Nikola Matje u kandžama zastrašujuće slasti pripadanja

Treba smelosti da čovek svom romanu da enigmatičan naslov. Time istovremeno rizikuje i kocka se. Naime, autor rizikuje da ta neuhvatljiva „široka publika“ zaobiđe knjigu jer ništa ne razume, odnosno ništa ne primećuje na prvi pogled. Na šta čovek pomisli i šta shvati kad nasred korica knjige Nikole Matjea, dobitnika Gonkurove nagrade 2018, pročita naslov: Deca njihova za njima? To nije nimalo samorazumljivo. No, moguće je doznati na šta autor misli, jer sâm daje ključ u epigrafu koji pozajmljuje iz Knjige Sirahove 44. 1: A drugima opet nema spomena, iščezoše kao da nikad nisu niti postojali; sada su kao da ih nikad nije bilo, tako i djeca njihova za njima. Takvi redovi, stavljeni ispred teksta da mu budu ambasadori, jasno iskazuju svoju dvostruku ambiciju, koliko poetičku, toliko i političku. Time autor na najbolji način najavljuje svoju nameru, viziju i projekt: da razotkrije društveni determinizam u kojem leže zaglibljene nevidljive niti naših društava, prepuštanje neizbežnoj sudbini, osećanje napuštenosti koje imaju stanovnici onih oblasti koje imaju status provincije, pogubne posledice nezaposlenosti i deindustrijalizacije. Sutra neće osvanuti novi dan, već isti ovaj. Nije dovoljno da čovek pređe ulicu da bi našao zaposlenje, to je jasno kao dva plus dva. Ovo je priča o jednoj maloj dolini u Loreni (to je piščev pandan pokrajini Joknapatofa, čime plaća dug svom učitelju Fokneru), čiji mladi stanovnici misle samo na jednu stvar, koja ih opseda kao fiks-ideja: kako da odu odatle. Naime, iz sveta u kojem su visoke peći već otišle u istoriju, mada su do juče radile, iz tog imaginarnog sveta oslonjenog na čeličanu, čiji su radnici pretvoreni u junake, u ljude od čelika, treba pobeći da bismo preživeli. Radnja je smeštena u četiri uzastopne godine krajem devedesetih godina XX veka, u izmišljeni grad Ejanž, koji imenom podseća na stvarno postojeći Ajanž, što nije slučajno. Francuska je u to vreme svetski šampion, ali samo u fudbalu. Život tamošnje nezaposlene mladeži prožet je dosadom. Ogromna kamenčina gluve, lepljive dosade uverava ih u nedostižnost bilo kakvog životnog napretka. Tu dosadu zavaravaju pićem, pušenjem, duvanjem, seksom, sitnim krađama, video-igrama, malim, prljavim trikovima. Čitalac se brzo veže za te tipično francuske likove, uključujući i lokalne imigrante. Oni govore istinito i tačno. Naime, ovde je jezik važniji od poruke. Slušaju Nirvanu, kao što je Nikola Matje slušao Ramonse kad je bio u njihovim godinama. To im ne pomaže da zaborave razočaranje, ali im daje boje, ritam, iluziju bega. Pruža im mogućnost da zacementiraju splet svojih usamljenosti. Viđali smo to i čitali o tome i drugde, najčešće u samozagledanim, fikcionalizovanim autobiografijama, ili u pričama gde junaci bacaju žudne poglede ka veličanstvenoj tuđini. Ali koliko je mladih romanopisaca duh freskopisa, koji se obično koristi za obnovu istorijskih slika, stavio u službu društvenih pitanja u Francuskoj? Ponekad je dovoljan jedan običan rez da naznači vreme: „U Berlinu, zid je bio pao.“ Takvih rezova ima dovoljno da svedu ovu društvenu hroniku i približe je romanu o kampovanju, u šortsevima i sandalama. Da ne prizivamo Zolin duh, da ne upadnemo u zamku jadikovanja, kao ni u zamku žala za negdašnjim svetom, složićemo se s tvrdnjom da je piščev veliki uspeh u tome što je u ovoj priči i na ovim stranicama prikazao mračnu i svetlu sliku Francuske koja nestaje. Ta stvarnost se ne gubi u magli, naprotiv, upravo njena savremenost nam se obraća i dira nas. No, sve što se dešava obavijeno je izvesnom melanholijom rođenom iz svesti o prolaženju vremena u kojem bića žive. Beskorisno bi bilo tražiti ključeve ili autoportrete, toga nema, a ako im je i ostalo traga u nekom od likova, to je od male važnosti. Ovaj roman o odrastanju trudi se da prikaže stvarnost, makar bila zagušljiva, a o ljudima nastoji da govori na sasvim jednostavan način, ali bez one političarske demagogije koja bi se ogledala u tome da ih naziva „tamošnji svet“, „autentični lokalci“. Čitalac oseća tragičnost njihovog podređenog položaja, njihovu prepuštenost statusu nevidljivih, napuštenih, odbačenih. Stvari uistinu tako stoje, zašto bi to pisac menjao? Ne ostaje mnogo od republikanskih vrednosti kad su kocke nameštene od samog početka. Nikola Matje ispričao je ovu priču na taj način da bi se pomirio s takvim stanjem, kao i da bi poravnao račune sa sopstvenom mladošću. Iz koje pozicije govori? Rođen je 1978. u Epinalu (u departmanu Vož), a već nekoliko godina živi u Nansiju, pošto je istoriju umetnosti i filmsku teoriju studirao u Parizu (gde je magistrirao na temu rediteljske filozofije Terensa Malika); potiče iz srednje klase. Odrastao je u mestu Golbe, na levoj obali reke Mozel, u kvartu porodičnih kuća; otac mu je bio elektromehaničar, majka računovođa; obrazovao se u privatnoj školi, gde je postao svestan socijalnih razlika koje ga, kako kaže, određuju i dan-danas (ta klasna izdaja još jače ga proganja otkad je otkrio Ani Erno). Kasnije je obavljao razne poslove i pokušavao da piše, dok pre četiri godine nije objavio Rat životinjama, svoj prvi pravi roman, krimić koji je naišao na odličan prijem, bio nagrađen i ubrzo prenesen na veliki ekran. Da bi stvorio imaginarni svet tog romana, koji počiva na susretima i zapažanjima, pisac se napajao na krimićima Žan-Patrika Manšeta, na romanima DŽordža Pelekanosa, a prvi podsticaj našao je u romanu Putovanje nakraj noći, koji je pročitao kao sedamnaestogodišnjak, te se rukovodio načelom DŽoa Luisa: „Uradio sam najbolje što sam mogao, onim što sam imao.“ Na pitanje koji bi pisac voleo da bude, da nije taj koji jeste, posle ozbiljnog razmišljanja odgovara – Bonar. Da, slikar Pjer Bonar, zbog njegovog ogromnog dara i srećnog života sa suprugom Martom. Nikola Matje razume osećanja svojih likova i oseća nežnost prema njima, jer „svi imaju svoje razloge“, kao što kažu u Pravilu igre Žana Renoara, mladi i stari, belci i crnci, svi su podjednako izgubljeni. „Treba razumeti, a ne osuđivati“: taj moto Simenon je stavio na svoj ekslibris. Reklo bi se da se toga pridržava i Nikola Matje, i to sa čudesnom senzibilnošću, koja se ogleda u opisima kako nasilja i besa, tako i blagog dodira vetra na koži. Sve nam govore one tri reči kojima se završava ovaj veličanstveni, u formalnom smislu klasični roman o odrastanju, lišen praznog hoda, čiji tekst elegantno teče zahvaljujući pravoj noti nađenoj na samom početku i zadržanoj do kraja: „Zastrašujuća slast pripadanja.“ Na prvi pogled to je oksimoron, ali kad bolje razmislimo… Inače, roman Deca njihova za njima posvećen je njegovom sinu Oskaru, koji ima pet i po godina. U izjavama zahvalnosti Nikola Matje najpre zahvaljuje majci na pomoći, a završava ovako: „Jednu misao upućujem ocu. Iako ćutimo, svakako mislimo na njega.“