Čekajući „naše“

Lako je bilo devedesetih. Znalo se ko smo „mi“, a ko su „oni“. Lako smo se raspoznavali – imali smo više od šest zuba u vilici, znali jezike, sami pisali doktorate... Trideset godina kasnije, ministar zdravlja svečano otvara pušionicu na beogradskom aerodromu. A za istoriju prilaže tonski zapis: „Pušačka zona poput ove otvorene retko gde se može naći u Evropi, ispunjava sve standarde i opremljena je najsavremenijom ventilacijom“. I leči rak, pretpostavljam? Ne poznajem ministra, niti ću ga, ako se ja pitam, upoznati, ali mi se nekako čini da nije svojom voljom svečano otvarao pušionicu. Verovatno je morao. Što je u redu, svako odmerava korist i troškove svojih postupaka. Ali, zar niko ozbiljan - osim Zorana Kesića u humorističkoj emisiji 24 minuta, nije u tome video ništa sporno? Muka nastaje kad počnemo da tražimo „naše“, koji bi zamenili ovog ministra, kao i sve ostale. Ali, kako? „Naš“ je bio i Rasim LJajić, i Velja Ilić, ako ćemo pravo. O Dinkiću da ne pričamo. Ili o Đilasu, koji je žario i palio u prethodnoj vlasti, tresli se u Politici kad objave nešto što mu nije po volji, a sada nam ga opozicija servira kao – rešenje? „Naše“ su bile i međunarodne institucije – dok nam ne uzeše Kosovo. Još „našiji“ su bili MMF i Svetska banka, pa se ispostavilo da je istina i odatle pobegla. Ovogodišnji nobelovac, Pol Romer, dao je ostavku na mesto glavnog ekonomiste Svetske banke, rekavši da nikad u svojoj karijeri nije video eksperte koji su u stanju toliko da lažu o stvarima koje je lako proveriti. Nema ni tamo „naših“, znači. Šta nam onda preostaje? Ostaje nam priča o institucijama – i o čvrstim pravilima. Uostalom, kaže Milton Fridman, nije rešenje u tome da na vlast dođu pravi ljudi, rešenje je da pogrešnim ljudima postane politički isplativo da čine prave stvari. I onda, naravno, dolazimo do vladavine prava, do institucija, do pravosuđa i medija, čega ovde, kao što znamo, ima u zanemarljivim tragovima. I onda je pitanje – kako njih oživeti? Meni se dugo činilo da je za Srbiju najvažnije da prvo oživi pravosuđe, da će se tad ljudi ohrabriti da uzmu sudbinu u svoje ruke. Da ne moraju da se učlanjuju u DS, pa u DSS, pa onda u URS, pa u SNS, ne bi li sebi olakšali život. Ali, ne lezi vraže, u razgovorima sa bivšim reformatorima Poljske, Češke i Mađarske, saznadoh da je tamo najslabija karika – baš pravosuđe! Gde je onda rešenje? Stvar je, rekoše mi, u ljudima na vrhu vlasti. Koji su – kakvi, pitam, znajući kroz koji smo špalir moralnih nakaza prošli. A odgovor je bio – stvar je u ljudima koji su vlasnici reformi. Ne razumem, rekoh ja. Nijedan lider se ovde nije ponašao kao da je – vlasnik reforme. Ali, nijedan. I onda shvatih – pa zato smo i propali... I onda se setih događaja iz devedesetih, kada su u Londonu počeli paukom da odvlače pogrešno parkirane automobile. Među prvima je odvučen automobil, znate čiji? Princa Čarlsa! To je kao da u Srbiji inspekcija prvo sruši nelegalnu vikendicu, znate čiju? Tome Nikolića! Ili bar onu kafanu na vrhu Kopaonika. Institucije su, jednostavno, prilično nemoćne kada na čelu vlasti nije „vlasnik reformi“. Kada postavite plagijatora za ministra finansija, drugog za ministra policije, a trećeg za guvernera Narodne banke, kojih ste vi to reformi vlasnik? I šta onda ima veze to što ministar zdravlja svečano otvara pušionicu? Zaista, ne može bez institucija. Ali institucije, očito, imaju oči i uši i gledaju šta radi gazda na vrhu. Pa kad rektorka BU, poput svog prethodnika, sračuna koliko bi je koštalo da se poništi plagirani doktorat Siniše Malog, šta će da se desi? Pa ništa, neće ga poništiti. I ko će joj to zameriti? Zoran Kesić? Zato ovde nikada neće biti javnih konkursa za izbor direktora javnih preduzeća. Zamislite da tu fotelju preuzme neki „vlasnik reformi“, daleko bilo, pa da rasturi sve korupcionaške šeme... Pa stvarno, kome bi to bilo u interesu? Zato ja više ne čekam „naše“. Čekam – vlasnika reformi. Vidite li vi nekoga?