Mikroskopije i distopije

Šteta što ovaj pregled festivalskih dešavanja u okviru 24. festivala autorskog filma obuhvata samo njegovu prvu polovinu. Iako su upravo u prvom delu prikazani filmovi velikana, čini se da s obzirom na veoma dobro izbalansiran programski profil Festivala, prava uzbuđenja slede tek u finišu. Bez obzira na sve, ovogodišnji festivalski utisci (i učinci) više su nego povoljni. Tome nije doprineo samo izbor filmova u glavnom, takmičarskom programu, već nekoliko za ovu priliku znalački upriličenih retrospektiva (kakva je ona posvećena Žaku Rivetu, jednom od najvećih reditelja u istoriji filma), omaža (kakav je onaj Želimiru Žilniku) i alternativnih dešavanja (projekcija posvećena 125 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, First film fest - ili omaž Živojinu Pavloviću prikazivanjem TV filma Pesma u šest epizoda). Ovo su samo neki od festivalskih pokušaja da se stvori adekvatna propratna atmosfera, privuče i kultiviše nova, mlađa publika i još jednom pokaže koliko je beogradska filmska publika ne samo zahvalna, no jedna od upućenijih i bolje filmski obrazovanih u Evropi. Činjenica da se ove godine prikazivanje filmova na Festivalu odvijalo u čak deset dvorana, rečito govori o pluralnosti prikazivačkog prostora. Iako potpisnik nije na braniku podele na autorski-neautorski film (podele koja se danas čini neodrživom!), lepo je znati da u jednom trenutku (gledalačka) filmska dilema može biti izbor između filipinskog i rumunskog filma koji se poklapaju, ili izbor između petosatnog francuskog i trosatnog turskog filma. Možda najmanje primetna, ali svakako ne nebitna komponenta jeste da je film osim medijskog i govorni čin, pa je predivno da nakon potpune jezičke unifikacije bioskopskog prostora engleskim jezikom, u Beogradu možemo čuti da ljudi u svetu ne samo govore nego i snimaju filmove na katalogu, danskom, grčkom, japanskom, ili mandarinskom kineskom. Čast da otvori ovogodišnji Festival pripala je kontroverznom domaćem filmu Teret, reditelja Ognjena Glavonića. Filmu koji je još mnogo pre svog zvaničnog prikazivanja u Srbiji u priličnoj meri ustalasao duhove i potpuno nepotrebno stvorio klimu podele na ostrašćene negatore i „veleizdajničke“ ljubitelje, posvetićemo opsežnije redove drugom prilikom. Ovoga puta, recimo samo toliko da je film prikazan pred prepunom salom Kombank dvorane, bez ikakvih ispada i u predivnoj atmosferi bio pozdravljen velikim aplauzom. Kvalitativni raspon prikazanih filmova u prva četiri festivalska dana kreće se od dobrih, veoma dobrih i izvanrednih. Velika imena svetskog filma, najznačajnije festivalske nagrade, te pre svega sjajna prilika da relevantne autorske opuse beogradska publika prati u kontinuitetu, privukla su brojnu publiku. Kao što to obično biva, i filmovi i njihovi autori podelili su auditorijum te se događa da Žan Lik Godar (sa svojim filmom Knjiga slika), Karlos Rejgadas i neki drugi proslavljeni reditelji ne stoje neprikosnoveni na lestvici festivalskih favorita. Što se Karlosa Rejgadasa tiče, i njegovog novog filma Vreme za nas, on je za potpisnika vrh dosadašnjeg Festivala. Vreme za nas je trosatna vizuelna simfonija, film maestralne, bravurozne režije, izvanrednih vizuelnih rešenja i kompleksne narativne strukture. U njoj simboličko kontrastiranje i šifrirani metaforički jezik neretko ustupaju mesto jakoj emociji. Ovaj svojevrsni anti Žil i DŽim savremenog filma, pokazuje da je radikalna, beskompromisna filmska estetika još uvek moguća. Stilski pomaci koje Rejgadas čini u domenu svoje opsednutosti formom, rezultiraju antologijskim momentima (izvanredno inventivna, majstorski implementirana borba bikova na samom kraju filma, koja na višoj simboličkoj razini dekonstruiše mitologiju ljubavnog trougla referirajući na animalistički princip kao primarni katalizator). I Kler Deni, stara beogradska poznanica, briljira svojim novim, takođe radikalnim filmom Život među zvezdama. Ovaj kamerni SF ne samo da pomera granice konvencionalnog filma, no svojim postupkom žanrovske hibridizacije amalgamiše najbolje tekovine savremenog filma u kojoj se scenografija, zvuk i vizuelna faktura potpuno osamostaljuju i na inovativan način oblikuju distopijsku ideologiju. Za divljenje je, pritom, što je Kler Deni sedamdeset treća godina i da je njen film po svežini, energetskom naboju i spremnosti na eksperiment, bez premca na aktuelnoj svetskoj sceni, i na njemu mu mogu pozavideti dvadesetogodišnjaci. Hirokazu Koreeda je s Kradljivcima u potpunosti opravdao kansku Zlatnu palmu. Reditelj koji je 1995. potpisao Maborosi, remek-delo koje je bitno oblikovalo azijsku filmsku estetiku u drugoj polovini devedesetih, imao je poslednjih godina nekoliko bledih filmova u kojima je ne samo odustao od svog fascinantnog redukcionističkog stila, no od japanskog filmskog specifikuma generalno. Kradljivci su njegovo veliko vraćanje u formu, kompoziciono gotovo savršen film, u kojem minimalistička režija imponuje u toj meri da film koji počinje kao sociološka opservacija završava kao fuga. Film retke snage, empatičan, plemenit i beskompromisan. Ovom krugu velikih festivalskih događaja, naravno, svakako treba pridodati Drvo divlje kruške, novi film turskog modernog klasika Nurija Bilgea DŽejlana. Ponovo u trosatnom izdanju, DŽejlan je (očekivano!) vizuelno jednako inspirativan te neki od njegovih kadar-sekvenci imaju antologijsku vrednost. Drvo divlje kruške je film koji kroz priču o ocu i sinu koji aspirira da postane pisac i vraća se u rodni, provincijski turski grad, predstavlja jedan od najboljih novijih filmova o očevima i sinovima. U ovom prikazu ne bismo smeli zaobići ni Živi brzo, umri polako Kristofa Onorea, Klimaks Gaspara Noea (inače, francuska selekcija je najkompletnija i najbolje zastupljena kinematografija Festivala!), Srećan kao Lazaro rediteljke Alis Rorvaker… No, možda uistinu najprijatnije iznenađenje u dosadašnjem toku festivala je mađarski film Jedan dan rediteljke Zofije Silađi, izvanredno inventivna mikroskopija porodičnog života. Ovaj sumoran, uznemirujući film o eroziji bračne harmonije, inteligentno repetitivan (trećinu filma čini oblačenje- svlačenje i izuvanje-obuvanje) gleda se kao triler, a ono što u njemu posebno pleni je odbacivanje svakog moralisanja. Abdelatif Kešiš, jedan od festivalskih favorita, svojim novim filmom Sudbina, moja ljubav: prvo pevanje najveće je dosadašnje festivalsko razočaranje. Kanski pobednik, u maniru videospotovske estetike, evocira francusku obalsku provinciju devedesetih, viđenu očima mladog fotografa koji se vraća iz Pariza… S obzirom na to da Kešišov režijski postupak pre liči na reklamu za koka-kolu, ništa ne opravdava njegovo tri časa dugo trajanje.