Sudar s realnošću

Ah, bregzit... Kome ga već više nije preko glave, iako u realnosti tek treba da se desi? Dve i po godine nakon referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz članstva u Evropskoj uniji, na kome se tek jedna trećina od ukupnog broja registrovanih birača, ali zato većina izašlih na glasanje izjasnila za raskid - uglavnom ne shvatajući kakve dalekosežne posledice će takva odluka imati - pregovarački timovi britanske vlade i EU konačno su se usaglasili oko nacrta brakorazvodnog sporazuma: njega bi sada na vanrednom samitu EU 25. novembra trebalo finalizovati pre nego što bude upućen na usvajanje u britanskom i parlamentima preostalih 27 članica Unije. Nevolja je jedino - a „nevolja“ je ovde čisti eufemizam - što se izgledi da, takav kakav je, sporazum bude usvojen u britanskom parlamentu trenutno kreću u rasponu od nikakvih do nepostojećih, dok u EU apsolutno nemaju nameru da s Londonom iznova pregovaraju. Nacrt sporazuma o bregzitu vlada premijerke Tereze Mej je podržala uprkos oštrim podelama unutar kabineta. Ali, odmah potom usledile su ostavke dvoje ministara, uključujući ključno važnog ministra za bregzit Dominika Raba (koji je, kao glavni britanski pregovarač poslednjih meseci, odranije morao znati u kom smeru stvari idu), te još troje članova proširenog sastava vlade; a reakcija snažno probregzitovskog dela Konzervativne partije bila je tako burna da je u pitanje počeo da se dovodi i opstanak Mejove na čelu stranke, pa time i vlade. Krenulo je brzo prikupljanje pisama podrške inicijativi za glasanje o poverenju, ali je entuzijazam za pobunu počeo da kopni, možda i zato što tzv. brekstremisti još nemaju pravog protivkandidata za lidersku poziciju. (Da bi procedura za glasanje o poverenju bila pokrenuta neophodno je prikupiti glasove 48 torijevskih poslanika; da bi uspela, smenu Mejove moralo bi da podrži 159 od ukupno 316 poslanika koliko ih stranka ima u 650-članom donjem domu.) Mejova je sasvim primereno primetila da njenom smenom pregovori o bregzitu ne bi postali ništa lakši, ali teško da se može uzdati u racionalnost svojih radikalno antievropski nastrojenih kolega. Jer, i sama ideja bregzita je u korenu iracionalna: ona počiva na iluzijama i samoobmanama o obnovi nekadašnje britanske veličine i moći. Tokom referendumske kampanje nafilovana propagandnim lažima o blagostanju koje zemlju čeka pošto se oslobodi briselskih okova, ta ideja o lakom, bezbolnom i besplatnom razlazu s Evropom sada se konačno pokazuje u punom svetlu kao ono što je otpočetka bila: himera. Otud i toliki bes u delu Konzervativne partije usmeren na Mejovu. Nacrt sporazuma o bregzitu je, međutim, na nož dočekan i drugde. Kada ga je Mejova predstavljala u parlamentu, u debati koja je usledila prošlo je sat vremena pre nego što se oglasio prvi poslanik koji je podržao dogovor s Briselom. Lider opozicione Laburističke partije DŽeremi Korbin je tražio da premijerka odustane od ovakvog sporazuma i najavio da laburistički poslanici neće glasati za njegovo usvajanje - mada se veruje da bi jedan broj njih bio spreman da ne posluša nalog stranke i podrži sporazum. Tvrdokorna severnoirska Demokratska unionistička partija (DUP) - čijih deset poslanika vladi u parlamentu obezbeđuje minimalnu većinu, budući da je torijevci samostalno nemaju - odbija svaku mogućnost da se saglasi s dokumentom koji, po njima, Alster tretira drugačije od ostatka Britanije. A upravo zbog toga što smatraju da se sporazumom Severna Irska stavlja u privilegovan položaj protiv sporazuma su i škotska premijerka Nikola Sturdžon i njena Škotska nacionalna partija. Upozorenja Mejove da, u slučaju da Britanija ne prihvati sporazum u dogovorenom obliku, preostaju samo dve opcije - da Uniju napusti bez ikakvog sporazuma, ili da bregzita uopšte ne bude - zasad nemaju efekta. A vreme polako ističe: formalni izlazak Velike Britanije iz EU odavno je već zakazan za 29. mart 2019. Ta konstatacija stoji i kad se u obzir uzme prelazni period, za čiji istek je inicijalno određen 31. decembar 2020, a za koji se sada nacrtom sporazuma predviđa da, uz obostranu saglasnost, može da jednokratno bude produžen: glavni pregovarač EU Mišel Barnije pomenuo je pre neki dan mogućnost da bude protegnut čak do kraja 2022. Šta je to u 585 strana obimnom nacrtu budućeg pravno obavezujućeg akta o istupanju Britanije iz EU (uz koji treba da bude usvojena i neuporedivo kraća, pravno neobavezujuća politička deklaracija; na detaljima tog dokumenta se upravo radi) što je toliko uzburkalo duhove na Ostrvu? Pa, mnogo toga, ali pre svega uverenost bregzitovaca - no ne samo njih - da bi sporazumom, ako bi bio usvojen u ovoj formi, Britanija bila dovedena u podređen položaj u odnosu na Uniju, i to na neodređeno vreme. Nije stvar samo u tome što će tokom tranzicionog perioda Britanija i dalje morati da se pridržava svih evropskih pravila i propisa i priznaje nadležnost evropskih sudova, a više neće moći da učestvuje u donošenju odluka - to se otpočetka znalo. Reč je pre svega o, iz bregzitovske perspektive krajnje problematičnom, predloženom rešenju za verovatno najveći problem koji će izlazak iz EU proizvesti: granični režim između Republike Irske i Severne Irske kao konstitutivnog dela Ujedinjenog Kraljevstva, pošto to sada ponovo postaje i granica između jedne članice EU i jedne zemlje koja to nije. I EU i Britaniji je, jasno, veoma stalo da se izbegne ponovno uspostavljanje tvrde granice između dve Irske. Kako danas praktično nepostojeća granica ne bi ponovo postala simbol podele irskog ostrva i tako, osim svakodnevnog života i poslovanja, ugrozila i istorijski Sporazum na Veliki petak iz 1998. koji je označio kraj decenija sektaškog nasilja u Alsteru, predviđeno je uvođenje zaštitnog mehanizma koji treba da spreči povratak graničnih kontrola i u slučaju da sporazum dve strane o slobodnoj trgovini (o čijem sklapanju tek treba da se pregovara) ne bude postignut do isteka prelaznog perioda. Da bi se to obezbedilo, rešenje je potraženo u uspostavljanju režima jedinstvene carinske teritorije EU i Britanije koji bi važio sve do postizanja tog trgovinskog sporazuma - s tim što bi za to vreme Severna Irska bila čvršće povezana s Unijom nego ostatak zemlje, u skladu s normama jedinstvenog evropskog tržišta. Taj zaštitni mehanizam Britanija ne bi mogla da napusti jednostrano, već samo uz saglasnost EU - pri čemu nema garancija da, teoretski barem, takav aranžman ne bi mogao da potraje i neograničeno dugo ako sklapanje trgovinskog sporazuma ne bude išlo kako treba. To bi zaista moglo da kreira situaciju u kojoj Britanija i dugo nakon izlaska iz EU ne samo da ne bi bila u stanju da istupi i iz carinske unije s njom, nego bi, posledično, ostala i bez mogućnosti da samostalno sklapa nove trgovinske sporazume s trećim zemljama. A to svakako nije ono za šta su se bregzitovci borili. Ograničen prostor, mnoštvo tehnikalija i generalna suvoparnost materije dovoljni su razlozi da se zasad ne ide dalje u pretresanju još niza stvarno ili navodno spornih rešenja koje nacrt sporazuma o bregzitu sadrži; zagovornicima oštrog raskida s EU smeta, recimo, i što je u okviru finansijskog dela nagodbe Britanija dužna da Uniji isplati približno 45 milijardi evra po osnovu ranije preuzetih obaveza - kao da ne znaju da svaki razvod i te kako košta. Dovoljno je reći da bi samo podrobnije objašnjenje predloženog rešenja za (severno)irski problem zahtevalo zaseban tekst. Prvo, ipak, treba videti hoće li Mejova politički preživeti ovaj potres, te da li će se na samitu EU naći način da se - kroz sadržaj pomenute političke deklaracije, recimo - koliko-toliko ublaži nezadovoljstvo Britanaca. Sigurno je samo jedno: bregzitovskoj sagi ne vidi se kraj.