Hegel iz našeg sokaka

Nikad nisam voleo Hegela! Čak ni na trećoj godini studija u Kapetan Mišinom zdanju, a kasnije, kao apsolvent, još manje sam ga gotivio. Pogotovo kada nam je profa Andrija Stojković, okoreli lenjinista sa brkovima Maksima Gorkog, uporno objašnjavao da je „Marks postavio Hegela sa glave na noge“?! Ispade da je Hegel celog života dubio na glavi, kao neki cirkusant među nemačkim klasicima. Ah, Andrija, Andrija, kukala ti majka! Svega ovoga setio sam se kada sam pročitao da je neki nemački bolničar priznao na sudu da je ubio ni manje ni više nego sto pacijenata, a ime mu je Nils Hegel! Dakle, jedan Hegel je bio nekrunisani kralj nemačke filozofije, a ovaj drugi Hegel je „najveći posleratni serijski ubica u Nemačkoj“. A kako je Hegel ubijao? Smrtonosnim injekcijama i to u dve nemačke bolnice između 1999. i 2005. godine. Elem, izazvao bi srčani zastoj kod pacijenta jer je „uživao u osećaju dok ih je oživljavao“?! Ovo me neodoljivo podseća na mog Aleka i njegove eksperimente sa penzionerima. E, sad, malo drugačije je „ubijao“ studente onaj slavniji Hegel što je dubio na glavi; hermetičkim filozofskim jezikom im je špricao mozgove, pa ko ostane živ i zdrav, a ko poludi veselo mu bilo! Nešto slično radio je i moj profa Veljko Korać, samo što je on brucošima lomio mozgove Platonovim Parmenidom tako da je tek svaki deseti prešao na drugu godinu studija... Ali, zločinima nikad kraja. Šetao sam, za vikend, sa Pavlom i Gašom iznad Kremenice starim pirotskim putem, kad, naletim na spomenik u Jankinoj padini gde su, 12. novembra 1915. godine, Bugari zaklali dvadeset i dva srpska sveštenika i dva kraljevska podoficira. Među zaklanima je bio i moj pradeda Dušan Popović, sveštenik iz Klisure. Znači, pravoslavci su se, između sebe, klali i pre sto godina, a kako je krenulo i danas će. I, baš me zanima da li su u Parizu, jedna pored druge, stajale kosovska i bugarska zastava pošto je doprinos Bugara i Šiptara bio poveći u Velikom ratu. Jer, Bugari su klali redom, sve do Niša, a Šiptari su, takođe, desetkovali srpsku vojsku i narod prilikom povlačenja preko Albanije. I, čuj, Tači u drugom redu iza Putina, a moj Alek negde pozadi, u zapećku, sa Estonijom?! K. G. Jung, moj guru iz Švice, ne krije svoje ogorčenje: „Tvoj Alek, po meni, nije trebalo da ide u Pariz dok ne skinu kosovsku zastavu sa crkve Notr-Dam. A sada mu treba zabraniti da se vrati u Srbiju kada je pristao na ovakva poniženja. Neka ostane u Parizu i bude zvonar Bogorodičine crkve, kao onaj Kvazimodo, i, neka po ceo dan zvoni da se čuje do Beograda i Kosova kako nam se Evropa odužila što smo je spasili od Turaka! Toj i takvoj Evropi treba, konačno, okrenuti leđa.“ Nego, vratimo se Hegelu, mislim, onom bolničaru. Na studentskoj tribini Pravnog fakulteta u Nišu, sa advokaticom Tanjom Minčić Marković i psihijatrom Ćirićem, govorio sam o legalizaciji eutanazije. Zna se da, u gotovo svakoj našoj bolnici, ordinira neki Hegel. A čovek, ipak, nije pseto, mada, danas, većina Srba vodi „pseći život“. Čovek nije ni hrišćanska ovca uprkos tome što crkva pokušava da nas u to ubedi. Ne, ne, vaš Bog, popovska družino, nije vlasnik mog života! Moj život mogu da poverim samo Bilji ili nekoj drugoj ženi, a ne nekakvom virtuelnom liku iz Nazareta ili nekom Hegelu iz našeg sokaka. Eto, zato hoću da se donese zakon o eutanaziji da ne bih sa „melni“ pelenama u postelji mučio sebe i one koji će biti pored mene. Treba li da vas podsećam da arijevci umiru, obično, stojeći.. A moju Crnu nešto drugo muči: „Ako tvoj Alek postane zvonar Bogorodičine crkve u Parizu, da li to znači da će šerif Miljko postati zvonar u belopalanačkoj crkvi?“