Čekajući vatrogasce iz Amerike

Prvobitno najrealnija mogućnost da odlukom da carine na robu iz Srbije poveća najpre na deset, a potom i stotinu odsto, Ramuš Haradinaj podmeće nogu Hašimu Tačiju, koji se dogovorio s Beogradom, postala je najmanje realna, jer je novom pritisku na kosovske Srbe i sam Tači revnosno doprinosio. Ne samo zato što je, uporedo sa vladinim odlukama, predsednik Kosova na preispitivanje ustavnosti poslao usvojenu uredbu o povraćaju imovine javnih preduzeća srpskim opštinama - na šta podseća predsednik Srbije - nego i zato što je dodatno povećanje carina, na primer, od Skupštine zatražio šef poslaničkog kluba Tačijeve DPK. Utrkivanje u patriotizmu, koje u albanskom mnjenju podrazumeva otpor prema Beogradu, možda je igra u koju je Tači ovog puta nevoljno uvučen, ali joj se u zbiru nije usprotivio. Konačno, i premijer Albanije je na sastanku s kosovskim kolegom u Peći zaokružio ideju „političkog kažnjavanja Beograda“ predloživši da se carine skinu za većinski albanske, a da ostanu za srpske opštine. Po tumačenju Srpske liste čiji su predstavnici podneli ostavke na lokalne funkcije (i u znak protesta ponovo „napustili kosovski sistem“) sve zajedno ima za cilj da se Srbi nateraju da napuste KiM, ovoga puta ekonomskim nasiljem - tako što će im se životi učiniti nepodnošljivim. Edi Rama i Haradinaj nisu se složili da je razgraničenje, koje zastupa Tači, opcija, jer je trenutna politička pozicija lidera Alijanse za budućnost Kosova da niko neće uzeti ni „metar kosovske zemlje“. Da je Kosovo celovito demonstrirao je u međuvremenu privođenjem nekoliko Srba u Kosovskoj Mitrovici navodno u istrazi za ubistvo Olivera Ivanovića i potragom za Milanom Radoičićem, danas potpredsednikom Srpske liste, koga je u decembru 2017. u intervjuu za NIN Ivanović označio „šefom zatrašivanja u ime SL na lokalu“. Rama i Haradinaj, složili su se, međutim, da čim pre između Albanije i Kosova nastupi „nulta stopa carina“ i Kosovu omogući tranzit kroz luku Drač, što je više zamazivanje očiju od posledica političkog diletantizma nego mera efikasne sanacije štete. A šteta je, i po mišljenju kosovskih analitičara, već sad veća po Prištinu nego što bi mogla da bude za Beograd. Politikolog Nedžmedin Spahiu iz Južne Mitrovice kaže za NIN da se na rafovima nestašica još ne vidi, jer se troše zalihe robe. On procenjuje da je potez kosovske vlade bio odgovor na dva diplomatska poraza. Jedan u Interpolu (gde zahtev Prištine za članstvo nije prihvaćen), a drugi u Evropskoj mreži operativnog prenosnog sistema za električnu energiju (ENTCO-E) gde je, ranije u novembru, odbijen i zahtev da kosovske institucije preuzmu Elektromrežu Srbije na severu KiM. „Poteze koji ne donose korist nego samo štetu i tebi i drugima, povlači onaj ko je u diplomatiji namagarčen“, kaže Spahiu. „Kolika šteta je u pitanju znaćemo kad budemo videli da li ista roba može da se kupi na drugom tržištu za isti ili veći novac. Poraz i ENTSO-E posledica je odluke srpske strane da se ne pridržava dogovorenog, ali nakon poraza u Interpolu, Haradinaj odlučuje da bude ratoboran, te donosi odluku čija će se opasnost videti kad poskupe namirnice.“ Iz ovakve odluke, po njegovim rečima, mogu da profitiraju druge zemlje susedstva, ali veruje i da se ovakav plan, iako nije podstaknut, toleriše u krugovima zapadnih diplomata. „Na Kosovu se ništa ne može napraviti što je izvan interesa SAD. Nekada se ovdašnja klasa pušta namerno da pravi gluposti kako bi dobila po nosu, opametila se i sazrela. To ne znači da su SAD podstakle na uvođenje carina, ali postoji tolerancija zbog toga što je Srbija dobila diplomatsku bitku. Jer samo u Interpolu, na primer, 40 država koje su priznale nezavisnost nije odobrilo članstvo Kosova. To je onda diplomatski krah i onih koji pomažu Kosovu.“ S tim bi se složio i srpski ministar spoljnih poslova koji tvrdi da je i u ovom slučaju Priština „lutka“ kojom upravljaju drugi. Indirektno na to ukazuje i Vučić, a direktnije od svih sporni Milan Radoičić koji, u saopštenju javnosti, organizatorom označava Vašington. Ali Spahiu ne veruje da postoji plan da se zaplaše Srbi. „Političkom vrhu Kosova nije u interesu da iznutra pravi tenzije, pogotovo ne međuetničke. Politički rat koji se i sada vodi, praktično uvođenjem embarga, u osnovi ima ratnu filozofiju koja je ubitačna za svakoga. Jedini motiv Kosova da učestvuje u briselskom dijalogu je da dođe do priznanja Srbije, a Srbiji da malo pomalo u tom procesu sačuva ugled i poziciju.“ Analitičar iz Mitrovice kaže da „Srbija nije ispoštovala pet, a Kosovo samo jedan sporazum iz Brisela“, misleći u prvom slučaju na razloge kojima je Haradinaj obrazložio povećanje carina i u drugom na formiranje ZSO. Kosovska vlada u odluci navodi: nepoštovanje pravila o poreklu i saradnji u carinskoj upravi, korišćenje paralelnih pečata koji nisu priznati na Kosovu, integrisano upravljanje granicom (nisu uspostavljene efektivne kontrole), gubitke od oko 300 miliona evra zbog ograničenog pristupa energiji i državnu pomoć kojom Srbija stimuliše svoje kompanije sa 30 evrocenti na svaki evro izvoza na Kosovo. Većina optužbi odnosi se, međutim, i na Bosnu i Hercegovinu (kojoj je „embargo“ uveden u istom paketu), te se svodi na etničko poreklo robe - iz Srbije i Republike Srpske, a iz odluke su izuzeti neki od proizvoda međunarodnog porekla - američkog, nemačkog i francuskog. Uz tu diskriminaciju „robe po nacionalnosti“, Priština je prekršila CEFTA sporazum, koji je, opet, obavezno poštovati prema SSP-u, koji je Kosovo potpisalo 2015. Na temelje SSP-a predsednica Vlade Ana Brnabić poziva se kad tvrdi da su na delu humanitarna kriza i grubo kršenje osnovnih ljudskih prava. Pa, ipak, iz EU, kao nosioca tog sporazuma, stigla je (samo) javno opomena Prištini da povuče odluku. Haradinaj je odgovorio postavljanjem bodljikave žice - nema smanjenja carina dok Srbija ne prizna Kosovo. Beograd je očigledno odustao od kontramera, ali nije spreman da popusti, što je, gostujući na javnom servisu, odlučno tvrdio Vučić. Stevan Gajić, saradnik u Institutu za evropske studije, podseća da Srbija nema pravo da prizna nezavisnost Kosova, prema Rezoluciji 1244 SB UN i Ustavu, zbog čega je to što Haradinaj traži nemoguće. „Naš problem je što smo po ulasku u briselski dijalog prihvatili izbore po njihovom sistemu, terali građane da glasaju, integrisali policiju, pravosuđe i sad nemamo šta da ponudimo, sem borbe protiv ulaska Prištine u međunarodne organizacije.“ Problem je, međutim, što srpska javnost, od koje se donedavno očekivalo da u dijalogu iznedri rešenje vekovnog problema, ne zna ni na kom je nivou, ni šta je do sada dogovoreno. Nikola Burazer, izvršni urednik portala European Western Balkans, kaže da iako bi se moglo pomisliti da su dve vlade na pragu novog ratnog sukoba, a ne postizanja istorijskog sporazuma o normalizaciji odnosa, najavljivanog za 2019, ovaj paradoks ne treba da nam skrene pažnju sa činjenice da je taj sporazum svakako na dnevnom redu. „Dve vlade nikada nisu bile iskrene prema svojim biračima u vezi sa procesom dijaloga. Vučićev predlog razgraničenja, iako se, takođe, zasnivao na ideji kompromisa, nije objasnio ni šta su to interesi Srbije, ni šta su ustupci koje bi trebalo dati. Budući sporazum će morati da obuhvati čitav niz pitanja poput prava i položaja srpske zajednice, prosvetnih i zdravstvenih ustanova, imovine, statusa kulturne baštine čije rešavanje je od ključne važnosti bez obzira na konačni status i moguću teritorijalnu razmenu“, kaže Burazer. Malo je verovatno da se i u iniciranju ovog političkog rata uloge dveju vlada mogu izjednačiti. Za dogovor o razgraničenju, ideju koja mu je još uvek najbliža, Vučić nema razloga da priprema javnost dublje. Zašto bi kuvao već skuvanu žabu? Jedan od indikatora njegovog odsustva je - kad se i gde god ova kriza indukovala - uostalom i neprijatnost pred kojom se našao da javno brani kontroverznog biznismena (za koga je donedavno tvrdio da ga ne poznaje) da je junak sa branika otadžbine na KiM i nedužan u slučaju Ivanović. Iza čvrstog stava Beograda da ne uvede nikakve kontramere - na primer da spreči protok robe - a konačno i iza stava američke administracije, nakon što joj je Tači hitno pozvan u goste, nazire se mogućnost i da Vučić već ima garancije da će se „vatra“ brzo ugasiti. Američki državni sekretar Majk Pompeo pozvao je vlasti na Kosovu da povuku tarife i da „rade sa Srbijom kako bi se izbegle provokacije i spustile tenzije“. Pompeo je „ohrabrio Kosovo da ne propusti priliku za postizanje istorijskog dogovora o normalizaciji sa Srbijom, pod okriljem EU“. Ti argumenti ne mogu da razuvere Stevana Gajića da je u ovom slučaju - kao i u slučaju šarenog voza, podizanja zida u Kosovskoj Mitrovici, Tačijeve plovidbe jezerom Gazivode - posredi lažno podizanje tenzija. „Imamo ponovo priču o vuku. Ne znači da iz simulacije ne može da se izrodi pravi sukob. Setite se da je Vučić pripremao javnost na ulazak Kosova u Interpol. Kad se to nije dogodilo bili su iznenađeni u Prištini, ali i u određenim krugovima u Beogradu. Srpsko društvo je problem u nameri da se preko niza atlantističkih lidera poput Vučića, Rame, Kolinde Grabar Kitarović, Zorana Zaeva, Mila Đukanovića, osujeti logičan ekonomski i bezbednosni dolazak Rusije i Kine na Balkan.“ U međunarodnoj diplomatiji, pa čak i u samom zapadnom bloku, formiraju se, po Gajiću, dve grupe po ovom pitanju. U jednoj su Nemačka, Rusija, Španija, Kina, Danska koje se protive ideji razgraničenja, a u drugoj oni koji je podržavaju, Austrija, Turska, Francuska, zvanični Brisel i NATO. „I u samim društvima imamo, kod Albanaca protivnike u opoziciji, vladi i kod većine građana, a kod Srba u SPC i kod većine građana. Prespanski dogovor, međutim, pokazao je koliko su pritisci i na volju većine građana, u ovom slučaju i Grčke i Makedonije, veliki u nameri da se uklone sve zakonske barijere da se Makedonija nađe u NATO. Isti bi slučaj bio i sa Kosovom, a potom i sa Srbijom.“ Tom naumu, smatra Gajić, smeta nedostatak konsenzusa na Zapadu. Austrijski vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe je, ipak, predložio održavanje međunarodne konferencije, kao odgovor na negodovanje Beograda što je Beč bio „frontmen“ kosovskog zastupanja u Interpolu. Nije neka uteha za Srbe na KiM što su izloženi „ratobornoj“ retorici bivšeg lidera OVK i ništa manje ratobornim naslovnim stranama prištinske štampe, jer osim robe široke potrošnje na sever KiM ne stižu ni srpske novine. To istovremeno znači da ni ovaj tekst, ali ni brojne koji ih ponovo zovu na nasilje, neće imati prilike da čitaju jedino oni kojih se tema najviše tiče.