Apsolutno ponosna premijerka

Gostovanje premijerke Ane Brnabić u emisiji televizije Dojče vele Zona konflikta izazvalo je sasvim očekivano buru komentara. Kako i ne bi kad polemički intervju na našim televizijama nismo videli od kada je kormilo vlasti u Srbiji preuzela Srpska napredna stranka. Ali ne zato što ne bi imao ko da ga vodi, nego zato što je ta novinarska forma preventivno likvidirana da ne uznemirava vlast, a oni koji su o njoj sanjali u međuvremenu su razjureni kojekuda po medijskoj margini. Ipak, intervju srpske premijerke i reakcije povodom njega, na mnogo načina, dijagnostikovali su stanje srpskog društva, politike i medija. Tabloidi su grmeli da je novinar Tim Sebastijan bezobrazan, nevaspitan i bahat, što nije neobično kad se zna da je u ovdašnjim medijima običaj da se sa političarima na vlasti razgovara snishodljivo, bez nepredviđenih pitanja ili ne daj bože kritike. Čak je i predsednik Srbije intervju s Anom Brnabić ocenio kao hrabar, što može značiti da srpski političari, uključujući i njega, kukavički beže od kritičkih pitanja, kako kaže, „napadnih“ novinara koji žele da „isprovociraju“ sagovornika, a što im je udžbenički u opisu posla. Svakako ovaj nesvakidašnji razgovor u kome je srpska premijerka delovala kao programirana mašina bio je ogledalo koje je pokazalo kako nas, zatvorene u kulu od propagande i samohvale, vidi svet i koliko smo, u stvari, već nesposobni da sagledamo širu sliku i sebe u njoj. Iako je Ana Brnabić besprekorno savladala tehniku Aleksandra Vučića kako se neprijatne činjenice odbijaju o bedeme arogancije i preusmeravaju na polje na kome bolje stoji, nije mogla da sakrije koliko je srpska politika zasnovana na fiksnim idejama, šarenim lažama, bežanju od stvarnosti, tragičnom poricanju odgovornosti i na potpunoj vrednosnoj dezorijentisanosti. Ona „vidi da postoji sloboda medija“ ali ne može da objasni kako se u tu sliku uklapaju gotovo svakodnevni brutalni napadi na novinare. I zato bira da njih ne vidi. Rezolutno tvrdi da Srbija neće priznati Kosovo. Jasno joj je da je priznanje uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju. A strateški cilj ove države pristupanje EU. I veruje da se ta temeljna kontradiktornost može lako, u hodu, savladati. Zadovoljna je ustavnim reformama u oblasti pravosuđa iako najeminentija strukovna udruženja upozoravaju da se njima ozbiljno ugrožava pravosudna autonomija. Apsolutno je „ponosna kako je Srbija obradila probleme iz prošlosti“ i nijednim gestom ne pokazuje eventualnu dilemu da li je vrednosno prihvatljivo da se osuđeni ratni zločinci glorifikuju kao nacionalni heroji i uzori, da drže predavanja u državnim institucijama, da ih država ceremonijalno dočekuje, da ih promoviše i objavljuje im knjige i da su visoko pozicionirani u stranačkim strukturama koalicione partije na vlasti. „Mislim da je Srbija ubedljivo najbolji primer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima“ objasnila je uverena da je Srbija „ispoštovala sve što se od nje tražilo“. Sablasna je hladnoća kojom je govorila o poslu isporučivanja ratnih zločinaca kao da se radi o polaganju na žrtvenik zbog ulaska Srbije u EU. I ležernost s kojom je iz te digitalizovane slike izostavila odgovornost i empatiju za istinsku tragediju hiljada nevinih žrtava koje su pobijene u agoniji mržnje i zločina. „Kako to u jednom koraku stignemo do Ilije Garašanina“, pita se premijerka, naknadno, nezadovoljna zbog reakcija na njenu tvrdnju da se u Srebrenici desio gnusni zločin ali ne i genocid. Okrenuta prema nekoj zamišljenoj boljoj budućnosti u koju ovakva Srbija sigurno nikada neće stići. Jer, premijerka je lakim korakom faktički poništila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici koju je na jedvite jade doneo srpski parlament 2010. godine, premošćavajući terminološku osetljivost pozivom na ocenu Međunarodnog suda pravde da je u Srebrenici počinjen genocid. I uz to pogazila zabranu negiranja genocida koja je utvrđena Krivičnim zakonikom Srbije iz 2016. A dilemu da li je to premijerkin lični stav ili državna politika, ako je neko ima, razrešava javna i politička scena Srbije u kojoj je nekažnjivo da se u parlamentu vređaju majke Srebrenice, a prihvatljivo da se glavni srebrenički egzekutor Ratko Mladić javi u televizijsku emisiju iz haškog pritvora da malo proćaska s gostima.