Tužilaštvo drže u pokornosti

Na meti sistemskog razaranja svega što još uvek nije pod kontrolom vlasti našlo se i pravosuđe, uz zgodno opravdanje – menjamo Ustav da bismo ispunili evropske norme, ali nosioci pravosudnih funkcija su tako loši da ih samo sigurna ruka SNS-a može usmeriti na pravi put. Legitimni predstavnici struke poput Društva sudija i Udruženja tužilaca, čiji je predsednik Goran Ilić sagovornik NIN-a, po mišljenju Ministarstva pravde su odmetnici koji bi „sami sebe da biraju“ i koje bi valjalo pokoriti ili zameniti parastrukovnim udruženjima koje vlast formira kao na traci. Naravno, niko ne kaže da u pravosuđu nema problema, od politički obojenih presuda do nepostupanja tužilaštva u politički osetljivim predmetima, ali je izvesno da se taj problem ne rešava formiranjem stranačkog pravosuđa, što je očita tendencija. A kako bi trebalo da se rešava možda najbolje ilustruje primer koji se ovih dana provlači po medijima vezan za odluku Kasacionog suda da su dva suda kršila zakon u korist Luke Bojovića. Zahtevu za zaštitu zakonitosti Kasacionom sudu nije podneo ni SNS, ni mediji, već zamenik republičkog javnog tužioca Goran Ilić. Da li je ovakva odluka Kasacionog dobra vest za pravosuđe jer su utvrdili i priznali grešku ili loša s obzirom na to da su dva suda kršila zakon u korist Bojovića? Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je jednim delom prvostepene odluke i drugostepene odluke povređen zakon u korist okrivljenih, jer pojedini dokazi tužilaštva nisu uzeti u razmatranje ili su uzeti u obzir ali nisu potpuno i pravilno ocenjeni. Osim što su u tim presudama oslobođena neka „zvučna“ imena, ne vidim neki poseban razlog za senzacionalizam. Oslobađajuće kao i osuđujuće presude su normalna stvar u svakom pravosudnom sistemu. Samo pred prekim sudovima svaki postupak rezultira osuđujućom presudom. Takođe, trebalo bi reći i to da je zahtev bio podignut protiv oslobađajućeg dela presuda, budući da su presude imale i osuđujući deo, drugim rečima prvostepenom i drugostepnom presudom su neka druga „zvučna“ imena osuđena. Ipak se ne možemo oteti utisku da pravosuđe nema dovoljno snage da se izbori za svoju nezavisnost. Koja su vaša iskustva kao poverenika za samostalnost javnog tužilaštva? To je povremena dužnost koju vršim samo u situacijima kada postoji ugrožavanje samostalnosti i integriteta tužilaca ili kada se u javnom životu razmatra tema samostalnosti javnog tužilaštva. U svim dokumentima EU, Saveta Evrope i njegovih tela poput Greko rad poverenika je pozitivno ocenjen. Lično mislim da je najveći uspeh to što se o tabu temi, pritisku na tužioce, počelo javno da govori i što su i sami tužioci počeli da prijavljuju situacije u kojima su bili izloženi pritisku ili da ukazuju na ugrožavanje njihove samostalnosti. Takođe, moram da kažem da u radu imam snažnu podršku kolega izbornih članova Državnog veća tužilaca. I, ima li pritisaka? U nekoliko navrata sam zaključio da ih je bilo. Najupečatljiviji slučaj je poziv koji je gradonačelnik Valjeva uputio javnom tužiocu, nezadovoljan odlukom tužilaštva, kada ga je verbalno napao i rekao da će iskoristiti svoj politički uticaj da bi snosio posledice za svoju odluku. Polazeći od stavova Evropskog suda za ljudska prava zaključio sam da ponašanje gradonačelnika prevazilazi okvir prihvatljive kritike rada pravosudnih organa, budući da nije zasnovana na činjenicama. Takođe, zaključio sam da postoji bojazan da je on pokušao da ostvari politički uticaj na rad tužilaštva. U jednom drugom predmetu, zaključio sam da je ugrožen utisak javnosti o samostalnosti javnog tužilaštva. Tu se radilo o plaćanju autobusa za prevoz ljudi na miting vladajuće stranke i to sredstvima preduzeća koje je osnovala opština. Postupajući zamenik tužioca je odbacio krivičnu prijavu, a da pritom događaj nije analizirao sa stanovišta koristi pribavljene onome za koga je plaćen prevoz putnika. Na osnovu sadržine spisa i odluke tužilaštva, zaključio sam da u konkretnom slučaju nije bilo političkog pritiska, ali da izostanak razmatranja slučaja sa stanovišta pribavljene koristi, što bi inače bilo sasvim logično, može da stvori utisak da zamenik javnog tužioca nije postupao samostalno. Da li bismo mogli da kažemo da je u pitanju sve prisutnija autocenzura? Da, mogli bismo! Za to vreme Ministarstvo pravde je predstavilo četvrtu verziju Ustava. Da li se namerno ide na odugovlačenje da bi građani izgubili interesovanje i da bi vlast progurala ono što hoće? Nažalost, građani nemaju posebno interesovanje za proces promena odredaba Ustava o pravosuđu. Uskomešaju se jedino kada se nagovesti da bi ustavnim promenama mogla da bude zahvaćena i preambula Ustava u kojoj je određeno da Kosovo i Metohija ima status pokrajine sa suštinskom autonomijom. Naravno da je to pitanje veoma važano, ali nije nevažno ni pitanje u kakvoj državi ćemo živeti. Od pravosuđa zavisi da li će Srbijom vladati zakoni ili pojedinci, sloboda ili samovolja i da li će prilikom donošenja odluka prevagu imati javni interes ili interesi nekih paradržavnih kartela. Ne mislim da je odugovlačenje sa ustavnim promenama strategija Ministarstva, uverenja sam da strategije nema. Izmenama se pristupa na preskok, ćudljivo, ne bi li se nekako izbeglo ono zbog čega se i pristupa promenema Ustava, a to je depolitizacija pravosuđa. Najbolji dokaz za stav da nema strategije je činjenica da sadašnje Ministarstvo pravde sve vreme zanemaruje strateški dokument prethodne vlade, a to je Akcioni plan za poglavlje 23. Tokom jedne debate da bi slikovito objasnio šta se dešava rekao sam da mi se čini da je aktuelna ministarka pravde protiv bivšeg ministra pravde, budući da se oglušuje o Akcioni plan za poglavlje 23, koji je pripremao prethodni sastav kada je na njegovom čelu bio Nikola Selaković. Podsetiću i to da je Akcioni plan za poglavlje 23 dokument koji je Srbija usaglasila sa EU kao i sa državama članicama EU. Od tog dokumenta, kada su u pitanju ustavne promene, tek tako se odustaje. Sve to pomalo izmiče logici. Ne stoji tvrdnja da je predlog „dramatično unapređen“ novom verzijom? Zaista ne mogu da razaznam u čemu se sastoji „unapređenje“. Ako nam govore da je bolji u odnosu na prethodnu verziju, onda za takvo unapređenje i nije trebalo mnogo truda. Sa druge strane, ako poslednju verziju amandmana uporedimo sa važećim Ustavom, rekao bih da se radi o „unazađenju“ pravosuđa. Evo i primera. Poslednja verzija amandmana smanjuje broj sudija u Visokom savetu sudstva i tužilaca u Državnom veću tužilaca (DVT) i to tako da oni neće biti većina ni u jednom telu. Kada je reč o tužilaštvu, politički uticaj neće biti eliminisan već samo maskiran jer tužioci više neće biti birani u Skupštini već u DVT-u, u kom će većinu činiti oni koje bira Skupština. Sve u svemu naglašena je ideja da se tužilaštvo preko Državnog veća tužilaca koji će se zvati Visoki savet tužilaca i kroz strog sistem nadređenosti drži pod kontrolom. Cilj je, naravno, sprečiti bilo kakvo iznenađenje, sprečiti da se kojim slučajem neki tužilac odmetne, pritiskom na jedno dugme, na vrhovnog tužioca koji kontroliše i drži u pokornosti celokupno tužilaštvo. Ko se boji nezavisnog tužilaštva? Prema anketama sprovedenim među građanima osnovni razlog za nepoverenje u rad tužilaštva jeste nesposobnost da se procesuiraju politički „osetljivi“ predmeti, odnosno korupcija koja je po logici stvari povezana sa politikom. Niko ne smatra da tužilaštvo nije sposobno da uspešno dovede do kraja slučaj u kome se sudi za teško ubistvo. Međutim, ako se u postupku „pojavi“ neki „moćnik“ makar i lokalnog značaja nastaju problemi. Nema sumnje da se od 1990. godine, od uspostavljanja parlamentarizma u Srbiji svaka vlast veoma uspešno starala da tužilaštvo ne bude sposobno da goni ljude iz politike ili one koji su bliski njima. Dakle, ideji nezavisnog tužioca protive se oni koji sada imaju kontrolu nad tužilaštvom ili ostvaruju uticaj na javno tužilaštvo, jer ukoliko tužilaštvo bude nezavisno i izvan njihove kontrole krivični postupci neće moći da se koriste kao sredstvo političke borbe, niti će oni koji krše zakon, među njima biti sigurni za sebe. Dakle, izvođači afere „Savamala“? Kod politički osetljivih predmeta koji se nalaze u fazi predistražnog postupka dakle fazi kada tek treba otkriti učinioca krivičnog dela i prukupiti dokaze, osnovni problem nije nepostojanje nezavisnosti tužilaštva, već odnos tužilaštva i policije. U tim predmetima očigledno je da tužilaštvo nema realni uticaj na policiju. Više puta sam objašnjavao da rukovođenje policijom od strane tužilaštva nije problem u „redovnim“ predmetima. Međutim, u predmetima za koje je zainteresovana politika, najsvežiji je divlja gradnja na Kopaoniku, malo je verovatno da će policija poslušati nalog tužioca, a ne zahtev političkog vrha policije. To je jednostavno tako! Poziciju tužilaštva u Srbiji najbolje odslikava ona po kojoj je tužilaštvo glava i „telo bez ruku i nogu“, dakle, organ koji nije u stanju da sprovede u delo nijedan svoj nalog, ako policija to ne želi. Na taj, ali i niz sličnih problema nedavno je ukazala i Evropska komisija. Da li vlast može da odgovori: to smo rešili amandmanima? Nisam toliko maštovit da bih mogao da pretpostavim odgovor. Povodom vašeg neslaganja sa amandmanima nedavno je osvanuo naslov: „Transparentnost pita: Koga podržavaju Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca – korumpirane ili savesne sudije i tužioce?“ Pa, koga podržavate? Čini mi se da je pitanje „da li podržavate korumpirane ili poštene sudije i tužioce“ u toj meri besmisleno da jednostavno ne daje šansu da se na njega odgovori smisleno, a pogotovu ne pametno. A ko je to ko vas pita? U saopštenju ispod bombastičnog naslova nalazi se i formulacija „potpuno je jasno“ da svako savestan podržava ustavne amandmane. Zar „potpuno je jasno“ i „sad se vidi sad se zna“ nisu tipične floskule SNS-a? Ne znam da li su to tipične floskule za bilo koju političku stranku, ali sam siguran da su takve floskule tipične za lošu propragandnu kampanju. Naivno sam verovao da su vremena takvog načina obraćanja u javnom životu odavno prošla. Koliko trenutno postoji organizacija zaduženih da miniraju struku u pokušaju da utiče na izmene Ustava? Kojom brzinom se razviju i kako se bira trenutak kada će se neka nova pojaviti? Ima ih to je sigurno, broj nije bitan. Nastaju kada se ukaže potreba da se neka odluka ili postupak Vlade ili resornog ministarstva podrži, kada treba podržati zakon ili možda amandmane na Ustav. Važno je i to da je reprezentativno i uticajno Evropsko udruženje sudija i tužilaca za demoraktiju i slobode „Medel“, povodom situacije u Srbiji sačinilo vodič za prepoznavanje provladinih nevladinih organizacija (engleski GONGO). Da podsetim, u svom saopštenju „Medel“ kaže da provladine nevladine ili provladine strukovne ogranizacije sudija i tužilaca jesu organizacije koje su podržane ili osnovane od vlade, koje su izuzetno prisutne u provladinim medijima, da su te organizacije usmerene na diskreditaciju autentičnih strukovinih udruženja sudija i tužilaca, da im je cilj stvaranje konfuzije u javnosti budući da imaju ista ili slična imena ili skraćenice kao autentične organizacije. Prema tome, to su lažne organizacije koje je najlakše prepoznati po njihovom „protivprirodnom“ delovanju, one rade uglavnom sve ono što ne bi trebale da rade profesionalne i nevladine organizacije. LJudi iz tih organizacija ne shvataju da seku granu na kojoj sede, verujući da će loša rešenja njih zaobići, budući da su trenutno na pravoj strani. Život često udesi da ne bude tako. Sa tim u vezi uvek se setim razgovora sa jednim neizabranim sudijom Vrhovnog suda nakon reizbora 2009. godine. Pozvao sam ga da popričam sa njim znajući da mu je teško. NJegova prva rečenica bila je „ne znam zbog čega me nisu izabrali, sve sam radio kako su tražili od mene“. Jadan čovek nije shvatao da je postupajući po nalozima vlasti u nameri da sebi pomogne, odmogao i sebi i drugima. Jedna od njih vas uporno optužuje da su vam ustavne reforme nebitne jer ste umesto na Okrugli sto u organizaciji Ministarstva pravde otišli u Holandiju? Da li je bio u pitanju šoping ili turistički obilazak? Sa kolegama iz Veća i Visokog saveta sudstva trebalo je da putujemo u Holandiju, u okviru studijske posete organizovane od Saveta Evrope u danu kada se održavao Okrugli sto Ministarstva pravde. Put je zakazan još drugog avgusta, dakle, više od mesec dana pre nego što je zakazan Okrugli sto. Da bismo prisustovovali tom događaju mi smo zamenili avio-karte i prisustvovali preteženom delu Okruglog stola. To je puna istina. Svima je to poznato, čak i onima koji su tvrdili da smo napustili raspravu, jer tobože nismo ni zainteresovani za debatu o ustavnim amandmanima. Da li su se organizatori Okruglog stola ponadali da će ga održati u odsustvu struke kada su ga tempirali baš za taj datum? Zaista, ne znam. U demokratskim zemljama je uobičajeno da rad tužilaca bude javan. Zašto mi državnu tužiteljku Zagorku Dolovac možemo da vidimo samo na sajtu Republičkog javnog tužilaštva, ali ne uz informaciju o aktivnostima tužilaštva u važnim predmetima, već samo u formi albuma međunarodnih aktivnosti i susreta? Ne bi bilo u redu da se upuštam u kritiku veb-stranice ili sajta Republičkog javnog tužilaštva, budući da i sam radim u toj instituciji. Međutim, mogao bih da se saglasim sa sajt deluje prilično bajkovito i da građane i javnost, verovatno više zanima rad tužilaštva po konkretnim predmetima od međunarodnih aktivnosti tužilaštva. Da se javnost i građani potpunije informišu nema prepreke ni po domaćim propisima, niti prema međunarodnim dokumentima. Prema Zakonu o javnom tužilaštvu, podatke o svom postupanju tužilaštvo može da pruži na uvid javnosti i građanima, naravno uz izvesna ograničenja, dok Konsultativno veće evropskih tužilaca u Mišljenju br. 8, kaže da državni tužioci mogu davati informacije medijima u „svim fazama tužilačkih aktivnosti“ i u tom smislu daje jasna uputstva za komunikaciju tužilaštava sa javnošću. Dakle, da postoji spremnost i volja, sajt bi mogao da ima informativni, a ne promotivni karakter. Da li bi onda bilo naivno očekivati da se u dogledno vreme na konferenciji za štampu pojavi tužilac i obavesti nas o radu na nekom značajnom predmetu, umesto da to čine državni funkcioneri? U Srbiji je već dugo uobičajeno da izjave o toku predistražnog postupka daju najviši državni funkcioneri objašnjavajući šta je urađeno, odnosno da iznose ideje, informacije ili mišljenja o tome kakav će ishod predistražnog postupka biti, da objašnjavaju ko je kriv ko nije kriv i tome slično. Takva praksa, koja je uspostavljena desetak i više godina unazad, prisutna je i danas. Jednostavno kako ko dođe na vlast kod sebe otkrije talenat da vodi predistražni postupak i da se bavi suzbijanjem kriminala. Tako je u javnom životu Srbije, iako prema Zakoniku o krivičnom postupku javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, pa bi prirodno bilo da upravo on obaveštava javnost o preduzetim radnjama. Dakle, praksa da državni funkcioneri drže konferencije za štampu i iznose podatke o osumnjičenima u predistražnom postupku suprotna je zakonu, ona bi u većini evropskih zemalja bila nezamisliva, ali uprkos tome naši političari ne odustaju od nje.