Neprijatna istina

Dokumentarni film Neprijatna istina iz 2006. u centru pažnje ima nastojanja bivšeg američkog potpredsednika Ala Gora da ukaže na opasnosti koje prete usled globalnog zagrevanja. Ono što je tu istinu činilo neprijatnom bilo je to što je, da bi se izbegle katastrofalne klimatske promene, potrebno da ljudi žive na drugačiji način, a u nekim slučajevima da se i odreknu stvari koje vole (poput svojih vozila koja gutaju gorivo). Skoro dva meseca svi živimo s još jednom neprijatnom istinom otkako je DŽamal Kašogi, saudijski novinar koji je radio za Vašington post i živeo u Sjedinjenim Državama, nestao nakon ulaska u saudijski konzulat u Istanbulu. Veliki deo te istine je neporeciv: Kašogija su ubili pojedinci blisko povezani sa saudijskim vlastima i njenim de facto liderom, krunskim princem Muhamedom bin Salmanom (naširoko poznatim kao MbS). Višenedeljni zvanični saudijski demantiji i laži samo su ojačali uverenje - sada potvrđeno i izveštajem američke Centralne obaveštajne službe (CIA) - da je ubistvo bilo unapred planirano i odobreno na najvišem državnom nivou. Uloga koju je u tome imao MbS možda nije 100 odsto dokazana, ali većina posmatrača upućenih u prilike u Saudijskoj Arabiji ima malo sumnje oko toga. Tamošnji sistem nema mnogo tolerancije za slobodne strelce. Ono što ovu istinu čini neprijatnom jeste strateški značaj Saudijske Arabije. Na nju i dalje otpada preko deset odsto svetske proizvodnje nafte. Vrednost državne imovine procenjuje se na 500 milijardi dolara. Saudijska Arabija je najuticajnija sunitska arapska zemlja s posebnim značajem u muslimanskom svetu, s obzirom na to da su na njenoj teritoriji najsvetija mesta islamske vere. Ona ima i centralnu ulogu u svakoj politici čiji je cilj suprotstavljanje Iranu. Pored toga, uz sve njegove mane, MbS jeste nekakav reformista, budući da razume da njegova zemlja mora da se otvori i diverzifikuje ako želi da prosperira, a kraljevska porodica preživi. Pritom je i popularan, posebno među mladim Saudijcima, koji čine većinu saudijske populacije. Problem je što je mladi i impulsivni prestolonaslednik počinio brojne greške. Osim što je umešan u ubistvo Kašogija, nepromišljeno je naložio saudijski napad na Jemen koji je prerastao u saudijski ekvivalent američkog rata u Vijetnamu - stratešku i humanitarnu katastrofu. Kidnapovao je libanskog premijera, učinio sve da potkopa poziciju Katara, pohapsio bogate Saudijce koji se nisu mirili s učvršćivanjem njegove moći, zamrznuo diplomatske odnose s Kanadom zbog jednog kritički intoniranog tvita, te strpao u zatvor političke aktiviste, uključujući i žene koje su tražile veća prava za sebe. Saudijska strategija kojom je odgovoreno na međunarodni skandal kakav predstavlja Kašogijevo ubistvo jasna je: pritajiti se i sačekati da oluja prođe. MbS i njegovo najuže okruženje računaju s tim da će ogorčenje međunarodne zajednice splasnuti s obzirom na značaj Saudijske Arabije. On sam ima dobrog razloga da veruje da će druge sunitske zemlje ostati uz njega, imajući na umu subvencije koje im obezbeđuje. Izrael je takođe nagovestio svoju podršku krunskom princu usled njegove spremnosti da krene ka formalizaciji odnosa dve zemlje te, još značajnije, zajedničkog interesa dve zemlje u suzbijanju iranskog uticaja u regionu. A administracija američkog predsednika Donalda Trampa i dalje stoji uz svog čoveka, zasad odbijajući da prizna njegovu ulogu u Kašogijevom ubistvu, kao i zalaganja za uvođenje sankcija Saudijskoj Arabiji. Šta je onda činiti? Bivši američki državni sekretar DŽejms Bejker nedavno je povukao paralelu između američke politike prema Kini 1989, u vreme masakra demonstranata na pekinškom trgu Tjenanmen. Administracija tadašnjeg predsednika DŽordža Buša Starijeg (čiji sam deo bio) naporno je radila na tome da pronađe srednje rešenje: uvela je sankcije kako bi demonstrirala svoje nezadovoljstvo postupanjem kineske vlade, ali je ograničila stepen kaznenih mera i zadržala otvorenim kanale komunikacije - sve to imajući na umu značaj Kine. Da li bi slična politika prema Saudijskoj Arabiji bila održiva? U idealnim okolnostima, SAD i vlade evropskih zemalja trebalo bi da stave do znanja da bi bile otvorenije za saradnju sa Saudijskom Arabijom ukoliko bi moć krunskog princa bila ograničena. Trebalo bi takođe postaviti limite američkim isporukama oružja Saudijskoj Arabiji, kao i obaveštajnoj podršci koju ona dobija od SAD - što će, bude li sreće, Kongres najverovatnije i učiniti. Ali važnije od bilo kakvih sankcija biće pojačavanje javnog i privatnog pritiska na MbS, kako u pogledu onoga što je neophodno učiniti tako i u pogledu onog što bi trebalo izbeći. Ono što je neophodno jeste koncentrisani pritisak za okončanje jemenskog konflikta. Ono što je potrebno izbeći jeste da se antiiranski animozitet Trampove administracije eksploatiše kako bi se isprovocirala oružana konfrontacija koja bi treće zemlje naterala da prevaziđu svoju nelagodu i u tom konfliktu se svrstaju na stranu Saudijaca. Rat s Iranom bio bi skup i opasan. Krunskog princa bi trebalo naterati da shvati da će SAD biti strateški partner Saudijske Arabije samo ako se u Jemenu i drugde ponaša s više uzdržanosti i s većim poštovanjem za američke interese. Trebalo bi takođe i održavati konsultacije s Kinom i Rusijom. Za razliku od SAD, ove zemlje imaju funkcionalne odnose i sa Saudijskom Arabijom i s Iranom, zbog čega obe imaju interesa da spreče izbijanje konflikta između njih, ili da utiču na njegovo brzo okončanje ukoliko do sukoba ipak dođe. Prečesto se dešava da se na Bliskom istoku neka loša situacija izvrgne u još goru. Do jedne takve situacije sada je doveo MbS. Cilj treba da bude da se uvedu adekvatna ograničenja kako ona ne bi postala gora.