla da se vidi. Pritom u nedostatku svedoka (Elektrodistribucija Srbije je ugasila struju baš kada treba, Parking servis je poslao „pauke“ da pokupe vozila koja su smetala „fantomima“ da prevezu mehanizaciju, gradske komunalne službe su počistile mesto zločina pre nego što se Stefanović probudio. Ali su svi ti poslovi obavljeni mađioničarskim trikom a ne uz pomoć ljudi koji bi mogli da svedoče o tome), policija je ipak uspela da otkrije i imenuje sve izvršioce i sve nalogodavce i pomogne pravosuđu da i poslednji „fantom“ iz Savamale završi iza rešetaka. „Ni 1.000 naslovnih strana me neće sprečiti da nastavljam da obavljam svoj posao u korist građana“ obećao je Stefanović onog dana kada je video naslovnu stranu NIN-a. Prosto pokošen onim što se dogodilo u njegovoj državi i njegovom rodnom gradu, nije imao kada da se bavi tričarijama u NIN-u, već je svu svoju samilost i stručnost usmerio baš ka građanima – onim čija je imovina te noći sravnjena, čiji su poslovi uništeni, koji su tu samo radili kao čuvari ili konobari za neku mizernu platu ili sasvim slučajno baš tu prolazili, koji su zastrašivani, protivpravno lišavani slobode i vezivani. Pa zar da svoju duševnu bol stavi iznad duševne boli malih ljudi koji nemaju funkciju, silu i moć i ne pomogne im da ublaže agoniju kroz koju su prošli? Ili nisu, jer je čuvar objekata u Hercegovačkoj Slobodan Tanasković iznenada preminuo nakon te noći. Pa, bilo bi lepo da se tako dogodilo. I bilo bi razumljivo da mu je zbog tako čovečnog i profesionalnog pristupa Kasacioni sud malo više izašao u susret nego što se očekivalo. Nažalost, nije. Za dve i po godine otkada su pomenuti građani mučeni i izloženi i fizičkoj i duševnoj boli nije ih pomenuo ni jedanput. Morao je da se bavi sobom, ipak je on malo važniji od tog običnog naroda. Zbog toga je kao privatno lice (tako je tvrdio u tužbi), preko Odeljenja za medije i komunikacije Ministarstva unutrašnjih poslova, zavedenog pod brojem 421/16, dao izjavu da „najnovija naslovna strana NIN-a objavljena 15. 6. 2016. i tekst u pomenutim novinama nisu ništa drugo nego još jedno monstruozno i skandalozno pisanje ovog nedeljnika u kome su iznete notorne laži o njemu i funkciji koju obavlja... Zbog zlonamernih optužbi i neistina koje su iznete, odlučio je da podnese tužbu, kako bi javnosti Srbije dokazao koliki su lažovi“. Dokazati tako što neće ni prstom mrdnuti da bi motivisao zaposlene u resoru na čijem je čelu da ustanove ko je „glavni fantom iz Savamale“, već će visiti po sudovima sve dok neki ne popusti i donese konačnu odluku: „NIN je lažov, a ja nisam kriv“. Zašto da ne? Već tokom prvostepenog procesa je demonstrirao kako se to radi (on ili neko u njegovo ime): iznajme se autobusi i naredi članstvu da sedne u njih i „spontano“ ode ispred suda da ga podrži i viče dovoljno glasno dok svima koji rade u sudu ne utera strah u kosti. Angažuje se i državni vozni park da u daleko luksuznijim automobilima, usred radnog vremena, doveze visoke zvaničnike MUP-a koji sasvim slučajno podržavaju građanina Stefanovića, ali i čelnike gradske vlade kojima je njegov proces zbog uvređenosti daleko bitniji od državnih i gradskih poslova za koje primaju platu. Postavi se i sopstveno obezbeđenje koje proceni ko sme a ko ne da prisustvuje suđenju, pa ispred vrata ostanu posmatrači OEBS-a, zaštitnika građana, nepodobnih medija, ali i optuženi iz NIN-a (iako sam bila prvooptužena, veliki momci me nisu prepoznali pa su mi ispred nosa zalupili vrata sudnice), dok se sala do poslednjeg mesta ne ispuni naprednjacima. Naravno, obezbedi se tu i sudija koji Stefanoviću poveruje da NIN nikada nije kontaktirao sa MUP-om i tražio izjavu jer je po njegovom slobodnom sudijskom uverenju zvučao ubedljivije u toj neistini, nego što su optuženi zvučali dok su tvrdili suprotno i nudili da podnesu dokaze ukoliko su potrebni (videti faksimil). Doduše, sudija je želeo da zna i da li je NIN kontaktirao pre pisanja teksta sa partijom (SNS, nikako sa „žutima“), ali taj dokaz NIN već nije mogao da dostavi. Neoprostiva greška! Zar svi mi zaposleni u NIN-u nismo na vreme shvatili (i prihvatili, što je daleko važnije) da je partijska država ozakonjena i da je sud partije važniji od institucionalnog. Odakle nam samo ideja da tekst zasnivamo na izveštaju državnog organa - zaštitnika građana (i tada ali i sada po važećem zakonu još uvek piše da novinar nije u obavezi da proverava informacije koje je dobio od državnog organa) umesto da pravu istinu ustanovimo u pi-ar službi naprednjaka. A takav propust košta, po mišljenju Višeg suda u Beogradu, tačno onoliko koliko je Stefanović tražio. Ili ne košta ništa, po mišljenju Apelacionog suda. Tročlano veće sačinjeno od sudija sa integritetom (ovakva kvalifikacija je čak i po mišljenju Kasacionog dozvoljena u medijima i predstavlja vrednosni sud novinara) preinačilo je odluku Višeg suda i donelo oslobađajuću presudu za NIN. Pozivajući se na evropsku praksu, između ostalog je navelo: „Zaštita ’ugleda i prava drugih’ predstavlja ’legitimni cilj’ koji domaće vlasti najčešće koriste da ograniče slobodu izražavanja. Veoma često se one na nju pozivaju da bi zaštitile od kritike političare i državne službenike. Iz tog razloga je pod ovom stavkom Evropski sud za ljudska prava razvio bogatu sudsku praksu koja pokazuje visok nivo zaštite koja se dodeljuje slobodi izražavanja, a naročito štampi“. A onda je u obrazloženju dodalo da se kritika koju je NIN uputio Stefanoviću odnosila isključivo na njegove rezultate rada kao ministra policije. Lepo, ali nedovoljno. Uvređeni građanin Stefanović je tražio reviziju postupka od Kasacionog, a Kasacioni sud mu je izašao u susret i pre pet meseci (o čemu NIN nije bio obavešten do prošle nedelje) poništio odluku i vratio na novo suđenje Apelacionom sudu. I ovo bi trebalo da bude trenutak u kom NIN prestaje da piše o procesu jer je u uređenim državama zabranjeno komentarisanje sudskih sporova koji su u toku. Ali, mi nismo uređena država. Da jesmo, ne bi Ustavni sud odbio žalbu koju je podnela grupa javnih ličnosti jer je tužilaštvo odbilo da ispita da li su stvarno strani agenti, kako ih je Informer optužio. Takođe, ne bi ni sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu Nada Sekulić ukinula sopstvenu presudu po kojoj je SNS obavezan da plati Draganu Đilasu 300.000 dinara zbog povrede ugleda i časti, zato što se takva odluka nije svidela naprednjacima. I ne bi mnogi koji u Srbiji pokušavaju da prežive u stvarnosti koju mogu da nađu samo u nekoliko medija (onih koje ovih dana vlast gazi gore nego ikada) i na društvenim mrežama, počinjali dan sa tvitom: „Dobro jutro – ko je rušio u Savamali?“ Ministar policije bi im sigurno do sada pribavio to saznanje. Međutim, ministar policije je okupiran svojom uvređenošću, a Kasacioni sud mu pomaže da taj problem reši i u obrazloženju odluke navodi da je na prethodnom suđenju „trebalo odmeriti ugroženost prava tužioca na dostojanstvo ličnosti i ugled u odnosu na pravo medija na slobodu izražavanja i tek nakon takvog upoređivanja i odmeravanja utvrditi čije pravo je više ugroženo spornim tekstom“. Pošto je Kasacioni sud zadužen da odlukama uspostavlja standarde koje su svi ostali sudovi dužni da primenjuju, ovakva odluka deluje više nego opasno. Nakon nje se stvara utisak da smo stigli do one opasne tačke kada evropska pravila više ne važe jer je ugled funkcionera iznad slobode govora i da će to ubuduće biti pravilo koje će važiti svaki put kada neki novinar prozove SNS funkcionera. Međutim, stvari očito nisu tako crno-bele imajući u vidu da se u obrazloženju odluke Kasacionog suda nalazi i niz primera preuzetih iz prakse Evropskog suda za ljudska prava koji bi trebalo da predstavljaju smernice, a da je u svima bila doneta ista presuda – sloboda govora je iznad ugleda funkcionera. Recimo, Kasacioni sud se poziva na slučaj „Lingens protiv Austrije“ (osuda novinara za klevetu austrijskog saveznog kancelara) gde se austrijska vlada branila tvrdnjom da izrazi poput „nemoral, nedostojanstven, prizemni oportunizam, nedolično“ predstavljaju napad na kancelarovu ličnost, dok je to novinar predstavljao kao vrednosne stavove. Evropski sud je istakao da „političar koji ima običaj da napada svoje protivnike mora da očekuje žešću kritiku od drugih ljudi“ i da se vrednosni stavovi ne mogu dokazivati. Takođe, da je sloboda izražavanja temelj demokratskog društva, da su ti principi posebno važni kada se radi o štampanim medijima i da je neprihvatljiv princip da je njihov posao samo da prenese informaciju a da interpretacija bude ostavljena čitaocima. A šta mi imamo u slučaju Stefanović protiv NIN-a? Političara koji u stranačkim saopštenjima reč „lažov“ koristi češće od veznika i ministra policije koji optužuje političke neistomišljenike za kriminal, ali ga ne dokazuje. Recimo, za Vuka Jeremića tvrdi da je „jedan od glavnih učesnika kriminala i korupcije međunarodnih razmera“, ali ne podnosi nijedan dokaz za to, niti traži istragu. Imamo i NIN koji ga optužuje za umešanost u aferu „Savamala“, ali ujedno i traži istragu. I imamo Kasacioni sud čija odluka da obori oslobađajuću presudu NIN-u deluje kao posledica tolikog pritiska da su sudije odlučile da spasu sopstvenu glavu, ali da ujedno sačuvaju i sopstveni ugled (još jedan dozvoljeni vrednosni sud) . Jer, ni jednom jedinom rečju nisu nagovestili da bi trebalo osuditi NIN ili ograničiti slobodu govora, već samo izbalansirati relaciju Stefanovićeve uvređenosti i NIN-ovog prava na slobodnu reč. Što znači – mi smo se iz toga izvukli, neka se sada Apelacioni sud nateže sa sve neumerenijim prohtevima vlasti i obavezama koje imamo od kada smo stavili potpis na Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Bez obzira na ishod procesa, do nečeg smo sigurno stigli – pozdrav na društvenim mrežama bi morao da se promeni u: „Laku noć Srbijo – ko je rušio u Savamali?“