Neko je malo nervozan

LJudski posmatrano, zaista je teško razumeti stepen cinizma s kojim su predstavnici vlasti reagovali na razbijanje glave Borka Stefanovića, lidera Levice Srbije, koje je - da je štangla kojom je napadnut imala neznatno drugačiju putanju - moglo prouzrokovati i njegovu smrt. Politički gledano, istupi vlasti koji bi se mogli opisati čuvenim „Đura će ti oprostiti što te tukao“, mogli bi se tretirati kao posledica svesti o (kratkoročnoj) dobiti – bez obzira na to da li je mučki napad na jednog od osnivača Saveza za Srbiju i njegove saradnike, Bobana Jovanovića i Marka Dimića, bio samo bezumni akt napujdanih konzumenata poruka s političkog vrha i tabloidnog dna, ili je zaista u pitanju bila organizovana akcija sa jasnim političkim ciljem, na šta ukazuje način na koji je napad izveden (lice s kapuljačama, metalne šipke). „Ne kažem da su Vučić i (Bratislav) Gašić dali naređenje, ali svakako da neke dahije po Srbiji žele da se dokažu sultanu ili da urade nešto mimo sultana“, reče Stefanović nakon što su mu povrede ušivene. Zvuči vrlo morbidno, ali je tako: Stefanovićev nasilni gubitak krvi, trenutno za vlast predstavlja dobit iz prostog razloga što je kritički nastrojenim građanima iz kruševačkog mraka poslata poruka o onome što bi im se moglo desiti ukoliko baš žele da svoje stavove javno iznose ili pretvore u nekakvu političku akciju. A za one koji su se sablaznili zbog napada, sprovedena je snažna akcija „kontrole štete“ i prebacivanja nasilničkih namera na – opoziciju. Sasvim suštinski posmatrano, međutim, moglo bi se reći da se Srbija tog petka uveče spustila niz još jednu stepenicu na putu ka paklu ozbiljne diktature. A ona, kao što je poznato, na kraju obično posluži kao empirijski dokaz teorije o batini koja ima dva kraja. Jer, o kakvoj vajdi od brzog hapšenja napadača na Stefanovića se može govoriti ako je, najpre, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, onu krvavu rupetinu na glavi Stefanovića i lomljenje zuba Bobana Jovanovića nazvao „lakšim povredama“? Uz koju bi se misaonu gimnastiku i koliki stepen slepila u odnosu na realnost, mogla kao konstruktivna shvatiti izjava premijerke Ane Brnabić da se za stvaranje atmosfere linča i nasilja ne mogu optuživati ni Vlada, ni predsednik – ako se u obzir uzme samo minimum rečenog na račun predstavnika opozicije, pa potom bezbroj puta prenesenog putem svih televizija sa nacionalnom pokrivenošću? Nije li, optuživši samo opoziciju za verbalno nasilje (a nije da ga nije bilo i sa te strane, ali je mnogo jasnije osuđeno) i ocenivši da bi, kad ne bi bilo „tog verbalnog“, bilo i manje fizičkog nasilja, predsednica vlade svih građana, zapravo, poručila da bi u Srbiji sve cvetalo kad opozicije ne bi ni bilo? I da li se kao konstruktivno i lišeno „verbalnog nasilja“ može okarakterisati saopštenje Srpske liste, naprednjačkog izdanka sa Kosova, izdatog baš u danu kada su opozicioni lideri, izgnani iz većine medija, namerili da se građanima obrate u mesnoj zajednici Rasadnik u Kruševcu? A u njemu se, između ostalog, kaže da su „Goran Bogdanović, Vuk Jeremić i sve ostale štetočine, kao i oni koji im daju medijski prostor, veći podlaci od Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, jer albanski separatisti makar veruju da se iza njihovog besmislenog nasilja krije nekakav viši cilj, dok ovi srpski portparoli Prištine i sponzori samoproglašene kosovske nezavisnosti nemaju nikakav drugi motiv osim najpoganije zlobe i srebroljublja“?! Prebijanje Stefanovića i način na koji su reagovali predstavnici vlasti, uz baražnu vatru pomoćne artiljerije po društvenim mrežama, sami po sebi dovoljno su zabrinjavajući za paljenje svih crvenih alarma, kako se nešto slično nikad ne bi ponovilo. Problem, međutim, još većim čini očigledno ubrzanje zbog koga je sasvim racionalno pretpostaviti da se, od utorka, kad ovaj broj NIN-a ide u štampu, do četvrtka, kad se pojavi pred čitaocima, može desiti još mnogo teško objašnjivih događaja sa nepredvidivim posledicama, koji ukazuju na ozbiljno povišenu nervozu u redovima vlasti. Jer, već je skoro nemoguće pratiti raspored smena podizanja borbene gotovosti, vanrednih dramatičnih konferencija za novinare predsednika Srbije, zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost, obraćanja ambasadorima „prijateljskih zemalja“ (iako je, zvanično, Srbija sa aktuelnim rukovodstvom omiljena na svim stranama sveta)... I sve, naravno, uz redovne najave rata koji samo što nije počeo na naslovnim stranicama tabloidnih asistenata vlasti. Sve su, međutim, češći i događaji koji, čak i ako su inicirani od strane glavnog štaba kreatora stvarnosti u kojoj živimo, kreću tokom koji nije baš unapred planiran. I ne mora uvek da bude krvi: ozbiljnu povredu društvu nanose i potezi poput tragikomičnog zatvaranja izložbe karikaturista Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića u Lazarevcu, koje je, zahvaljujući pokušaju direktorke Jasmine Ivanković da obrazloži svoj postupak, na nezaboravno mučan način ogolilo bedu života sa viškom poslušnosti i manjkom dostojanstva. Ali je, istovremeno, podstaklo na građanski otpor i solidarnost sa cenzurisanim karikaturistima. Šta reći tek o sramoti iz Aleksinca: nakon besmislenog objašnjenja razloga za izbacivanje iz programa predstave u kojoj glumi nepodobni Sergej Trifunović, došlo je do prave male pobune koja je ceo događaj pretvorila upravo u - festival Sergeja Trifunovića. Zašto se sve to dešava, ako znamo da vlast i dalje ima ogromnu podršku, ali i sposobnost da je, uz upotrebu razrađene izborne mašinerije, svim sredstvima dodatno uveća – što se trenutno dokazuje u četiri opštine u kojima su zakazani izbori za 16. decembar? Zašto, ako nema opasnosti od aktiviranja institucija koje bi se bavile sve očiglednijim slučajevima visoke korupcije i drugih oblika kriminala? Zbog čega, ako se čak i pojačava medijska kontrola uz koju se biračkom telu lako objasni da je crno, zapravo, belo i obrnuto? Među ključnim uzrocima očigledne nervoze Đorđe Pavićević, profesor FPN, vidi približavanje momenta odluke vezane za Kosovo, a verovatno i izbora u toku sledeće godine. I jeste da nema jasnog dokaza o početku osipanja podrške naprednjacima, ali postoje brojni pokazatelji promene raspoloženja – kao što je, recimo, sve jasnije gunđanje dobrog broja penzionera razočaranih činjenicom da nikakve obećane povišice nije bilo, već im je, nakon svega, samo vraćen iznos koji su primali pre četiri godine. Procurili su i podaci o prilično slaboj gledanosti prošlonedeljnog Vučićevog redovnog nastupa kod Milomira Marića u Ćirilici (prema podacima u koje smo imali uvid, veću gledanost od te emisije, čiji je šer bio 9,3 imali su, te večeri, programi RTS1, TV Prve i TV Pink), a sve je više i vesti o demotivisanosti naprednjačkog kadra na lokalu... S druge strane, opozicioni Savez za Srbiju, uprkos sopstvenim ograničenjima i režimskim napadima, postaje sve vidljiviji, kao što sve jasnije postaje da nastojanja vlasti da Savez rasture, nisu tako uspešna kao što su bila ranije. Istovremeno, o procesu ohrabrivanja govori i činjenica da je uspešno sakupljen i Savetu Evrope predstavljen dokazni materijal o pritiscima na opoziciju – nakon čega je sednica Komiteta za monitoring zakazana za 7. februar 2019. u Beogradu. A do tada prikupljaju se nova svedočenja o ukidanju demokratije, dok vlast svakodnevno daje osnova za rast već povelikog brda žalbi. Pavićević skreće pažnju na zanimljiv momenat: sve je više informacija o nekontrolisanim situacijama sa lokala, ne samo iz Beograda, na šta smo bili navikli. A tu je još jedna važna promena koju uočava - naprednjačka vlast se, više nego ikad ranije, našla u poziciji da mora da se brani od kritika i pravda svoje postupke. Nije da toga nije bilo ranije (Savamala, helikopter...) ali su krizne situacije bile ređe i lakše su zataškavane: razbijene glave opozicionara u Mionici, Pećincima ili Apatinu lakše su „prikrivene“ od krvave glave Borka Stefanovića, čiju su fotografiju objavili i mediji pod kontrolom vlasti. „Kad si hegemon i kad rasteš, sve što uradiš ide ti u prilog. Ali, kad počneš da padaš, postaješ kriv za sve“, kaže Pavićević. Kruni se čak i ključni adut unutrašnjeg imidža vlasti personifikovane u jednom čoveku: ona priča o „ličnom Vučićevom poštenju“ koja je dugo „ubijala“ protivnike („žuti lopovi“) stoji na sve klimavijim nogama nakon učestalog otkrivanja afera u kojima se, obavezno, pominje predsednikovo najbliže okruženje. A to krunjenje mogu dodatno da podstaknu kontroverze vezane za kupovinu Kopernikus tehnolodžija, prodaju PKB-a ili sva ona spontana obrušavanja građevinskih radova izvedenih pod naprednjačkim rukovodstvom, a na naš račun – počev od mesecima mučene Slavije, do čuvenog grdeličkog brda. Istu, silaznu putanju, beleži i drugi važan adut – predstava o Vučiću kao političaru sa ogromnim ugledom i na Istoku i na Zapadu, kao posledici njegove mudre državničke politike i ličnih kvaliteta, koji izazivaju divljenje bez obzira na političke interese. Lažnu vest iz provladinih medija – o nameri Vladimira Putina da Vučiću dodeli važan orden, bilo je lako sakriti pod navalom događaja, tako da mnogi i danas misle da je predsednik Srbije odlikovan (iako su dobitnici iz ovih krajeva bili samo gradonačelnik Zagreba Milan Bandić i glumac Miloš Biković). Skrivanje, međutim, ne ide tako lako kad je reč o posledicama mučnih scena iz Pariza. I to ne samo zbog mesta koje je, na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, dodeljeno predsedniku zemlje koja je u tom ratu najviše iskrvavila, već zbog fotografija Hašima Tačija i sa Putinom, i sa Donaldom Trampom. U nedostatku takvih dokumenata, Vučić je, najpre, morao da se poziva na neimenovane svedoke da se zaista sreo sa predsednikom Amerike, da bi, potom, na televiziji pokazivao pismo francuskog predsednika Makrona. Sve i da nije govorkanja o, recimo, mogućnosti da otvaranje novih pregovaračkih poglavlja sa EU izostane, teško da su to potezi koji zaista mogu da sakriju pariski debakl. U takvim okolnostima, kao so na otvorenu ranu stiglo je novo poglavlje iz „makedonskog scenarija“, stare Vučićeve noćne more – nakon bekstva Nikole Gruevskog, bivšeg makedonskog predsednika u zagrljaj još jednog istaknutog autokrate, Viktora Orbana, gotovo da je nemoguće zaustaviti niz asocijacija, neprijatnih kako po glavni centar moći u Srbiji, tako i po ostale koncentrične krugove koji ga opkoljavaju. Naravno da dalji razvoj kosovskih događaja situaciju čini još neprijatnijom po uznemirenu vlast. To, međutim, za predstavnike opozicije ne mora da bude nikakvo ohrabrenje, već razlog da požele da imaju - oči na leđima.