Odmazda i za saveznike

Ovaj mesec doneo je Iranu sankcije, i to iste one koje su pre tri godine ukinute, jer je američki predsednik Donald Tramp, uprkos upozorenjima saveznika da je reč o opasnoj nameri, ipak odlučio da je dosad najjači embargo adekvatna kazna za to što se Teheran navodno ne pridržava nuklearnog sporazuma. Tramp je otišao korak dalje najavljujući „ekonomsku katastrofu“ za Iran ukoliko ne prekine svoje „zlonamerno ponašanje“. Pod tim ponašanjem se, kao što je već više puta objašnjeno, podrazumeva podržavanje terorizma, umešanost u rat u Siriji i razvoj nuklearnog programa. Ostale potpisnice sporazuma – Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Rusija i Kina - nisu se složile sa ovom odlukom, neke su objavile i da „žale zbog ovakve odluke“, ali to neće mnogo promeniti u iranskom poslovanju sa Vašingtonom. Promeniće, međutim, poslovne odnose sa svima koji su shvatili da bi se reči Majka Pompea, američkog državnog sekretara, mogle odnositi baš na njih. „Nećemo dozvoliti evropskim kompanijama da rade i sa nama i sa Iranom“, izjavio je Pompeo, na tragu pretnje da Teheran više neće moći da proda „ni kap nafte“, jer Vašington to neće dozvoliti ni svojim saveznicima. Pretnje su ipak jedno, a mogućnosti nešto drugo, pa je nekoliko država ipak dobilo signal da mogu da nastave trgovinu narednih šest meseci. Grčka, Italija, Turska, Južna Koreja, Tajvan, Indija, Japan i Kina našli su se na spisku onih koji mogu da uvoze iransku naftu, ali Iran može da uvozi samo neophodne namirnice i medicinska sredstva. Procene već govore da je iranski izvoz nafte pao na 1,6 miliona barela dnevno u septembru, sa 2,8, koliko je iznosio u aprilu i ako bi se ta tendencija nastavila može se očekivati ozbiljan poremećaj na tržištu. Hasan Rohani, iranski predsednik, poručio je da se radi o „očiglednom nasilju“, ali da je zemlja spremna da „razbije sankcije“ i ne dozvoli dalji pad. „Amerika je htela da prodaju naše nafte svede na nulu, ali mi ćemo nastaviti sa prodajom i slomićemo sankcije“, obećao je on. Rohani je sada primoran da smisli načine da održi i svoju ekonomiju a time i sebe na vlasti, dok se već beleži pad valute i rast sive ekonomije. Formanlno i EU i Japan nameravaju da se drže sporazuma, ali to će biti veoma teško posle poruka iz Bele kuće na koje su evropske kompanije već reagovale. Južna Koreja već je potpuno obustavila uvoz, bez obzira na olakšice, Tokio je drastično smanjio, a evropske firme se povlače. Rezultat je da su gotovo sve države sa spiska izračunale da im se ne isplati da rizikuju svoje odnose sa Trampom zarad Teherana. To, međutim, nije slučaj sa Kinom, kao ni sa Rusijom. Dok se američki saveznici nadaju da bi sve nekako moglo da se reši, Peking i Moskva nemaju nameru da dozvole rušenje iranskog režima i slabljenje iranskog uticaja u regionu. Ukoliko Trampova administracija bude istrajna u odluci da ne poštuje sporazum, koji je uzgred rečeno potvrđen u Savetu bezbednosti UN, nije izvesno kako bi se taj prostor popunio. Cena nafte bi morala da raste, države koje bi nastavile trgovinu bile bi na dobitku, a kanali koji bi omogućili da se iranska nafta ipak nađe na tržištu mogli bi mnoge da iznenade. Nije sasvim izvesno da će Trampova namera da se obračuna sa nasleđem svog prethodnika Baraka Obame, čiji je dogovor sa Iranom proglasio za „najgori sporazum ikada postignut“, kao i želja da ukloni Rohanija i stavi neku eventualnu buduću iransku vladu pod kontrolu ili povrati pozicije u regionu, uošte uspeti. A naročito ne potezima koji otvaraju samo nove mogućnosti za potrese, što trgovinske, što finansijske, što političke.