Pod teretom zločina

Kada je na 20 kilometara od Beograda otkrivena grobnica sa leševima u Batajnici, 2001, zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je rekao da se za nju saznalo sasvim slučajno. Čovek zadužen za prevoz leševa sa KiM u bazu SAJ u Batajnici otkrio je lokaciju jer je bio razočaran nakon što nije dobio dvosoban stan koji mu je obećan kao kompenzacija za obavljen zadatak. I tu bi mogla biti stavljena tačka na temu suočavanja sa zločinima i prošlošću da nas premijera filma Ognjena Glavonića Teret nije primorala da se setimo još jednom zločina počinjenog u naše ime u ne tako davnoj prošlosti. Kada je pred Sudom za ratni zločin u Beogradu kriminalistički tehničar iz Kladova koji je radio na izvlačenju hladnjače sa leševima svedočio, rekao je: „U jednom trenutku kaže mi ronilac - Nešto viri pozadi, kao ljudska noga, šta da radim?“ Šta da radimo kada se dogode ovakve stvari, kada ugledamo zločin pred svojim očima? Da mu sudimo! Ali, kako umesto toga zlo promiče mimo nas i pored nas i hoda sa nama, o tome govori Glavonić u Teretu. Kako inače objasniti kako to čovek postaje ravnodušan prema zlu? Kako to bivši rukovodilac za suzbijanje kriminala u Kladovu koji je rukovodio operacijom uništavanja hladnjače koja je prevozila leševe Albanaca sa KiM, kojeg komšije viđaju kao normalnog čoveka, postaje neko ko kaže pomirljivo: „Ja sam radio ono što sam morao da radim, kako mi je naređeno, tako smo i postupali, ne samo ja, nego svi radnici koji su bili angažovani tu.“ Da li ih je naređenje aboliralo od odgovornosti? Da li težak život? Da li to što vas bombarduje najveća sila sveta jeste opravdanje za zlo? I da li nas tuđe zlo oslobađa krivice, nas učesnike i nas posmatrače sa distance, lenje, indolentne saučesnike preko TV prijemnika? I, da li bi sada, 20 godina kasnije mi, ti isti posmatrači saučesnici počinili isti zločin još jednom? „Nema leševa, nema zločina“, rečenica je bivšeg načelnika MUP-a Vlastimira Đorđevića. Ona odslikava ratni ali i postratni period regiona koji traje do danas. I dalje smo svi u tom lancu nespremni da jedni druge prepoznamo kao žrtve i kao zločince. Možemo mi da ignorišemo stvarnost, ali kad-tad neko progovori i otkrije opet i opet našu mračnu stranu. Mnogo je mrtvih ljudi a da mi nismo učinili ništa. Ako ne da ih sačuvamo živima, onda da sudimo njihovim ubicama. Ma ko da su. Naši, ili njihovi. Jer, ma koliko da smo mi naši, među tim njihovim je i fetus od osam meseci, kako je navedeno u zvaničnim spisima Okružnog suda u Beogradu, bar kada je u pitanju ova tajna operacija države i policije Dubina dva, koja je Glavoniću i poslužila kao priprema za film, jer prethodno je napravio dokumentarac pod ovim nazivom. Ali, haj`mo na početak. Na vratima hladnjače ispisano je „PIK Progres, eksportna klanica Prizren“, broj telefona i faks. Vrata sanduka prikolice obezbeđena su lancem. Kada je „hladnjača klanice Prizren“ privučena na 1,5 metara od obale iz rascepa u sanduku izvirile su dve ljudske noge. A kada je prebačena na obalu poispadali su leševi, oko 50 tela, uključujući decu mlađu od sedam godina. Bilo je tu i cucli, klikera, lekova, telefonskih imenika... Pronašli su je ribari u Dunavu, u Tekiji kod Kladova ne znajući da su u stvari otkrili operaciju vođenu pod nazivom „Dubina dva“, zavedenu kao državna tajna. Podrazumevala je prebacivanje leševa civila Albanaca sa KiM u bazu SAJ u Batajnici, na svega 20 kilometara od Beograda, gde se leševi nalaze i danas. „Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, polije se benzinom, prekrije gumama i zapali. Nakon što izgori, posle dva-tri sata, jame se poravnaju“, svedočio je u izjavi radnoj grupi Beogradskog centra bezbednosti koja je posle 5. oktobra istraživala ovaj slučaj, pripadnik Specijalne antiterorističke jedinice Duško Nenadović. On je učestvovao u pokopavanju tela u masovnim grobnicama u Batajnici. Ali, nije on jedini svedok. Nekadašnji pripadnik policije Radomir Đerić svedočio je pred Haškim tribunalom i srpskim sudovima da je sada visoki funkcioner SNS, pukovnik MUP-a Goran Radosavljević Guri, bivši komandant Operativno-poternih grupa, jedinice specijalne policije, a kasnije i komandant Žandarmerije, nekoliko puta bio prisutan kada su tela sa Kosova stigla u centar u Petrovom Selu, gde je on, takođe, bio komandant obuke. Đerić je na suđenju za ubistvo braće Bitići 2006. godine u Beogradu svedočio da su on i Radosavljević bili u Petrovom Selu kada je Protić došao sa jednim od kamiona. „Tek tada vidim o čemu se radi, da se radi o leševima, nepoznatim leševima u fazi raspadanja, da nisam bio u stanju da razlikujem da li je muško ili žensko, da li je dete ili odrasla osoba“, rekao je Đerić. „Tela su, inače, bačena u jamu za smeće.“ Đerić je rekao i da je pitao Radosavljevića: „Guri, jesi reko’ ti upoznat sa ovim?’ Kaže, ’sve mi je poznato’... Šef je znao šta je stiglo tu.“ Radosavljević je više puta negirao učešće u zataškavanju zločina. Protiv njega nikada nije podignuta optužnica. Danas je penzioner ali bio je aktivan u MUP-u kada su to kasno popodne 5. aprila 1999. ribari u Dunavu kod Tekije, opština Kladovo, primetili plutajući sanduk i prijavili policiji. Angažovan je profesionalni ronilac iz Kladova i on je tada konstatovao da se radi o hladnjači. Tada je otvorena i odmah potom zatvorena istraga. Lokalni tužilac koji je izašao na lice mesta proglašen je nenadležnim, kao i lokalna policija. Slučaj je proglašen državnom tajnom. Iz informacije MUP UKP 25. 5 2001. na strani obeleženoj pod šifrom „KO226032“ piše da je tada obavešten zvanično Vladimir Đorđević, tadašnji načelnik policije. Isto tako piše i da je on zatražio hitno da se obezbedi lice mesta, da se zatvore sve informacije za javnost i izdato je naređenje policiji o izvlačenju leševa i transportu uz obrazloženje da će se obdukcija izvršiti na drugom mestu. Đorđević zahteva da se prevoz obavi tajno i noću. U izveštaju MUP-a, radne grupe koja je istraživala ovaj slučaj po dolasku DOS-a na vlast piše da su radnici preduzeća Komunalac iz Kladova i policajci sve do zore, umorni i iscrpljeni iznosili leševe i utovarali ih u kamion. U izveštaju ove radne grupe piše i da je iz sedišta MUP-a dobijen nalog da prvi kamion s leševima krene ka Beogradu do naplatne rampe kod Bubanj potoka a da će vozač naknadno dobiti uputstva gde dalje. Nema leševa a umesto eksplicitnih scena zločina film sve vreme samo diskretno aludira kako je ono prisutno sve vreme tu oko nas. U dugim sekvencama prikazuje vozača i ostavlja do kraja nama da nagađamo zna li ili ne šta prevozi, iako, ma mora da zna, ako ne zna prvi put, onda će saznati drugi, treći, četvrti, i osećamo li teret kojim ga zlo pritiska. U stvarnosti kamionom je upravljao službeni vozač SUP-a uz pratnju patrole saobraćajne policije. Kod Bubanj potoka vozač je dobio uputstvo da nastavi dalje pored JP pumpe Zmaj u pravcu Novog Sada. Na novosadskom putu je zaustavljen i predat neidentifikovanim službenim licima. U isto vreme, hladnjača izvađena iz Dunava razneta je eksplozivom. U zabelešci radne grupe koja je istraživala zločin su i fakture sa isplatama za vozače od 2.000 do 10.000 dinara sa potpisima načelnika. Operativna saznanja do kojih je došla radna grupa koju je tada predvodio Zoran Stijović ukazuju da je marta 1999. u kabinetu Slobodana Miloševića održan sastanak kojem su prisustvovali Đorđević, Stoiljković i Rade Marković, kada je dogovorena „asanacija terena“. To je podrazumevalo uklanjanje civilnih žrtava sa KiM jer je upravo Luiz Arbur, haška tužiteljka, najavila odlazak i istragu na KiM. Posle 5. oktobra u svojoj izjavi Rade Marković je naveo: „Poznato mi je da je u martu 1999. održan sastanak u Belom dvoru u prizemlju, u biblioteci, sa dugačkim stolom za radne sastanke povodom situacije na KiM. Na samom kraju sastanka Vlastimir Đorđević je otvorio pitanje albanskih leševa... sve civilne žrtve koje bi mogle postati predmet istraživanja Haškog tribunala. Milošević je u tom smislu naložio Stoiljkoviću da preduzme potrebne mere.“ Marković je dodao u pisanoj izjavi da je za taj nalog znao čitav kolegijum MUP-a, da je operaciju vodio načelnik UKP Dragan Ilić, kao i da mu je u tom poslu značajnu pomoć pružio Goran Radosavljević Guri, „sa svojim ljudima koji su mu neposredno pomagali u izvršenju zadatka“. Ova je izjava potpisana 2. 6. 2001. Kada je završena prva ekshumacija u krugu policijskog centra „13. maj“ kod Batajnice pronađeno je devet leševa dece mlađe od sedam godina. U izveštaju piše da je „na pojedinim delovima tela i odeće ustanovljeno delovanje visoke temperature, odnosno vatre“. „Sva odeća pronađena na leševima i oko njih bila je civilna. Leševi, različitog uzrasta i pola, zakopani su na dubini od oko dva metra i u prostoru dimenzija tri puta tri metra. U obdukovanim telima pronađeni su delovi i jedan projektil ručnog vatrenog oružja, kao i oštećenja na kostima od delovanja projektila. Stručni deo posla obavila je ekipa Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, u koju je bio uključen i tim arheologa. Ekshumaciji i obdukciji, u svojstvu posmatrača, prisustvovali su predstavnici Haškog tribunala, OEBS-a, Međunarodne komisije za nestala lica, Fonda za humanitarno pravo i Komiteta jugoslovenske vlade za Kosovo i Metohiju. Načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Vlastimir Đorđević je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu osuđen na 18 godina zatvora za ubistvo i progon Albanaca, uključujući i direktno učešće u prikrivanju zločina. Jedan od prvih koji je progovorio na suđenju bio je Ali Đogaj, radnik gradske čistoće iz Prizrena. „Bager bi kašikom zagrabio nekoliko tela, dva ili tri. Izručio bi tela pored vrata kamiona, a nas četvorica bi zatim svako telo pojedinačno ubacili u hladnjaču“, rekao je Đogaj u izjavi srpskom tužilaštvu 2005. godine. Dokazi o premeštanju leševa sa Kosova u Srbiju i njihovom pokopavanju u tajne grobnice sa ciljem prikrivanja zločina izvođeni su u dva predmeta pred Haškim tribunalom (Šainović i Đorđević), kao i pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu u takođe dva predmeta, Suva Reka i Bitići.