Kad klijentelizam zameni ideologiju

Nije to mali uspeh: u žestokoj konkurenciji gotovo svakodnevnih skandala ozbiljno se, ovih dana, istakao istup direktorke biblioteke iz Lazarevca Jasmine Ivanković, koja je, vidno prestravljena, pokušavala da tvrdnjom o „ispolitizovanosti“ objasni odluku o zatvaranju izložbe karikatura Dušana Petričića i Predraga Koraksića Koraksa samo nekoliko sati nakon što je otvorena. A ta nedopustiva „ispolitizovanost“ sastojala se u tome što je, tokom tribine „Koja je tvoja crvena linija“, na kojoj su, osim Koraksa i Petričića, govorili i pisac Filip David i reditelj Goran Marković, u publici sedeo predsednik opozicione Demokratske stranke Zoran Lutovac. I ne samo da je sedeo, već se, gle strahote, usudio da postavi pitanje govornicima. Nakon gotovo potpune blokade medija i različitih kreativnih oblika uskraćivanja prava na reč opozicionim poslanicima u Skupštini Srbije tako smo, dakle, došli do tačke u kojoj nikakvo „puštanje glasa“ neusklađenog sa zvaničnim mantrama o liderstvu u regionu i nezadrživom napretku nije poželjno. Nije, pritom, bitno da li je reč o otvorenom prostoru, gde, sada već redovno, pripadnici vladajuće stranke opkoljavaju opozicione štandove, ne dozvoljavajući opozicionarima razgovore sa građanima. Ili su u pitanju kulturni događaji sa tradicionalno ograničenim brojem posetilaca, kakav je bila lazarevačka tribina zbog koje je direktorka Ivanković uspela da obezbedi visoko mesto top-liste najtužnijih manifestacija poslušništva po cenu neoperive lične sramote. Ukratko - ima ko je ovlašćen da misli i govori o svemu. I tačka. I evo nas u začaranom krugu: uz neprekidno gušenje javnog dijaloga teško da će se povećati zainteresovanost građana za različite oblike učešća u političkim procesima. A to je upravo ono što pogoduje autoritarnim vlastima: za „cvetanje“ neodgovorne politike nema boljih okolnosti od onih u kojima je društvo pasivizovano, „borba za vlast“ predstavljena kao zločin (jer se opozicija „bori“ za privilegije, dok se pripadnici vlasti žrtvuju za opšte dobro) a svaki pokušaj uticaja na javne poslove – bilo da je reč o štrajku u Narodnom pozorištu, borbi protiv mini-hidroelektrana ili odupiranju investitorskom urbanizmu - proglašen „politizacijom“. Tu lekciju smo savladali - sve što se, opravdano ili ne, strpa pod pojam „politizacije“ je, naravno, samo po sebi nešto zlo i naopako, takoreći podmetanje klipova u točkove našeg razvoja. A nije baš da građanima nije stalo do demokratije. Istraživači Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (Crta) u saradnji sa IPSOS stratedžik marketingom, pet godina zaredom bavili su se učešćem građana u demokratskim procesima u Srbiji - od glasanja na izborima do pokretanja i učešća u konkretnim akcijama - i došli do zanimljivog podatka: postoji trend povećanja procenta građana koji podržavaju demokratiju kao najbolji politički sistem za Srbiju, tako da je, u poslednjem istraživanju čiji su podaci obrađeni, sprovedenom oktobra 2017, prvi put zabeležen veći procenat građana koji podržavaju demokratiju (51 posto) nego politiku „čvrste ruke“ (koju je u tom trenutku podržavalo 44 posto ispitanika). Problem je, međutim, što se, istovremeno, smanjilo poverenje građana da svojim angažmanom mogu da menjaju stanje u državi – tako da je, u prošlogodišnjem istraživanju, zabeleženo najniže poverenje u efikasnost građanskog angažmana u posmatranom periodu od pet godina. Građani, kao i prethodnih godina, najviše veruju da na promene stvari u državi mogu da utiču glasanjem na lokalnim izborima (38 posto) i republičkim izborima (37 posto), ali su ti procenti manji nego godinu dana ranije (kada je takav stav imalo 41, odnosno 40 posto ispitanika). Pojednostavljeno, dakle: građani bi voleli da žive u demokratski ustrojenoj državi, ali, istovremeno, imaju sve manje poverenja u sopstvenu moć uticaja na pitanja od opšteg interesa. Za Vukosavu Crnjanski, direktorku Crte, to nije nikakvo čudo, jer, kako kaže, država sa demokratskim elementima i nedemokratskim namerama, ne može ni na koji način da bude prostor u kome građani veruju u sopstvenu moć. „Mi imamo institucije i zakone koji čine osnovu za demokratiju, ali to kako oni funkcionišu ukazuje na postojanje nedemokratskih namera. U zarobljenoj državi, kakva je danas Srbija, u kojoj je izvršna vlast toliko dominantna, u kojoj parlament sam sebi oduzima značaj i moć, a sud i zakon ne važe jednako za sve, za slobodne i misleće građane nema mesta“, kaže direktorka Crte, uverena da je u takvim okolnostima, logičan pad poverenja građana u sopstvenu moć da nešto suštinski mogu da promene. Jedan od uzroka pada poverenja u efikasnost angažmana u politici, svakako je nedostatak dijaloga - što se, sudeći prema podacima iz istraživanja, nikako ne može pripisati nezainteresovanosti samih građana. Naprotiv - pokazalo se da, od svih akcija vezanih za rešavanje problema i donošenje odluka o kojima su ih istraživači propitivali, građani najradije učestvuju u diskutovanju u politici s drugim ljudima (37 posto, godinu dana ranije 40 posto). Aktivisti Crte videli su to i na terenu, sprovodeći, širom Srbije, kampanju za odbranu prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja - pokazalo se, kaže direktorka organizacije, da su ljudi bili spremni i motivisani da razgovaraju o javnom interesu. Ali je potrebno da im se za to pruži prilika. „Sve što postoji u javnom prostoru je monolog koji država vodi sama sa sobom. Procesno, ona sama odlučuje o tome koji su problemi i kakva su rešenja i time, očigledno, pokazuje da joj suštinski do građana i nije stalo“, kaže Vukosava Crnjanski, koja, kao jednu od brojnih negativnih posledica isključivanja građana iz dijaloga i procesa donošenja odluka navodi širenje prostora za korupciju, a upravo ona je visoko na listi problema koji građane najviše brinu. „Na diskutovanje o politici treba gledati samo kao na izraz prirodne potrebe ljudi da kroz razgovor traže rešenja za svoje probleme. Zabrinjavajuće je to što država očigledno smatra da mi izvan privatne sfere nemamo na to pravo, iako su u demokratskom društvu pravi vlasnici procesa upravo građani“, kaže direktorka Crte i zaključuje da se upravo kroz to vidi da su namere države nedemokratske. Ivana Spasić, profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu, međutim, primećuje da je problem još veći od osećanja nemoći u političkom smislu. „Mislimo da društvo ide u pogrešnom pravcu, ali ne vidimo da nešto možemo u vezi s tim da promenimo. I ne samo to - ne vidi se da se bilo šta može učiniti u bilo kojoj oblasti, osim možda u najužoj, lično-porodičnoj, ali i za to vam treba posao, vrtić za dete, veza kod lekara, treba vam smeštanje u institucionalni kontekst koji je prilično raspadnut. Ne možete da računate da će institucije same da vas podržavaju zato što im je to posao, nego vam treba neki dodatni kanal da se za svoju malu egzistenciju izborite. A to može da vas odvede u klijentelizam, u kobajagi uključivanje u politički život, koji uopšte nije politički život“, kaže ova profesorka. I priča o klijentelizmu umesto pravog političkog života u kome se građani okupljaju oko određenih ideja nam je dobro poznata i nije nova. Profesorka Spasić podseća da su stranke i pre naprednjačke ere počele da se ponašaju kao „raspodeljivači resursa“, što je ekstremno zaoštreno i potpuno ogoljeno poslednjih nekoliko godina. „Ne vidim nikakvu ideologiju u vladajućoj stranci ali ni u opozicionim, koje jedva pokazuju znake života, ali u meri u kojoj pokazuju, isto nisu jasno profilisane“, kaže ova sagovornica, podsećajući da je SNS na vlast upravo došao obećavajući da će sa takvom praksom prestati. Ali nije to jedino očekivanje koje su naprednjaci izneverili: sagovornica NIN-a primećuje da je deo javnosti upravo u podršci toj stranci video način da se prevaziđu podele iz devedesetih i prve decenije 21. veka – na „prvu“ i „drugu“ Srbiju, na demokrate i nedemokrate, nacionaliste i internacionaliste... „Čini mi se da je upravo to bio jedan od udara vetra u krila SNS kad je dolazio na vlast - što su oni izgledali kao da leče tu podelu, kao da zaceljuju tu raspolućenost srpskog bića. Verujem da je mnogima to izgledalo simpatično i da su, onima koji se mnogo ne udubljuju, izgledali kao oličenje platforme za dijalog. Jer, kada su se Vučić i njegovi presaldumili, njihova platforma je bila - mi smo za Evropu, ali smo patriote, odbacili smo svoje najgroznije nasleđe, nismo više za klanje, bacili smo zarđalu kašiku i mirimo dve Srbije“, kaže Ivana Spasić. I tako smo dobili uključivanje raznih otelotvorenja urbane Srbije sofisticiranog ukusa u partiju čiju osnovnu biračku bazu čine nekadašnji radikali, potpuno suprotnih svetonazora. Sve to zahvaljujući politici koja je obesmišljena kao ideološka i pretvorena u piramidu moći i preuzimanja javnih resursa. „Siniša Mali je čovek koji je studirao u Americi, bio je najbolji na Ekonomskom fakultetu - ne može se reći da je prost, neobrazovan, bez zuba... Ana Brnabić je oličenje urbanosti, s onim iritantnim naglaskom - po svemu pripadnica kulturne `druge` Srbije - ona i dalje priča o Evropi, o digitalizaciji i istovremeno se ni na koji način ne odupire, čak ni ne izražava distancu prema apsolutno nedemokratskim, antidemokratskim, dijalog-uništavajućim praksama koalicije koja je postavila na to mesto“, podseća profesorka Spasić na neke argumente za zaključak o naprednjačkom oduzimanju argumenata „krugu dvojke“. Jedna od posledica je i stanje u kome dijaloga nema, između ostalog, i zato što ne znamo ko su strane u dijalogu, uočava ova sagovornica. Pri tome, konfuziju ne prave samo političke partije koje su izgubile ideološku profilisanost, već značajan doprinos daju mediji koji to, zapravo, nisu, ili sve brojnije nevladine organizacije koje su, zapravo, različiti derivati vladajuće stranke i njenih partnera. Kako izaći iz opasne spirale koja nas vuče sve dublje u autokratiju? Vukosava Crnjanski veruje da je izuzetno važno da organizacije civilnog društva, zajedno sa medijima, otvore prostor za razgovore o javnom interesu, jer je to, veruje, šansa da povratimo dijalog u javnu sferu. „Možda je još i važnije da mi kao građani razumemo da svoj interes najbolje štitimo tako što se angažujemo u odbrani javnog interesa“, kaže direktorka Crte. Potrebna je energija za takav iskorak, imamo li je? Profesorka Spasić kaže da je, kao građanka, totalno pesimistična. „Vidim samo još goru diktaturu, venecuelanski put, sa još masovnijim egzodusom, sa nekim poluvojno-policijskim terorom, raznim bandama... Već u nekom obliku imamo taj problem kad su izbori, kad neidentifikovani ljudi terorišu opozicione predstavnike - očekujem da se to proširi, da počnu da upadaju u kuće kod ljudi koji su targetirani“, kaže sagovornica NIN-a, ali odmah dodaje i kontratežu sopstvenim strahovanjima. „Ali, bila sam depresivna i devedesetih i krajem devedesetih i nisam verovala da postoji bilo kakva energija, pa sam se 2000. razuverila. Onda sam kao sociolog narednih godina otkajavala svoj pesimizam, izvinjavala se svom društvu što nisam verovala da u njemu postoji čak ni klica, a kamoli onoliko podzemne, nevidljive demokratske energije koliko se ispoljilo 2000“, kaže Ivana Spasić i zaključuje da nije nemoguće da i danas negde postoji neka pritajena, nevidljiva energija - iako u to nije baš jako uverena. Neko enormno optimističan mogao bi da pomisli da je nova era upravo na pomolu, nakon ovonedeljnog poziva predsednika Srbije svim funkcionerima SNS koji su poslanici i ministri da nigde ništa ne govore protiv medija i da im odgovaraju na pitanja na pristojan način. Predsednik je priznao i da je sam bezbroj puta pogrešio i istakao da je za njega „važno da ljudi slobodno pišu, slobodno crtaju karikature, rade šta žele, zato što je Srbija slobodna i demokratska zemlja“. A postoji i ona druga utopija - kad već, kako izgleda, zemlja „prirodno“ tone u jednopartizam, možda je rešenje u tome da svi, na kraju, uđemo u SNS, pa da odatle krenemo sa uspostavljanjem dijaloga, zaštićeni članskom kartom koja u današnjoj Srbiji sve jezike govori.