Od Lepenskog vira do Henrija Mura

Svašta čujem dok veslam u parkiću u Vidovdanskoj. Južnovračarske mlade mame, ali i lokalni kučkari bistre politiku, i, sve to, hteo ne hteo, moram da upijam. Jedino bilderi, kao neki mišićavi roboti, dođu, odvežbaju svoje na spravama i odu, uz diskretno klimanje glavom, umesto pozdrava. I tu se setim da je tu nedavno Vladimir Jović, državni prvak u dizanju tegova, izjavio da se za taj sport odlučio kada je, kao dečak, gledao kako je neka ljudina na ulici digla automobil koji se loše parkirao. E, sad, nije rekao da li se to desilo ispred Cetinjske 1 gde je nekad bila redakcija NIN-a. A što je, pak, to toliko važno?! Pa, tamo sam, pre dvadesetak godina, digao zadnji trap jednog „juga“ da bi moja koleginica Vladislava sa njim otišla na aerodrom po sina. To je cela Cetinjska gledala, aplaudirala i danima prepričavala. Ako ne verujete meni, pitajte Bilju koja je, takođe, sve to posmatrala. Možda se tada u mene i zagledala... Veslajući na suvim veslima, nehotice, prisluškujem i razgovor trojice, rekao bih, dvanaestogodišnjaka. Jedan od njih rešio da bude „kurir“, to jest, rasturač droge u obližnjem školskom dvorištu, te pita drugare šta oni o tome misle? Jedan pajtos ga podržava jer je „slatka lova“, a onaj drugi mu savetuje da se mane ćorava posla pošto će se „teško izvući iz toga“. Pritom, ovu raspravu u parkiću vode prilično glasno ne mareći da li ih neko sluša. Štaviše, kao da su hteli da čuju i mišljenje „matorca u bajker stajlingu“ koji svakog dana, umesto motora, „jaše“ suva vesla. Ali, odlučio sam da ne ulazim u raspravu i zaveslao sam ka Južnom polu. A što na tu stranu? Eh, što?! Gledao sam u Domu omladine dokumentarac Davora Rostuhara koji je na skijama prešao 1.200 kilometara i stigao, za pedeset dana, do epicentra Južnog pola. Gledajući ovaj dokumentarac, još jednom mi se učinilo da je Zemlja – ravna ploča. Nisam izdržao da ne pitam Davora da li se i njemu, makar, na tren učinilo da je Zemlja ravna ploča? On mi je, gotovo, nervozno uzvratio da to nijednog časa nije pomislio. Ispašće da je Leonardo da Vinči bio u pravu kada je tvrdio da „Zemlja ima oblik devojačke dojke, a da je njena bradavica raj koji se nalazi sa Severnom polu“?! U subotu, kod Tamare u „Sedmorečju“, dr Dejan Tubić, istoričar umetnosti, govorio je o „likovnoj poetici praistorijskih figurina iz Belice“. Posebnu pažnju posvetio je kamenoj figurini hermafrodita. A hermafroditi iz svemira bili su oni „bogovi“ koji su nas stvorili. Tubić smatra da je u figurinu „boginje iz Belice“ utisnut genetski zapis pračoveka koji, i te kako, ima svest o mikro i makro kosmosu, te da je čovek, od Lepenskog vira vajao i slikao i da ni po čemu nije bio „primitivniji“ od čoveka 21. veka. Tubić smatra da pračovek iz Belice ima umetničku snagu Henrija Mura posle koga „moderna skulptura više i ne postoji“. K. G. Jung, moj guru iz Švice vidi, pak, mnogo dalje: „Ako je Henri Mur prestao da vaja i počeo da čuva ovce, zapitaj se, moj dečače, da li je to znak da je ljudska civilizacija došla do samog kraja?!“ Šamaram daljinac i šta ukapiram?! Da Haradinaj kundači Srbe u Mitrovici, a da moj Alek mlati Srbe po Kruševcu. Ispada da su obojica na istom poslu?! Bajdvej, moje krtice iz Kremlja mi javljaju da moj Alek veoma loše stoji kod Putina. Zato se Dačić onoliko i razgoropadio i samo što, posle Dubaija, nije zapevao „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala...“ A čik da Alek zapeva „Drma mi se, drma mi se na šubari cveće“ ako Putin dođe u Beograd. Sve to moju Crnu mnogo ne tangira: „Ne znam da li me više fascinira kamena figurina iz Belice ili to što si u Cetinjskoj podigao ’jugo’ sa trotoara!“