Čija smo mi budućnost

Proteklih osamnaest godina, skoro celog svog života, slušam kako se pred Srbijom nalaze zahtevi koje treba da ispuni ako želi da postane deo Evropske unije, kao i pregovaračka poglavlja koja treba da otvori i zatvori. Međutim, kroz ceo pregovarački proces smo zaboravili na jednu bitnu stvar, a to su vrednosti. To su one vrednosti na kojima je Evropska unija zasnovana, a koje su danas osporavane unutar same Unije. U takvom kontekstu današnja Srbija ima još manje podsticaja da počne da neguje vrednosti liberalne demokratije, a srpske vlasti su dobile alibi za ono što rade, jer kako kaže njihov veliki prijatelj Viktor Orban, demokratija nije nužno liberalna. Nedavno je na jednom forumu predsednik Aleksandar Vučić naveo primere ubistava i napada na novinare unutar EU kako bi pokazao da je Srbija zapravo slobodnija od Evropske unije, dok je ministar Ivica Dačić letos na samitu u Londonu izjavio kako Srbija treba da služi i kao dobar primer za neke druge evropske države kad je u pitanju odnos vlasti prema civilnom društvu i ljudskim pravima (mislio je na Poljsku). Istina, Evropska unija se suočava sa novim izazovima od početka migrantske krize, kad su političke elite u strahu od gubitka nacionalnog identiteta počele da koriste populističku i nacionalističku retoriku. Ali, naša vlast sasvim slučajno nije propustila priliku da se ugleda na države koje sa druge strane uspravno stoje u odbrani liberalne demokratije. Ako bismo pokušali da odgovorimo na pitanje zbog čega danas raste populizam u Istočnoj Evropi, jedan od odgovara nalazi se u demografskoj krizi sa kojom se ona suočava, kao i strah od gubitka nacionalnog identiteta usled mogućeg dolaska migranata. Iako su se mnoge od tih država uspešno ekonomski transformisale, one su suštinski ostale bez branioca liberalne demokratije koji su nakon 1989. otišli put Zapadne Evrope, a koji bi se danas verovatno suprotstavili autoritarnim tendencijama u svojim državama. Za to vreme, Srbija i ceo Zapadni Balkan suočavaju se sa svojom demografskom krizom koja traje već trideset godina. Za razliku od devedesetih godina, ratnih sukoba nema i živi se bolje nego tada, ali ljudi i dalje odlaze iz jednog običnog razloga, žele da žive u uređenom sistemu. Ako uporedimo situaciju u EU, koja se suočava sa velikim prilivom ljudi i situaciju na Balkanu, uočićemo dva paradoksa. Prvi paradoks je da je EU više zabrinuta zbog priliva migranata od kojih profitira nego što su balkanske države zabrinute zbog odliva svojih građana. Drugi paradoks se nalazi unutar samog Zapadnog Balkana gde političke elite istovremeno govore kako smo mi, mladi, budućnost naših država, ali iste te elite rade sve što je u njihovoj moći da nas oteraju. Istovremeno, aktuelna vlast je počela da promoviše populacionu politiku koja bi doprinela povećanju nataliteta. Umesto da ta vlast poštuje vladavinu prava kako bi stvorila okruženje koje će privući investitore da dođu bez subvencija poreskih obveznika i da tako ostvarujemo prosperitet, ona populacionom politikom pokušava da stvori nove generacije koje će živeti u razlupanoj državi i ponovo gledati kako da pobegnu. A možda političke elite nas i ne žele, jer znaju da će lakše i duže vladati ako srednja klasa ne postoji i ako obrazovani i mladi odlaze odavde. Ako vlast upitate šta preduzima povodom odlaska mladih, ona će vam odgovoriti kako će mladima pokušati da obezbedi posao nakon završenih studija. Ne, država ne treba da zapošljava, već treba da stvori uslove u kojima će privatne kompanije lakše i više ljudi zapošljavati. Možemo Evropi svašta zameriti, ali ne bi bilo loše da počnemo da razmišljamo o tome šta ostavljamo sebi i generacijama koje dolaze. A možda nećemo imati ni kome šta da ostavimo, jer će naši građani uveliko biti deo evropske zajednice, dok će Srbija kao država samo teritorijalno biti van nje. Ili ćemo danas početi da se menjamo ili ćemo sutra ponovo nesnađeni da se pitamo koliko smo godina prespavali dok ponovo ne uhvatimo korak sa svetom koji je nekako skoro uvek ispred nas.