Pad imuniteta

Nakon što je Apelacioni sud u Podgorici odbio žalbe poslanika Demokratskog fronta Nebojše Medojevića i Milana Kneževića, pri čemu se prvi od 30. novembra nalazi u pritvoru, a drugi u prostorijama Skupštine Crne Gore, dodatna polarizacija ionako podeljene političke scene u Crnoj Gori skoro je neizbežna. To što Medojević i Knežević odbijaju da svedoče u predmetu koji je formiran na osnovu Medojevićeve izjave da je specijalni državni tužilac primio mito – jedan je par rukava. Sasvim druga priča je to što je jedan od lidera crnogorske opozicije kidnapovan nakon skupštinskog zasedanja i sproveden u zatvor u Spužu. Takođe, vrlo je verovatno da u čitavom slučaju ne bi bilo ničeg spornog da je Medojeviću i Kneževiću parlament prethodno oduzeo imunitet koji ih štiti od krivičnog gonjenja. Ovako, pravosudni organi su pribegli formulaciji „stavljanje u pritvor“, koju poslanički imunitet ne poznaje, i tako formalno-pravno pokrili diskriminatornu odredbu zakona. Vlast je procenila da ima pravo da obezbedi prisustvo svakog svedoka, makar to bio i poslanik koga štiti imunitet. U međuvremenu, Medojević je počeo štrajk glađu, Knežević je još zabarikadiran u parlamentu, a opozicija je počela proteste. Ono što čitavu stvar čini zapaljivom jeste činjenica da je Medojević uhapšen nakon što su poslanici usvojili rezoluciju kojom se proglašavaju ništavnim odluke Podgoričke skupštine iz 1918, kao i da su se poslanici DF protivili toj rezoluciji. To što se oglasila i Doris Pak, predsednica žena Evropske narodne partije, nazvavši Medojevićevo hapšenje sramotom, neće mnogo promeniti stvari. Ali vladajuća koalicija u Podgorici, ukoliko je u pitanju ova vrsta razmimoilaženja, morala bi da zna da je represija izvedena iz različitog tumačenja istorijskih i identiteskih pitanja opasno igranje vatrom. Bar je crnogorska istorija puna takvih primera.