Nije časno ćutati

Izborna skupština jedne naučne asocijacije kao što je Naučno društvo ekonomista Srbije (NDES) morala bi da razmotri mnoga važna pitanja našeg delovanja - da li je dovoljno, samo pojedinačno i „neutralno“ analizirati pojedine aspekte društveno-ekonomske stvarnosti i oglašavati se tek samo kroz publikovane zbornike referata i druge priloga sa savetovanja i okruglih stolova; šta suštinski znači društvena odgovornost naučne asocijacije u društvenim naukama i ekonomiji; da li je povodom kardinalnih činjenica ekonomske politike, privrednog sistema i reformi potrebno zauzimanje zajedničkih stavova NDES; da li je za nas, pored vrednosno neutralnog razumevanja, analiza i činjenja (savetovanja, članci, analize) relevantno obratiti pažnju i na nečinjenje i na eventualne loše posledice nedovoljno časnog društvenog delovanja NDES? „Časno delovanje“ bi moglo da ostane tak samo jedna dobro smišljena sintagma koju je još krajem prošlog veka upotrebio američki lekar i sveštenik, motivator i propovednik, Blejn Li u knjizi Moć principa - časno uticanje. Dužnost ljudi i ustanova je da deluju u skladu sa principima, a ne ad hoc, ili kako bi naš narod rekao „kako vetar duva“. Na taj način postiže se da društveno delovanje i uticaj budu mnogo više nego principijelni, dakle i časni. Čast je posedovanje poštovanja, odnosno takav položaj i status koji proističu iz priznanja i ugleda, a ne sirove moći, koja je najčešće ona „moć nad“. Ali u drugom slučaju kao „moć za“, ona postaje sposobnost za časno postupanje. To je nešto što je nezavisno od interesa, pa i ugleda, odnosno pragmatičkih i kratkoročnih motiva bilo koje vrste (od ekonomske dobrobiti, preko političkog uticaja i popularnosti do skretanja medijske pažnje). Svaka nauka i struka danas treba da razmišlja o sopstvenom društvenom uticaju, kakav je, koliko je zaista principijelan i častan, da li joj ugled raste ili pada. Marginalizacija naučnih asocijacija nije retka. Treba se zapitati odakle dolazi. Svaki građanin, pogotovo intelektualac koji promišlja svet oko sebe i javno izražava svoj društveni stav, čini ogromnu dobrobit za zajednicu. Međutim, pošto je to i rizik, i kako se danas mnogi od takvog rizika klone, veliki su društveni gubici po tom osnovu. Pogotovo je veliki gubitak od pasivizacije intelektualaca, stručnjaka, naučnika i umetnika. Nečinjenje može da proistekne iz straha, ali takođe i iz lagodnosti i zavetrine tzv. političke ili društvene neutralnosti. To opet podrazumeva da neko možda pokušava da bude vrednosno neutralan, nastupajući kao da nema sopstveni sistem vrednosti, pa se postavlja pitanje njegove „usamljenosti“. A za nekoga ko je sam, iz društva i zajednice izdvojen, neuključen, Aristotel kaže: „Ili je Bog ili životinja“. Ako je čovek, mora i treba da bude zoon politikon, što će reći društveno, odnosno političko biće. Premda je nečinjenje veliki problem života ljudi i institucija, javnih organa ili javne vlasti, uvek se može obrazložiti nekim „argumentom“ ma odakle on poticao, pri čemu se argumenti i silom prilika vade iz rezervi koje nekom stoje na raspolaganju. Časno je reći da se u Srbiji relativno loše živi ali da su uslovi takvi da bi uz nastavak rezultata ostvarenim fiskalnom konsolidacijom i reformama mogli doneti uslove za poboljšanje standarda. To pokazuju primeri iz sveta. Verovano je Poljska zemlja u reformi, sa najvećim odlivom kvalitetnih kadrova prema Zapadu, nakon pada Berlinskog zida. Smatra se da je više od tri miliona ljudi od tada do sada otišlo u zapadne zemlje. Danas manje kada je prosečna zarada u Poljskoj 1.050 evra i kada je nezaposlenost niža od pet odsto, preko 90 odsto Poljaka želi da ostane u Poljskoj jer smatraju da su uslovi za to povoljni. Poljski primer relativnog napredovanja daje nade. Za današnju Srbiju dobijamo zvanična tumačenja da su penzije „nikad veće“ a premijerka je nedavno izjavila: „Dosta mi je kuknjave. U Srbiji se odlično živi.“ Međutim, to ne samo da je statistički i analitički skroz netačno, pogrešno (verovatno ne i neznalački), već i nepošteno. Ako zarade i penzije dostižu „istorijske rekorde“, nezaposlenost teži ka „jednocifrenoj“, a zaposlenost nikad veća, zašto je onda rizik od siromaštva (25,4 odsto u 2017) dvostruko veći nego u EU. Zašto trećina mladih želi trajno da se iseli, i to uglavnom iz ekonomskih razloga (81,9 odsto)? Zašto se broj iseljenika iz Srbije samo u zemlje OECD-a povećava - od prosečno 31.000 od 2005. do 2014. na čak 60.000 u 2015. godini? Zbog čega radnici nižih i srednjih kvalifikacija sve više odlaze na privremeni rad u Sloveniju, Češku, Slovačku? Zbog čega se jedan radnik obesio baš na svom radnom mestu u Goši, a kod Leskovca se ponovo dešavaju tzv. socijalna samoubistva, kao krajem 1993? Nismo se odredili prema zvaničnim stavovima koji se ponavljaju povremeno u ekonomskoj politici, a pogotovo prilikom javnih nastupa zvaničnika. Da li je i pod kojim uslovima rast domaće ekonomije rekordan u Evropi i da li se „stope“ i stanje naše ekonomije uopšte mogu porediti sa Nemačkom ili Francuskom? Šta znači korigovanje prognoza rasta čak za jedan procentni poen u 2018. ako je prosečna stopa rasta u prethodne tri godine bila 1,9 odsto, a naš BDP je još za 30 odsto manji nego davne 1989? Šta realno (po kupovnoj moći) danas znače prosečne zarade od oko 420 evra i koliko ih se ostvaruje u prosečnoj srpskoj porodici? Šta znači to da penzije idu ka istorijskom maksimumu i da li su baš penzioneri jedini i dobrovoljno podržali stabilizaciju i reforme? Šta suštinski znače isplate fiksnih, a ipak po godinama promenljivih, novogodišnjih poklon-iznosa svim penzionerima, u zavisnosti od procene vlasti. Fiskalna konsolidacija je ostvarila nesumnjiv uspeh, pre svega u stabilizaciji javnih finansija. Međutim, šta je sve još doneo taj državni projekat, da ne pominjem ono što nije doneo? Između ostalog - previsoko poresko opterećenje (dok se u javnosti s ponosom govori o višku u državnoj kasi, porezi na zarade u Srbiji ostaju najveći u istočnoj i centralnoj Evropi, jer država na isplaćenih 100 dinara uzima između 64 i 67 dinara); voluntarizam u parametrima oporezivanja (na primer ispostavilo se da je tzv. solidarni porez iz 2014. nezakonit i potpuno pogrešan); katastrofalno poremećen sistem određivanja penzija; arbitrarno povećanje zarada (uglavnom na osnovu percepcije „pravičnosti“ onih koji trenutno drže i nož i pogaču). Nismo se dovoljno posvetili ni važnim činjenicama društveno-ekonomskog života koje neki (pogrešno) nazivaju „neekonomski faktori“, a koje značajno određuju privredni ambijent, uslove za rast, investicije i zapošljavanje, preduzetništvo i razvoj u celini - stanju u javnom sektoru i korupciji (javna preduzeća, odnos prema lokalnim samoupravama i preraspodele javnih sredstava, centralizacija na opštem planu), lažnim doktoratima, kupljenim diplomama i plagijatima; kontroli medija i ekonomskoj presiji na deo medija (javni servis koji ne služi javnom interesu, već javnoj vlasti); urušavanju institucija (REM, poverenik za prava građana, državna regulatorna tela); kadrovskom potencijalu zemlje i cirkulaciji partijskih kadrovskih rešenja u javnim preduzećima i službama (Putevi Srbije, EPS, Srbijagas); kvalitetu upravljanja u kulturi i obrazovanju (Narodno pozorište, pozorišni festivali). Kome su krivi karikaturisti i satiričari? Da li i čim direktori škola treba da demonstriraju lojalnost, i čime treba da opravdaju državnu licencu? NDES bi, pored teorijskih analiza, predstavljanja ekonomskih modela, različitih scenarija i projekcija, trebalo da se pozabavi i kvalitativnom analizom i ocenom ekonomskog sistema i politike, performansi društveno-ekonomskog života sa punom društvenom odgovornošću za sopstveni stručni i naučni stav. Jednom godišnje bi bar morao da usaglasi stav o tome šta je dobro a šta nije, za ekonomiju i društvo u celini, šta bi trebalo popraviti u ekonomskom sistemu, kao i u sistemu društvenih vrednosti. Predsedništvo bi, zajedno sa Savetom NDES, Nadzornim odborom i Sudom časti trebalo da se odredi prema navedenim dilemama i zauzme stav o društvenim vrednostima na kojima se zasnivaju ekonomska politika, reforme i privredni razvoj, i za početak u što skorijem rodu da organizuje okrugli sto o dominantnim društvenim vrednostima koje se promovišu i praktikuju u Srbiji danas.