Novo merenje ponosa

Obeležavanje kraja Prvog svetskog rata učinilo se Emanuelu Makronu, francuskom predsedniku, kao dobra prilika da primeti da je Evropskoj uniji potrebna sopstvena, nezavisna vojska. Onakva kakva bi mogla da je štiti „od Kine, Rusije, pa i Sjedinjenih Američkih Država“. Ta ideja već mnogo puta je razmatrana, ali nikada u prisustvu Donalda Trampa. Američki predsednik je odmah odgovorio da je to uvredljivo, pa se u svom stilu bacio na tvitovanje da napomene da su „učili nemački u Parizu pre nego što su došli Amerikanci“ i , naravno, da opomene da NATO ima neke troškove za koje bi evropski saveznici, ako već misle da koriste moć Alijanse, mogli i da plate malo više. „Platite za NATO ili nemojte“, preteći je poručio. Ovaj mali skandal ponovo je u prvi plan izbacio temu evropske vojske, ideju prilično staru, više puta vraćanu na sto, ponekad i u pokušajima realizacije, ali neuspelim, ponekad u malim pomacima i pojedinačnim savezima, za koje se mogao naći zajednički interes i, što je još komplikovanije, formula funkcionisanja. Ali konsenzus o pravoj zajedničkoj armiji nikada nije postignut. Sada su se stara pitanja vratila na sto: treba li Evropi samostalna vojska? Da li bi njeno osnivanje isključivalo NATO? Kako bi funkcionisala saradnja? Da li bi saradnje uopšte bilo? Da je bezbednost ozbiljan evropski problem sasvim jasno je pokazala migrantska kriza, koja umalo nije urušila i evropske vlade, a i samu Uniju, koja nije imala ni mehanizme ni snagu da sprovede nekakvu zajedničku politiku, pa su se na graničnim prelazima ponovo postavljale žice i podizali zidovi, dok su građani sve glasnije zahtevali da se tako i nastavi. Tu su i terorizam i kriminal i sve što već muči svaku državu, ali za EU ključni su odnosi sa Vašingtonom i Moskvom, od čijih poteza umnogome zavisi i koliko će se evropski građani osećati sigurnim. Pokušaji da se napravi nekakav zajednički bezbednosni plan ili sklope savezi nisu novi. Pedesetih godina bilo je nuspelih pokušaja, ali su kasnije, manje ambiciozni planovi ipak uspevali. Francusko-nemačka brigada osnovana je 1989. kao jedina dvonacionalna brigada na svetu. Broji oko 6.000 vojnika. Nemačko-holandske trupe, osnovane 1995, broje oko 40. 000 vojnika. Ursula fon der Lejen, nemačka ministarka odbrane, nazvala ih je „pravim primerom kako se stvara zajednička evropska odbrana“. Pre tri godine Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, takođe je izjavio da je potrebno osnovati vojsku. U tom trenutku zbog ruske pretnje, zbog Ukrajine, zbog Krima, zbog nemoći da kazni Moskvu i da joj se suprotstavi, zbog nesigurnosti koja je počela da trese EU. Kako je tada rekao Junker, vojska bi podigla i ugled EU na međunarodnoj sceni. Godinu dana kasnije stigao je bregzit, a u Belu kuću ulazi Donald Tramp, a tada Junker izjavljuje da je vreme za formiranje sopstvenih vojnih snaga, jer Vašington više neće previše brinuti o evropskoj bezbednosti Najzad, dok je ta strepnja uz Trampa počela da raste, evropski lideri uspeli su da naprave neke korake. Prošlog decembra usvojen je „Program stalne strukturne saradnje u odbrani“ (PESCO) koji predviđa stalnu i snažniju saradnju u oblasti odbrane. To je donekle donelo olakšanje, makar kao znak da je dogovor ipak moguć. „San je postao stvarnost“, kako je tada rekao Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, i poručio da je ovaj program „dobra vest za EU i njene saveznike, a loša za njene neprijatelje“. Nešto slično ponovila je kasnije i Federika Mogerini: „Gradimo EU sigurnosti i odbrane. Ovo više nije plan, ovo više nije san, ovo je realnost koja se ostvaruje.“ Učešće je uzelo 25 članica EU, dok su izvan ostale Malta i Danska. Nije im se pridružila ni Velika Britanija. Usred histerije oko bregzita, iz Londona je stigao očekivan odgovor da je nacionalna bezbednost nacionalna stvar. Ovaj sporazum svakako neće biti lako sprovesti, evropske države nisu se do sada najbolje pokazale u međusobnoj saradnji na mnogo nivoa, a kada je reč o bezbednosti, do sada je veliki značaj imao NATO. Odnos između dve vojske sada je pitanje na koje takođe ne gledaju svi isto. Makron je pokušao da objasni da se stvaranje evropske armije ne bazira na „strahu od SAD, već se više radi o tome da se EU ne oslanja toliko na SAD“. Bilo bi to nekakvo nadopunjavanje. Sa druge strane, pak, ne misle da je reč o nadopunjavanju, nego upravo suprotno, o želji da se ostvari samostalnost i istrgne iz ovog saveza. Sudeći po tome kako je do sada tekla saradnja oko angažovanja evropskih snaga u NATO akcijama, a nije tekla glatko, stvaranje sopstvenih snaga tu bi saradnju verovatno samo otežalo. Ukoliko bi se uopšte ta saradnja i nastavila. Istovremeno iz Moskve je stigla podrška toj ideji. „Evropa je snažna ekonomska unija i potpuno je prirodno da žele da budu nezavisni i suvereni na polju odbrane i sigurnosti“, izjavio je Vladimir Putin, predsednik Rusije. Te reči ipak svako je čuo na svoj način, za Makrona, kao jednog od najglasnijih zagovornika evropske vojske, bila je to podrška, a za NATO je to bila mala opomena. Ideja se možda sada čini preambicioznom, ali analize se bave pre svega pravcem u kome se ide. Početkom ove godine deset evropskih članica osnovalo je Evropsku interventnu inicijativu (EI2), takođe koaliciju za odbranu. Ona bi trebalo da omogući zajedničko delovanje u kriznim situacijama, uključujući i vojne operacije. Evropska unija je u traganju za nekim novim formama, koje bi joj pomogle da se odbrani i od drugih, ali i od sopstvenih slabosti. Pitanje identiteta i suvereniteta država, stalna je tačka razdora. Zajedničke vojne snage možda bi mogle da pomognu, ali je isto tako moguće i da bi donele nove nesuglasice. Ni sada kada se tema zajedničke vojske ponovo zavrtela, nije postignuta neka dublja saglasnost. Primećena je i izvesna suzdržanost Angele Merkel. Ona, istina, uveliko već neće više biti kancelarka kada jednoga dana dođe do formiranja vojske (ako dođe), ali sad je, uz podršku toj ideji i viziji, ipak naglasila da je reč samo o „viziji“. Ali čak i kao vizija, pokušaji stvaranja zajedničkih odbrambenih snaga za Brisel dobijaju na značaju, kako raste nesigurnost i kako se traže nova vezivna tkiva za rasklimani evropski savez.