NJihove bitange i naša princeza

Četiri decenije gotovo neprekidnog objavljivanja, u kojima je Modesti Blejz postala ne samo najpopularnija već i najznačajnija strip heroina, i skoro isto toliko vremena i nekoliko patetičnih pokušaja da se ovo remek-delo scenariste i pisca Pitera O’Donela i crtača DŽima Holdaveja ekranizuje, ostavlja brisani prostor za pitanje zašto Modesti na filmskom platnu nije doživela slavu jednog DŽejmsa Bonda. Jer genijalni O’Donelov scenario sadrži sve potrebne sastojke koji bi Modesti promovisali u besmrtnu pop ikonu, s neretko intrigantnijim i inteligentnijim zapletima od onih u koje je Fleming stavljao svog junaka. Balkanski koreni kao simbol prostora u kome je jedina konstanta nikad nenaučene istorijske lekcije i imanentno tome ciklično ponavljanje tragedije naroda koji na njemu žive, beg devojčice iz pakla izbegličkog logora u Grčkoj u vreme Drugog svetskog rata, skitničenje Bliskim istokom, kriminalna prošlost, platonska ljubav Vilija Garvina, Modestine desne ruke, i naposletku, saradnja sa britanskom obaveštajnom službom, predložak je s kojim se teško promašuje. U tome je, ipak, 1966. godine uspeo reditelj DŽozef Louzi koji je ulogu Modesti Blejz poverio Moniki Viti, Vilija Garvina igrao je Terens Stamp, a jedini pravi pogodak bio je Dirk Bogard koji je maestralno doneo lik Gabrijela, inteligentnog i beskrupuloznog zlikovca. Film koji je doživeo potpuni fijasko ostaće, ipak, upamćen po jednoj od najduhovitijih scena špijunskog filma ikada snimljenih. Naime, u jednom kadru, Bogard vezan i raspet na pustinjskom suncu, kroz ispucala usta uzvikuje: „Šampanjca! Šampanjca!“ Sasvim je moguće da je ova ekranizacija doživela neuspeh jer je O’Donelov scenario prepravljan više puta, a sam autor je tvrdio da je na kraju od svega ostao samo jedan originalni dijalog. Ostaće zabeleženo i da je 1982. snimljen jednosatni pilot za TV seriju Modesti Blejz, koja nikada nije prikazana uprkos pristojnim kritikama. Na ovom mestu dolazimo i do potencijalnog odgovora zašto je Modesti Blejz ostala samo fenomen devete umetnosti. Piter O’Donel i crtač DŽim Holdavej bili su daleko ispred svog vremena. Kako bi zadržali pažnju čitaoca u kratkoj formi dnevnog stripa u kome se Modesti Blejz prvi put pojavila u Ivning standardu 1963. godine, autorski tandem morao je da ponudi munjevitu akciju sa svim neophodnim primesama. Junaci u opasnosti, obnažena Modestina ramena kao seksualna aluzija i mučni izlaz iz nevolja. Bilo je to nalik novinskom šaltanju kanala. S druge strane, Holdavejov složeni crtež maestralno je prikazivao akcione scene, a krupni kadar Modestinog lica neodoljivo je podsećao na pop-art. Uostalom, dodajte licu Modesti Blejz nešto iz valere jarkih boja i zakunite se, ako smete, da nije reč o Endiju Vorholu. Kako je to sjajno primetio Majk Paterson, „bile su to Petparačke priče pre Petparačkih priča, zapravo petparačko štivo sa stavom“. Zato i ne treba da čudi fascinacija Kventina Tarantina upravo O’Donelovim i Holdavejevim radom i otuda u Petparačkim pričama na podu toaleta leži album Modesti Blejz poškropljen krvlju Vinsenta Vege (DŽon Travolta). Veliki reditelj nepogrešivo prepoznaje O’Donelovu inteligentnu postavku priče. Modesti nikako nije neko ko bi trebalo da bude moralna vertikala čitaocu nakon svoje problematične prošlosti u kojoj se obogatila predvodeći kriminalnu grupu Mreža. Golgota koju je prošla, sasvim očekivano i posve ljudski, učinila ju je distanciranom, nepoverljivom i smrtonosno opasnom. I upravo to je čini dodatno privlačnom. NJena saradnja sa britanskom obaveštajnom službom i DŽeraldom Tarantom više deluje kao pranje biografije nego kao dobrovoljni angažman, kako nam je to više puta sugerisano. Kada joj Tarant predoči dosije u kome stoji da se bavila švercom, sumnjivim poslovima sa zlatom, špijunažom, krađom umetničkih dela i dragulja, onda je to mnogo manje altruizam i razbijanje učmalog bogataškog života, a mnogo više iznuda. Istina, u takvoj prošlosti nije bilo mesta za trgovinu ljudima, narkoticima ili likvidaciju nevinih, kojih se Modesti istinski gnuša. Kako god posmatrali stvari, ličnosti poput Modesti Blejz mnogo su bliže Tarantinovom senzibilitetu nego gotovo besprekorna Bondova biografija, njegov džet-set svet i manje-više hladnoratovski milje. Na kraju, i u samoj postavci priče, prošlost junakinje saznajemo kroz brojne flešbekove, što je jedan od omiljenih Tarantinovih postupaka. NJegovo interesovanje za film po O’Donelovom predlošku je evidentno, ali istovremeno treba imati na umu da je 2003. snimio kung-fu ep Ubiti Bila sa Umom Turman u glavnoj ulozi, koja je neka vrsta Modesti Blejz novog milenijuma. Iste godine Tarantino je sponzorisao još jedan pokušaj da se na pravi način ekranizuje ova heroina (Moje ime je Modesti), ali je O’Donel prekinuo svaku dalju raspravu o tome izjavom da ne želi da se više snimaju filmovi o njegovoj junakinji. I to nije sve, Nil Gejmen, još jedno veliko ime, napisao je scenario na osnovu O’Donelovog romana I’Lucifer iz 1967. godine. Ali, autorov tvrdi stav u pogledu daljeg filmskog života njegove junakinje otvorio je i brojne polemike, a bioskopska sudbina Modesti Blejz potpuno je neizvesna. Utoliko je značajniji kapitalni poduhvat izdavačke kuće Darkvud koja je najavila objavljivanje svih 96 epizoda u 12 knjiga. Prva sa osam epizoda i mnoštvom zanimljivosti i intervjuima sa autorom nedavno je i objavljena. Svakako je značajno i sasvim prikladno što na samom početku knjige O’Donel objašnjava svoju inspiraciju. Naime, tokom Drugog svetskog rata autor je bio oficir za vezu britanske vojske u tadašnjoj Persiji, a slučajni susret sa izgladnelom devojčicom, za koju pretpostavlja da je izbeglica sa Balkana, poslužiće mu dve decenije kasnije kao okidač da stvori lik Modesti Blejz. Veoma brzo junakinja će steći milione obožavalaca i sasvim je razložno zapitati se u čemu je tajna njenog uspeha, posebno ako se ima u vidu da se ženski likovi nikada nisu značajno „primili“ u stripu. Možda bi previše simplifikovano bilo popularnost Modesti Blejz pripisati isključivo činjenici da je savršeno korespondirala sa nadolazećom epohom bunta, emancipacije i feminističkog pokreta, ali svakako ovi atributi igraju značajnu ulogu. U potpuno muškom svetu tog vremena, žene širom planete mogle su makar na trenutak da se identifikuju sa jakom, nezavisnom ličnošću koja gotovo u svakom trenutku stvari drži pod kontrolom. Ali, Modesti su još više voleli muškarci. Ne bi bilo pravedno ne reći da je to zbog izuzetne ženstvenosti i lepote, kao što ne bi bilo tačno ne konstatovati da su čak i tada, u svetu u kome je ženama bila određena društvena margina, muškarci tražili nekog ko makar povremeno može da ih vodi. Ono što dodatno čini magičnim ovo remek-delo je odnos Modesti Blejz i Vilija Gervina koji jedini ima privilegiju da je naziva svojom princezom. Čitalac može gotovo fizički da oseti erotski naboj nerazdvojnog dvojca (nešto poput Skali i Moldera u Dosijeu Iks), ali Gervin se nikada neće usuditi da pređe tu granicu. Delom zbog straha od gubitka najboljeg prijatelja, delom zbog poštovanja prema činjenici da ga je Modesti izvukla iz životnog brloga i učinila bogatim. Ali, O’Donel u ovom striktno špijunskom žanru daruje jednu romantičnu crtu. U epizodi Gabrijel, kada pomisli da je Modesti nastradala, Vili kreće u osvetničku, ali i samoubilačku misiju. Ta bezuslovna odanost prema prijateljici i partneru u brojnim avanturama, zapravo je mnogo više od toga… Vraćajući se na početak priče, i susret O’Donela i izgladnele devojčice u Persiji, oficir britanske vojske tada zaključuje da je mala izbeglica gotovo izvesno sa Balkana. Dve decenije kasnije, kada je ovaj susret već počeo da pretače u remek-delo, odlučuje da joj daruje mađarsko poreklo. Nedovoljno uverljivo da bilo koji narod s Balkana ne pomisli da je Modesti njihova. Baš kao u filmu Čija je ovo pesma u kome bugarska rediteljka Adela Peeva pokazuje kako čak sedam naroda sa ovih prostora polaže pravo na jednu melodiju. Upravo zbog toga Modesti je naša, baš onoliko koliko je Albanka, Makedonka, Bugarka, Grkinja ili, kao u O’Donelovoj mašti, Mađarica. Belosvetski zlikovci koji paradiraju stripom, razume se, njihovi su. Iako strip ne izlazi još od 2002. godine, pitanje je šta bi jedna ovakva junakinja nastala u nekim drugim vremenima radila u današnjem globalizovanom svetu. Izvesno bi se ponovo smucala Bliskim istokom, niko ne može da isključi da bi maznula Gadafijevu lovu, nestala na neko vreme, a onda krenula na ekstremiste Islamske države. Vili Gervin bi, naravno, bio uz nju.