Opelo za ovaj svet

Sedamnaesto izdanje Premio Evrope, manifestacije dodele najviših evropskih pa i svetskih nagrada iz oblasti pozorišta, desilo se prošle nedelje u Sankt Peterburgu. Dobitnik Gran prija je čuveni ruski reditelj Valerij Fokin, dok je nagrada „Pozorišna realnost“, koja se dodeljuje umetnicima i/ili trupama koji danas stvaraju najznačajniji evropski teatar, pripala švajcarskom reditelju Milo Rauu, belgijskom koreografu Sidi-Larbiju Šerkauiju, švedskoj trupi savremenog cirkusa Cirk Cirkor, poljskom reditelju Janu Klati i portugalskom glumcu i reditelju Tijagu Rodrigešu. Posle jednonedeljnih razgovora o radu laureata i gledanju njihovih predstava, ceremonija uručenja nagrada održana je u legendarnom Aleksandrinskom teatru u glavnoj gradskoj aveniji, Nevskom prospektu. Tu se 1896. godine desila praizvedba drame Galeb, čiji je neuspeh, jedan od najvećih u istoriji teatra, bio okidač za Čehovljev odlazak u Moskvu, što dovodi do susreta sa Stanislavskim, pokretanja Moskovskog hudožestvenog teatra s, ovog puta, trijumfalnom postavkom istog komada, i dalje uspešne saradnje između njih dvojice. Drugi istorijski događaj u Aleksandrinskom pozorištu bila je Maskerate LJermontova u režiji Mejerholjda, najvećeg ruskog i sovjetskog pozorišnog avangardiste. Nije opšte poznato da je ovaj nepokolebljivi zagovornik „revolucije u teatru“, koji je za nju našao odgovarajući okvir u boljševičkoj revoluciji (koja ga je posle doslovno pojela, oduzela mu život), do 1917. bio upravnik svih carskih pozorišta u Sankt Peterburgu, uključujući i Aleksandrinski. U njemu je, upravo 1917, postavio ovaj komad LJermontova, najraskošniju i najskuplju predstavu carske Rusije, koja se, paradoksalno ili ne, smatra opelom za ovaj svet. Među desetine protagonista i statista pod maskama, Mejerholjd je uveo i makabrični lik neznanca u crnom koji luta kroz taj šaroliki i razigran svet: simbol smrti, sudbine ili, možda, istorijskog požara koji samo što nije počeo. Izgleda da je požar već bio počeo, ali aristokratska publika na premijeri, u svili, plišu i s dijamantima, to jednostavno nije primećivala: legenda kaže da je po završetku premijere jedan student poginuo u foajeu od zalutalog metka s ulice, jer je puškaranje već počelo. Ovo nije suvišna istorijska digresija, jer se ceremonija dodele nagrada dešavala u veoma specifičnom dekoru, a koji smo gledali i u nastavku večeri. Bio je to dekor za postavku Maskerate u režiji Valerija Fokina, sadašnjeg upravnika Aleksandrinskog, a koja je rekonstrukcija upravo Mejerholjdove, napravljena prošle godine za proslavu stogodišnjice premijere ove legendarne predstave. Gledaocima koji nisu znali koja i kakva predstava sledi posle dodele nagrada, možda je bilo čudno što je nemalo statista obučenih u kostime za maskenbal, a među kojima su dominirali oni iz komedije del arte, dovodili i odvodili laureate, pomagali oko nameštanja mikrofona, pridržavali cveće i diplome i, jednom rečju, bili animatori cele ove ceremonije. Nama koji smo znali koja predstava sledi i kakvi u njoj mogu da budu kostimi – jer su verna rekonstrukcija onih iz istorijske postavke Mejerholjda – jasno je bilo da se ceremonija prožima s Maskeratom. Kada su se laureati Premio Evrope povukli i počela predstava Valerija Fokina, predznanje da je reč o rekonstrukciji istorijske postavke dobilo je i nove dokaze. Pored dekora i kostima, na Mejerholjdovu predstavu ukazivao je i opšti, izrazito stilizovan i visoko formalizovan stil glume, plesne masovke s velikim brojem statista, ali i pojava misterioznog zakrabuljenog čoveka u crnom. U kojoj meri su ovi drugi aspekti predstave, a pre svega glumački stil, rekonstrukcija originalne postavke, to se ne može utvrditi jer o glumi iz prošlosti nikada nemamo dovoljno pouzdane podatke... To i nije tako bitno jer celina predstave izvesno stvara utisak „muzejskog teatra“. Iako je reč o manje ili više „muzejskom pozorištu“, koje nije takvo ispalo već je kao takvo i mišljeno, utisak koji ono stvara je više pozitivan nego negativan. Naravno, predstava teško može da pruži odgovor na pitanje „čemu sve ovo?“, ali pokreće estetski doživljaj, uživanje u virtuoznoj izvođačkoj tehnici koja može da stvari i vrlo slobodnu asocijaciju na sličnu tehniku iz slavnog ruskog baleta. Pored toga, teatrolog i kritičar teško mogu da gledaju Fokinovu predstavu, a da kroz nju ne vide, ili ne zamišljaju, i Mejerholjdovu, što dovodi, više od svih studija na tu temu, do ponovnog divljenja prema imaginaciji i, za ono vreme, scenskoj radikalnosti najvećeg pozorišnog avangardiste i carske i sovjetske Rusije. Ipak, na jednom višem, metateatarskom planu ovo muzejsko pozorište, a pre svega ceremonija u okviru koje je izvedena, i te kako može da pokrene na razmišljanje. Naime, pored ovogodišnjih laureata, na sceni i u sali Aleksandrinskog te su se večeri pojavili ili samo sedeli neki od najznačajnijih aktera evropskog i svetskog pozorišta, umetnici, kritičari, menadžeri: ruski reditelji Lev Dodin i Andrej Moguči, nemački reditelj Hajner Gebels, švedski koreograf Mac Ek, italijanski reditelj Pipo Delbono, bivši direktor Avinjonskog festivala Bernar Fevr D’Arsije, francuski kritičar, teatrolog i predsednik žirija Premio Evrope Žorž Bani, predsednica Međunarodne organizacije pozorišnih kritičara Margareta Sorenson, litvanski reditelj Oskaras Koršunovas, direktor Talija teatra iz Hamburga Joakim Luks... Kad se njima dodaju i ruski politički zvaničnici, ministar kulture, gubernator Sankt Peterburga i zamenica predsednika vlade Ruske Federacije, nužno se nameće poređenje s elitom na premijeri Maskerate iz 1917. godine... Da li smo i mi, kao što su bili oni, nesvesni realnosti u kojoj se nalazi Evropa, pa i skoro ceo svet? Na izlasku iz Aleksandrinskog pozorišta nisu nas sačekali meci, već blešteći Nevski prospekt – reklo bi se, opšti prosperitet, radost i raskoš. Ali, da li je tako i u radničkim predgrađima Peterburga, kao i u getoima za strance na obodima Pariza ili nekih drugih evropskih gradova?... Kao i većina društava istočne Evrope, koja prolaze ili su prošla kroz (divljačku) ekonomsku tranziciju, tačnije „prvobitnu akumulaciju kapitala“, i Rusija je zemlja velikih socijalnih podvojenosti, nejednakosti i nepravdi. Takve postepeno postaju i države zapadne Evrope i, generalno, Zapada, kojima posle pada Berlinskog zida više nije potreban koncept „društva blagostanja“. Globalna pobuna ili neka nova revolucija još uvek se ne naziru na horizontu, ali da li možemo da kažemo da ne osećamo nikakvu, makar nejasnu strepnju kakvu, u predstavama Mejerholjda i Fokina, otelovljuje čovek u crnoj pelerini, pod maskom? Možda to i nije strepnja već pre neko pritajeno radovanje, priželjkivanje da čir konačno pukne kako bi se ispravile velike, godinama taložene ekonomske i socijalne nepravde, ostvarila sloboda i jednakost. Ne može se, ipak, reći da politički aspekt ceremonije dodele nagrada proističe samo iz ovih naknadnih, metateatarskih asocijacija, paralela, prespajanja... Na samoj dodeli, na sceni Aleksandrinskog, desilo se nekoliko bitnih političkih gestova, koji se svi svodili na oštru osudu i zahtev za puštanjem na slobodu ruskog reditelja Kirila Serebrenikova, jednog od prošlogodišnjih dobitnika nagrade „Pozorišna stvarnost“ i prononsiranog, javnog kritičara Putinovog režima. I u decembru prošle godine, kad je dodela bila u Rimu, i u novembru ove godine u Peterburgu, on je bio i još uvek jeste u kućnom pritvoru zbog, kako se tvrdi, isfabrikovane optužnice za proneveru novca. U odbranu Serebrenikova, sa scene Aleksandrinskog teatra, glas su podigla, bilo uživo bilo putem pisma, tri ovogodišnja laureata: odsutni Milo Rau i prisutni Jan Klata i Tiago Rodrigeš. Ipak, najznačajniji i najuzbudljiviji momenat večeri bio je kada je Lev Dodin, jedan od vodećih ruskih i svetskih reditelja, osetno uznemirenim glasom jasno i nedvosmisleno podržao Kirila Serebrenikova, u svoje i u ime svih ruskih pozorišnih stvaralaca i tako pokazao da uz njega nisu samo umetnici i intelektualci sa Zapada, već i njegove sunarodnici... Da li je ovo dirljiv povratak na izvornu misiju Premio Evrope, onu od pre tridesetak godina kada je trebalo, na ruševinama blokovske podele, graditi novu Evropu, ili samo relativno bezopasan način – za strance je izvesno bio bezopasan, ali verujem i za Ruse – da se podmiri savest? Pitanje ostaje bez odgovora, ali se čini da je blešteća rasveta na Nevskom samo raskošna „maskerata“, a da se daleko u pozadini, svugde u Evropi, ponovo može da čuje brundanje oklopnjače Potemkin. Neka je na radost!