Iluzija o državi pomirenja

Ujedinjenje Južnih Slovena bila je jedna od integracionih ideja koje su obeležile 19. vek. Ideja je nastala i razvijala se u doba kada su stvarane i druge nacionalne države i razumevana je kao pokušaj da na teritoriji gde žive Južni Sloveni nastane država koja će počivati na osnovama slobode i jednakosti. Time se ona suprotstavljala zastarelim državama zasnovanim na istorijskim pravima, i za uzor je imala tada moderne građanske nacionalne države. Iako je ova ideja nastala znatno ranije, ona je u Srbiji prerasla u ostvarljiv program na početku Prvog svetskog rata. Tada se postavilo pitanje da li stvarati veliku Srbiju ili državu Južnih Slovena. Srpski politički i intelektualni krugovi su se opredelili za ovo drugo rešenje, upravo jer su sva relevantna saznanja išla tome u prilog. Ona je za Srbe bila jedini način da se ostvari nacionalni program - da svi Srbi žive u jednoj državi - jer oni nisu ni onda, kao ni danas, živeli na kompaktnom prostoru već izmešani sa drugim narodima. Za tada jedino priznate jugoslovenske narode, Hrvate i Slovence, ona je bila nada da će ostvariti sopstvene nacionalne programe i izbeći germanizaciju i mađarizaciju kojoj su bili podvrgnuti u okviru Habzburške monarhije. Kada se govorilo o njenom ustrojstvu, američki model savezne države bio je bliži republikancima, dok su monarhisti zagovarali nemački princip savezne države. U javnosti se najčešće Srbija pominjala kao jugoslovenski Pijemont, iako je njenim političkim činiocima bio bliži nemački primer, po kojem bi Srbija, poput Pruske, mogla da zadrži (i zadržala je) određenu hegemoniju. Na kraju je pobedila opcija da nova država bude centralizovana monarhija, što je najviše odgovaralo Srbima, a što je bio jedan od uzroka njenog neuspeha. Jugoslovenska država stvorena 1. decembra 1918. nije ispunila sva očekivanja onih koji su je želeli i o njoj razmišljali. Kao što obično biva, java je bila manje ružičasta od sna. Verovalo se da će se vremenom ovi narodi bolje upoznati, mentaliteti približiti, istorijske, a sa njima i verske, podele prevazići, da će to biti država pomirenja. Onima kojima je ova ideja bila bliska, danas se prebacuje da su bili kratkovidi, što se može osporiti činjenicom da je zajednica bila stvorena, i uprkos surovog iskušenja koje je doneo Drugi svetski rat, obnovila se i trajala više od sedam decenija. Za one kojima je saradnja na kulturnom polju bila prioritet, pokazalo se da su bili u pravu, jer uprkos i novih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka, kulturna bliskost i dalje ostaje činjenica, ali i potreba onih koji su živeli i žive na ovom prostoru. Jugoslovenska ideja ima i dve svoje posebne istorije: onu koja je pisana dok je postojala država koja se obično nazivala tim imenom, i onu koja je pisana (i piše se) kada je ona nestala. Ove dve istorije nisu podudarne iako u obe ima zajedničkih polazišta, istih ličnosti i događaja, ideja i procesa. Najčešće se razlikuju po tome što je prva pisana u doba kada je ta država postojala, i ona je, u srpskom slučaju, kao i većini istoriografija drugih jugoslovenskih naroda, uglavnom ukazivala na prirodnost te zajednice i njene duboke korene u prošlosti. Potonja istoriografija Jugoslaviju smatra veštačkom tvorevinom i negira povezanost njenih naroda, tvrdeći da su oni imali različite istorijske i civilizacijske razvoje i da je svaki od njih u njoj bio podređen. U prvom slučaju istoriografija je neretko težila da, kao „državotvorna nauka“, doprinese homogenizaciji naroda koji su se prvi put u istoriji našli u istom državnom okviru, dok je u drugoj bilo potrebno istaći sve razlike i netrpeljivosti koje su među nekadašnjim sugrađanima postojale i potvrditi opravdanost iz nje nastalih novih državnih tvorevina. Obe pomenute istoriografije u javnost su unele oprečne sudove o jednoj te istoj državi. Prva ju je ideološki gradila a druga rušila, prva je u njoj tražila ono što povezuje druga ono što razdvaja, za prve je stvorena država bila oslobođenje a za druge tamnica. Jedna ista država sa dve oprečne slike.