Oligarhija demokratiju pretvara u diktaturu

Nismo razgovarali, dopisivali smo se. A čini mi se da bi razgovor sa Savom Janjićem, igumanom manastira Visoki Dečani, tekao ovako kako vam ga prenosim i da smo sedeli jedno prekoputa drugog. Da ne bih prekidala, ni potpitivala. Da bi sve bilo isto, osim prvog pitanja: „Pošto vas, nažalost, ne gledam u oči, molim vas da čitaocima i meni pomognete da zamislimo mesto sa kojeg pišete - šta vas okružuje, šta vidite kroz prozor?“ „Za mene je ovo soba sa najlepšim pogledom. Preda mnom stoji hram koji je pre gotovo 700 godina podigao Stefan Dečanski. Ova crkva je neprestani podsetnik i inspiracija za sve nas koji ovde živimo i sve koji nas posećuju, jer nam govori svakim svojim kamenom, svakim reljefom, svakom freskom i tim čudesnim spojem zapadne romaničko-gotičke arhitekture i srpskog vizantijskog slikarstva, šta smo bili, šta jesmo i šta treba da budemo“, objašnjava Sava Janjić. Mnogo je puta ponovljena optužba da, mešajući se u politiku, „prekoračujete svoja monaška ovlašćenja“. U kom smislu, po vašem unutrašnjem osećanju, pitanje Kosova nije političko? Takve optužbe dolaze iz već poznate škole agresivnog ateizma koji je pokušao da izbriše svest da je, posebno u našem narodu, uloga Crkve i monaštva bila od suštinskog značaja za formiranje i srpske srednjovekovne države i samog narodnog identiteta. Nisu li naši episkopi, monasi, sveštenici bili ključni akteri u gotovo svim istorijskim zbivanjima od srednjeg veka do danas? Neki od njih bili su naše prve diplomate. Vizija Svetog Save, koji je uspeo da dobije pre 800 godina autokefaliju za našu Crkvu, ključni je faktor bez koga teško da bi bilo naše srednjovekovne države i identiteta koji nas je do danas sačuvao. Međutim, iako imamo pravo i odgovornost da podignemo glas u ključnim momentima, naša motivacija nije i ne sme da bude usko politička, jer pravoslavlje u suštini ne poznaje klerikalizam. Crkva nema sekularne pretenzije da postane država, nemamo crkvene partije i naši vernici pripadaju širokom političkom spektru. Pitanju Kosova prilazimo sa pozicije koliko se njegovo rešavanje može pozitivno ili negativno odraziti na opstanak našeg naroda i samim tim naših svetinja, koje kao svetionici u mraku svetle kroz istoriju i daju nam potrebno usmerenje da se ne izgubimo u opštem melting-pot-u današnjice. Ćutanje u situaciji kada neko može da raseli naš narod jednom za svagda sa Kosova i Metohije ili nereagovanje na nevolje sa kojima se suočava, bilo bi ne samo ljudski neodgovorno, već i duhovno apsolutno neoprostivo. Da li je uverenje da je Kosovo Srbija politički stav? Zanimljivo je da Kosovo najvećim delom naše istorije nije bilo u granicama države Srbije, ali nije prestalo da sa svim onim što ono predstavlja bude temelj našeg identiteta, izvorište crkvenog života i raznih oblika intelektualnog nadahnuća. Kada kažemo „Kosovo je Srbija“ ili „Kosovo je srpsko“ pre svega gledamo na KiM kao ključni faktor bez kojeg bi teško bilo očuvati ono što nas čini narodom koji svoje korene ima u nemanjićkoj tradiciji. To nipošto ne znači da tu nema mesta za druge ljude koji nisu Srbi i pravoslavni hrišćani. To je veoma važno jer obezboženi nacionalizam ne pravi tu razliku. U opštoj atmosferi politizacije svih sfera života nekima je teško da razumeju ovaj stav Crkve. Danas se suočavamo sa agresivnom izgradnjom jednog etnički čistog albanskog društva, koja preti da izbriše vekove našeg postojanja i konačno onemogući naš život koji u neprekinutom kontinuitetu sa svim usponima i padovima traje vekovima. Otuda je protivljenje priznanju nezavisnog Kosova kakvo se danas formira, pre svega stav koji nadilazi politiku i predstavlja izraz brige da u takvom društvu ni mi ni Kosovo nećemo više moći da nastavimo onu misiju koju smo imali. Albanski nacionalizam želi da promeni kulturno-istorijski identitet celog ovog prostora jednom za svagda. Ovakav odnos Albanaca prema Srbima u velikoj meri sužava realne političke opcije i mogućnosti kompromisa. Zato je besmisleno krivicu svaljivati samo na srpsku stranu i samo od Srba očekivati spremnost na kompromis ili kako to ovde zovu „prihvatanje realnosti na terenu“. Umesto ultimatuma i pretnji novim nasiljem treba stvarati povoljnije uslove da bi do nekog kompromisa moglo da dođe jednog dana. Te uslove mogu da stvore samo ljudi koji su sami prevazišli usko nacionalističko razumevanje stvarnosti. Na stvaranju tih uslova, nažalost, nije dovoljno rađeno ni sa međunarodne strane, a pogotovo među lokalnim političkim strukturama, pa umesto pomirenja vidimo predloge za rešenja koja nas vraćaju u tragične godine raspada bivše Jugoslavije. Ovih dana smo čuli i da je kompromis za premijerku Brnabić „neka tačka između toga da je Kosovo Srbija i toga da je ono nezavisno i da Srbija samo treba da ga prizna“. Da li je za vas ovakva formulacija prihvatljiva? Iskreno, mislim da ni većina političara na vlasti nema jasnu ideju šta kompromis treba da znači. Pregovori se vode u vrlo uskom krugu i u najvećoj tajnosti. Posedujem prilično kredibilne informacije i iz domaćih i iz međunarodnih izvora, da se već aktivno radi na detaljima teritorijalne podele na etničkom principu, uz izvesne kozmetičke elemente zaštite za preostalo srpsko stanovništvo koje se nađe „s druge strane granice“ i za nekoliko manastira. Imajući u vidu institucionalne i demokratske kapacitete na Kosovu, ne treba biti mnogo maštovit i zamisliti kako će sve to funkcionisati. Cilj je da se Kosovo pusti u sistem UN, nakon čega neće biti prepreke za povezivanje Prištine i Tirane. Na kraju, Srbija čak ne bi trebalo ni da prizna Kosovo. Razgraničila bi se sa Albanijom, odnosno, dogodilo bi se ono što je predsednik Srbije svojevremeno i sam rekao, „razgraničenje između Srba i Albanaca“. Ako je to kompromis koji treba da „sačuva obraz“ onima koji će da stave svoj konačni potpis na taj dokument, onda će biti veoma zanimljivo kako će narod u Srbiji kupiti i tu najnoviju prevaru i pustiti niz vodu desetine hiljada svojih sunarodnika i sve ono što nas povezuje sa Srbima koji su živeli vekovima pre nas, za šta su živeli i žrtvovali se. U međuvremenu nastavljaju se medijske manipulacije sa ciljem da se ceo narod učini saučesnikom ove gubitničke politike. Imajući u vidu opšte stanje kolektivne letargije u Srbiji, ništa me ne bi čudilo, ali bi to bio veoma bolan pokazatelj potpunog sumraka srpskog nacionalnog dostojanstva. Praktično, od Srbije se očekuje da ozakoni etničko čišćenje ovog dela naše zemlje i dobije veliki aplauz, iza koga će, naravno, odmah da krene čitav niz novih zahteva, s obzirom na to da je Kosovo samo jedan od brojnih uslova koje Srbija treba da učini da bi uopšte mogla da sanja o evropskoj budućnosti, ako je EU uopšte voljna da ikada integriše ovaj deo kontinenta. Ponovo se govori o formiranju kosovske vojske, da li ste zaista uvereni da nam ne preti rat? Kosovski Albanci nikada ništa neće učiniti bez međunarodne podrške, ključnih zemalja koje ih podržavaju. Mislim da bi pokretanje nasilja zauvek sahranilo njihove nade u evropsku budućnost, koja je i sada na veoma dugačkom štapu s obzirom na jačanje desnice u Evropi. Priče o formiranju kosovske vojske samo su deo unutrašnjopolitičke igre da se amortizuje situacija u kojoj Kosovom vlada politička manjina, nažalost uz podršku Srpske liste, i u kojoj većina mladih Albanaca najpre gleda kako da zauvek pobegne odavde kao iz nekog ukletog vilajeta. Naravno, uvek postoji mogućnost insceniranog konflikta od par dana, koji bi praktično podstakao scenario podele, slično neredima 2004, na šta smo više puta ukazivali. Ako se tako nešto ikada dogodi, mogu sasvim odgovorno da kažem da se to može desiti samo u dogovoru dve strane uz saglasnost određenih međunarodnih faktora kako bi se stvorila situacija svršenog čina na terenu. Najpopularnija diskvalifikacija protivnika razgraničenja je - nisu nikad bili na Kosovu, ne znaju gde je Ranilug, ne tiču ih se ljudi koji na Kosovu žive… Vama se teško može pripisati bilo šta slično, ali nas vlast uverava da mi nemamo čak ni ljude na Kosovu. Da li je pitanje - ima li ili nema Srba na Kosovu - stvar utiska, politike ili činjenica? Razgraničenje je samo licemerno skovani eufemizam za etničko-teritorijalnu podelu Srbije, kao što je „konačno rešenje“ bio naziv za eliminaciju Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Koriste se i termini „korekcija granica“, „demarkacija“ i slično, sve sa istim ciljem da se prikrije suštinska namera. Praktično, „razgraničenje“ podrazumeva ostavljanje oko 80.000 Srba sa vrlo niskim i neizvesnim nivoom zaštite, a sve radi navodne integracije u EU, koja po mišljenju dobro obaveštenih nikada nije bila dalje od Srbije. Naša Crkva nije protiv EU, jer i tamo imamo eparhije, parohije i manastire, a mnogi naši vernici poseduju državljanstvo EU. Moralno gledano, pitanje zašto zbog Raniluga ili par manastira treba kočiti budućnost Srbije je otprilike ravno pitanju da li bolesnog srodnika treba pustiti da umre kako ne bismo bespotrebno trošlili novac na lečenje, jer će pre ili kasnije umreti. Politika bez morala i odgovornosti je opasna i karakteristična je za totalitarna društva, u kojima pojedinci nisu važni, već širi interesi, koji ponajčešće nisu ništa drugo nego interesi vladajuće oligarhije. Ozbiljne zemlje bore se za svakog svog građanina i to ih čini poštovanim u svetu. Zemlja koja je 20 godina nakon oružanog konflikta, i pored činjenice da Kosovo ne priznaje pet EU zemalja, brojne međunarodne institucije i veliki broj zemalja u svetu, spremna da trguje svojom teritorijom i ostavi desetine hiljada svojih građana, u najblažu ruku to je sramotno. Ja ne znam ni za jedan takav primer u novijoj istoriji. Zemlja koja nema poštovanja prema svome, ne treba da očekuju ni od drugih da je poštuju. To nipošto ne znači prizivanje rata ili stvaranje „zamrznutog konflikta“, kao što zlonamerni imputiraju, već pravo da tražimo elementarni napredak u uslovima života za naš narod, a vidimo da toga nema već 20 godina ni na planu povratka prognanih, ni na planu zaštite imovinskih pitanja, ni na pravu zaštite verskih objekata i kulturne baštine, uprkos postojećim zakonima i međunarodnom prisustvu na Kosovu. Čak i da nemamo nijednog Srbina na ovom prostoru, trgovina teritorijom bila bi državnički neodgovorna. Zato je sasvim nejasno zašto umesto da sistematski insistiramo na sprovođenju dogovora o ZSO i razgovoru o zaštiti naših svetinja kao osnovnih preduslova za svaki dalji razgovor i kompromis, vlasti Srbije ulaze u tajne razgovore o prekrajanju teritorije u nacionalističkom maniru 90-ih godina, kada su slično poslove završavali Milošević i Tuđman i ostavili za sobom, zajedno sa ostalim „jahačima apokalipse“ bivše Jugoslavije, tragičnu klanicu i nezaceljene rane. Kao Crkva mi ne dajemo gotove političke formule, ali s pravom zahtevamo određene crvene linije i uslove bez kojih bi svaki dogovor bio višestruko štetan za naš narod i državu. Vlast tvrdi da je veliko licemerje to što su najglasniji borci za očuvanje punog suvereniteta „oni koji uveliko imaju dvojno državljanstvo i kosovska dokumenta“. Da li realnost da je svakodnevni život bez toga nemoguć govori u prilog ideji o podeli? Takav argument apsolutno nema nikakvu težinu jer svi članovi Srpske liste koji su u kosovskim institucijama bilo kao poslanici ili kao ministri, poseduju kosovske dokumente, kao uostalom i svi oni Srbi koji i te kako dobro posluju južno od Ibra sa albanskim partnerima. Činjenica na terenu jeste da je bez kosovskih ličnih karata nemoguće normalno živeti, posebno u situaciji kada je većina Srba lišena prava na redovna dokumenta Srbije i poseduje lične karte ili pasoše (izmeštenih policijskih administracija) koje kosovske vlasti, ali ni vlasti Makedonije i Albanije ne priznaju, dok za putovanja u zemlje šengenske zone treba da se obezbedi viza. To što kosovske lične karte pominju i oni za koje pouzdano znam da poseduju i kosovske diplomatske pasoše prevazilazi svako licemerje. Uostalom, i u tursko vreme imali smo u Dečanima turske pečate na arapskom pismu, a u Drugom svetskom ratu naši monasi su imali dokumenta tadašnjih okupacionih vlasti. To nipošto ne govori u prilog podeli, već samo predstavlja pokazatelj da u uslovima u kojima je na ovom delu Srbije samoproglašen jedan politički entitet, ljudima treba omogućiti osnovni pristup administrativnim uslugama i maksimalno olakšati njihov život. Šta je najveći problem ljudi koji su ostali na Kosovu, o čemu zaista nemaju pojma ni oni koji o rešenju „kosovskog problema“ govore sa pozicije vlasti, ni oni koji se izjašnjavaju „sa Terazija“? Jednostavno, ovom teritorijom vlada poredak koji, s jedne strane ima prilično našminkanu fasadu tobožnje demokratije, ali to je samo kulisa iza koje funkcioniše sistem porodičnih i kriminalnih klanova koji kontrolišu sve aspekte društva i suvereno koriste kosovske institucije kao sredstva za očuvanje svoje vlasti. Ovaj model, nažalost, nije samo karakterističan za Kosovo i vidimo da veoma „uspešno“ funkcioniše širom Zapadnog Balkana. Umesto da se radi na jednoj dubljoj promeni društva u kome bi stari kadrovi koji su zadobili i vlast i novac za vreme rata i neposredno posle njega bili zamenjeni mlađom generacijom i društvom koje bi se gradilo po principima savremene liberalne demokratije, pojedini međunarodni sponzori Kosova su izabrali da iz pragmatičnih razloga još podržavaju one koji suštinski onemogućavaju izgradnju jednog funkcionalnog društva. Nažalost, situacija ništa nije bolja ni u srpskim većinskim sredinama gde vidimo iste metode održavanja vlasti. Nije ni čudo da organizovani kriminal funkcioniše bez ikakvih problema bez obzira na naciju i veru, i to ne samo ovde, već širom Balkana. Politika daje samo pokriće ovom podzemnom svetu koji i te kako utiče na politiku i društveni život. Povezanost politike i kriminala postala je matrica na kojoj funkcioniše čitav niz postkomunističkih društava. Učesnici zapravo nepostojećeg „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu, bez obzira na to da li su vlast ili „opozicija“, jednako uveravaju građane da nemaju na umu ništa osim interesa Srbije i srpskog naroda. Otkud onda tolike razlike u viđenju rešenja? Biti političar danas nije pitanje profesije, već dijagnoze, što reče jedan pametan čovek. Svaka politika ukoliko izgubi kontakt sa narodom kao svojim izbornim telom postaje sredstvo jedne autokratske vladavine koja ne izražava više interese naroda, već zapravo manipuliše narodom radi ličnog opstanka. Ukoliko se taj mentalitet koji ovde već tako dugo vidimo, barem malo ne promeni, Srbija se suštinski neće pomaći sa mesta. Politika bez etike takođe je krajnje opasna jer tada radi pukog očuvanja vlasti nema onoga što nije dozvoljeno. Plašim se da ateistički i autokratski model društva koji je ovde stvoren posle Drugog svetskog rata samo doživljava spoljašnje promene, ali se suštinski ne menja. Demokratija je uvek rizik, jer u rukama oligarhije bez moralnih skrupula može da postane otvorena diktatura. Uostalom zar se i Rimska imperija do kraja svoje istorije nije zvala Rimska republika? Zar nacisti u Nemačkoj nisu na vlast došli demokratskim putem? Uverenje zapadnih demokratija da se demokratija može jednostavno presaditi na svako društvo u suštini je pogrešno. Da li ste vi politička ili duhovna opozicija ljudima sa Srpske liste koji u ovom času predstavljaju srpski narod na Kosovu? Ne vidim sebe kao opozicionara, jer je stav Crkve u suštini uvek afirmativan u smislu predstavljanja onih vrednosti koje smatramo da su važne za sve ljude. Ukoliko se nekada stavovi političke opozicije i Crkve podudare to svakako ne znači svrstavanje Crkve u političke ešelone, jer je smisao Crkve da poveže ljude čak i različitih političkih shvatanja na jednom duhovnom nivou, a ne da ih dodatno razdeljuje. Naravno, problem nastaje kada pojedinci ili neke političke grupe glas iz Crkve vide kao opasnost za svoje interese. Tada imamo etiketiranje, klevetanje ili otvorene progone, što smo mogli da vidimo i u vreme komunizma i u novijem vremenu. Različit stav SPC i države Srbije o načinu rešavanja pitanja KiM ne proizlazi iz ideoloških i političkih interesa, već iz činjenice da Crkva u prvi plan stavlja svoje vernike i svetinje bez obzira na njihov broj i borimo se za očuvanje predanja koje je duboko utkano u biće našeg naroda i čini ga duhovno i kulturno prepoznatljivim na svetskoj sceni. Kosovo je ključni element u tom mozaiku. Drugim rečima, ne možemo govoriti o interesu Srbije koji se može ostvariti žrtvovanjem jednog broja njenih građana radi nekog prilično nejasno definisanog „državnog cilja“, posebno u situaciji kada država, kako je i pomenuto u saopštenju Sabora SPC, nije bila spremna da sa Crkvom otvori i osnovni dijalog o tome šta su razlozi njene zabrinutosti i kako da se interesi Crkve i naroda na KiM zaštite. Odsustvo dijaloga i transparentnosti recept je za nepoverenje, koje je sada stvoreno među dobrim delom ljudi u Srbiji u pogledu politike na Kosovu i posledice neodgovornih poteza mogu biti vrlo tragične za sve. Da li ste ikada pomislili „da se nisam obavezao ovoj mantiji drugačije bih odgovorio“. Mislim na nečasne optužbe da ste deo „agenturne mreže, saradnik CIA, promoter nezavisnog Kosova“. Šta vas je od svega što ste čuli o sebi, ako ne uvredilo, onda „izmestilo“ iz ravnoteže? Ove optužbe su toliko bizarne i neistinite da nikada nisam osećao potrebu da ih demantujem. I sam ulazak u dijalog sa onima koji ih šire bio bi besmislen, jer bih se spuštao na nivo zlonamernih kleveta i političkog trača. Umesto toga radije prepuštam delima da govore, a koliko smo svi mi u Eparhiji raško-prizrenskoj u poslednjih 20 godina učinili da očuvamo naš narod u gotovo nemogućim uslovima, to je svima dobronamernim poznato. Sama činjenica da je manastir Dečani najviše napadan objekat SPC na KiM i zato je i jedini ostao pod jakom zaštitom Kfora, pokazuje da naše svedočenje nije po volji onima koji bi želeli da nema ni nas, ni ovog manastira i kome najviše smetamo. Veliki deo građana Srbije koji se informiše preko medija bliskih režimu i koji pojma nemaju ko ste, a pre svakom drugom veruju predsedniku Srbije, živi u uverenju da ste jedan od onih koji se zalažu za nezavisno, a ne za Kosovo u granicama Srbije. Šta biste na takve optužbe odgovorili Vučiću ako bi ih izgovorio vama u oči? Lično mislim da ipak u današnje vreme ljudi do informacija dolaze na druge načine, a mlađi prvenstveno preko interneta. Poslednjih meseci, dok je u punom zamahu bila kampanja blaćenja u medijima, imao sam prilike da doživim mnogo podrške i razumevanja sa svih strana. Tvrdnje koje čujemo, nažalost, od najviših političkih predstavnika, po svojoj besmislenosti, ali i moralnoj beskrupuloznosti takve su da je teško poverovati da čovek zdravog razuma može da prihvati takve priče. Recikliraju se iste teme koje je svojevremeno koristio Miloševićev režim kome nije bio po volji stav Crkve u to vreme. Ali u postojećem političko-medijskom imaginarijumu koji danas vidimo u Srbiji sve je pretvoreno u rijaliti šou, bez ikakvog morala i odgovornosti. Ni ja, niti iko u SPC nije u ličnom konfliktu sa našim političarima, nema tu ništa lično. Duboko se ne slažemo, ali to svakako moralno i ljudski ne sme da bude razlog za podsticanje sramne medijske kampanje koja se inicijatorima kleveta vraća kao bumerang. Vlasti u Srbiji polaze od jednostavne ali i veoma jednostrane logike – Kosovo je svakako izgubljeno i bolje da dobijemo nešto nego da izgubimo sve. Međutim, i moj i stav cele SPC je da KiM nije samo teritorija koja se može deliti i predavati, bez rizika da se izgubi mnogo više od 15 odsto de jure teritorije Srbije. Pored političkih i drugih, tu su pre svega moralni razlozi, većina našeg naroda koja živi južno od Ibra bila bi praktično prinuđena na iseljavanje, prepuštena društvu zasnovanom na opsesivnoj potrebi da izbriše tragove drugih i sve predstavi kao albansko. Naše svetinje su organski vezane za naš narod i Kosovo predstavlja ključnu kariku u razvoju srpskog duhovnog, kulturnog i nacionalnog DNK. Čast izuzecima među kosovskim Albancima, koje cenim, ali ja nisam video konkretno da je iko u stanju da se javno suprotstavi vladajućoj ideologiji koja bez ikakvog skrivanja ide u pravcu formiranja Velike (etničke) Albanije. Sve što je učinjeno za Srbe učinjeno je pod međunarodnim pritiskom i trajaće samo dok postoji međunarodni mehanizam prinude. Od Srbije se očekuje samo jedno, da direktno ili indirektno prizna takvo Kosovo, da praktično saučestvuje u nestanku jednog dela svog naroda i sebe liši ključnog elementa identiteta i tako postane trećerazredna država bez dostojanstva, istorije i elementarnog samopoštovanja. Oni koji su spremni da učestvuju u takvom projektu dobro treba da se zamisle kako će ostati upamćeni. Na šta mislite kada govorite o „medijskom mraku“? Slobodni mediji su veoma važan korektivni faktor, kao i nezavisno sudstvo, zakonodavstvo i drugi elementi demokratskog društva. Ali kao što politika bez morala vodi u totalitarizam, tako i mediji bez odgovornosti i morala postaju jeftini tabloidi i sredstva pojedinih interesnih krugova koji žele da manipulišu javnošću. Profesionalni mediji ne daju gotove odgovore, već nude činjenice i argumente, ukazujući na moguće zaključke, ali zaključak prepuštaju slobodi čitalaca. Nažalost, danas je ovo retkost i politizacija medija, bilo u cilju služenja vlastima ili borbi protiv njih, postala je sasvim uobičajena, pa je teško govoriti o profesionalnom novinarstvu danas u Srbiji, osim u slučaju pojedinih dnevnih novina i nedeljnika, među kojima je i NIN. Društvo u kome nema mesta za ozbiljno istraživačko novinarstvo, kritiku, pa čak i zdravu političku satiru, a sve sa ciljem da se unapredi život društva, osuđeno je na tavorenje u sferi nemoralnih tabloida koji kombinacijom političkog trača, bizarnih informacija i otvorene pornografije zapravo zaglupljuju narod i čine ga pasivnom masom kojom se lako može politički manipulisati. Danas u Srbiji imamo medijski mnogo težu situaciju nego pre 20 godina i atmosfera straha od javnog linča, otvorenih pretnji i vređanja novinara, deo je političke (ne)kulture koju vidimo na svakom koraku. Govoriti o evropskoj orijentaciji Srbije sa ovakvim odnosom prema medijima je potpuno apsurdno. Monah na Tviteru? Da li jedno isključuje drugo? Šta je vama Tviter? Internet je veoma važno sredstvo komunikacije, a hrišćanska vera je suštinski zasnovana na komunikaciji blage reči Gospodnje (grčki evanđelja). Društvene mreže mogu biti moćno sredstvo izražavanja ne samo verskih, već uopšte ljudskih stavova i vrednosti koje reflektuju naš odnos prema Bogu. Specifičnost Tvitera jeste da se u što manje reči prenese poruka. U vremenu kada ljudi teško razumeju kompleksnije informacije, pažljivo sastavljen tvit može da ima veliki uticaj. Nisu bez razloga stari Latini cenili sentence koje i danas često koristimo i koje govore mnogo više od čitavih traktata. Istovremeno, tvit može da ukaže na određene moralne, političke principe, aktuelizuje određene važne teme i usmeri na tekstove gde se one detaljnije obrazlažu. Naravno, kao i sve drugo i Tviter može da se koristi kao sredstvo blasfemije, širenja bizarnih sadržaja i otvorenih kleveta. Svaki tvit istovremeno predstavlja i ogledalo onoga koji ga je napisao. Vi se oglašavate svojim imenom, kako objašnjavate stotine onih koji vam uvredljivo repliciraju pod šifrovanim imenima? Tviter botovi su danas profesionalno zanimanje. Dovoljno je pogledati profile onih koji konstantno repliciraju sa uvredljivim sadržajima. Reč je o licima koja za novčanu naknadu „opslužuju“ jedan ili više profila koji papagajski veličaju one koji su ih zaposlili ili bestidno vređaju one na čiju lajnu treba se zakače i spamuju ili troluju određene teme u cilju neutralizovanja sadržaja koji komentarišu. Obično rade kao čopor i dobijaju konkretne instrukcije od nadređenih. Imajući u vidu nizak nivo „profesionalnosti“ režimskih botova, mogu samo da kažem da zapravo oni predstavljaju značajan pokazatelj koliko je neka tema neugodna za one koji naručuju tviter-linč. Tviter botovima se ne odgovara, jer je njihov cilj da čoveka uvuku na svoj nivo vulgarnog diskursa i time banalizuju temu koja je pokrenuta. Šta bi mogao biti smisao individualne borbe za istinu i pravdu, ostajanje u svojoj zemlji, na Kosovu, u Beogradu, Valjevu, Kraljevu… ukoliko se ne veruje u Boga? Borba za bolje društvo u svojoj otadžbini uvek je predstavljala rizik, ali i poseban izazov. Da li jednostavno pobeći daleko od svega ili se suočiti sa problemima? To je pitanje slobodnog izbora svakog čoveka kako želi da sebe realizuje kao ličnost. Mi na KiM, barem ovde u našim svetinjama, nemamo ni najmanje neodoumice, jer braneći vrednosti za koje živimo zapravo ostvarujemo sebe kao autentične ličnosti. Da u našoj istoriji nije bilo hrabrih ljudi koji su i pored mogućnosti da nađu utočište u emigraciji izabrali da ostanu sa svojim narodom i bore se za nešto bolje i pravednije, ne bismo imali mnoge velike sinove koje je srpski narod dao, što naravno ne isključuje ni one koji su upravo iz emigracije nastavili da i te kako pomažu svom narodu. Međutim, u borbi da promenimo svet oko sebe moramo prethodno da pobedimo i svoj egoizam. Ako i promenimo trenutne društvene okolnosti bez ličnog preobražaja, samo ćemo upasti u istu zamku kao oni koje menjamo. Zato bez unutrašnje promene i pojedinca i šire, političke kulture, pravila ponašanja u političkom životu, bez odgovornih novinara, hrabrih i nezavisnih sudija i dobrih zakona koji treba da podstaknu ono što je vredno i kvalitetno, samo ćemo se vrteti u začaranom krugu.