Smrt od neznanja i sramote

Malo je bolesti koje su za tridesetak godina preživele genezu od sasvim izvesno smrtonosnih, do normalnog života pod terapijom, kao što je infekcija virusom humane imunodeficijencije, ili „popularnije“ - HIV-om. Pa, dok su oboleli krajem osamdesetih prošlog veka kopneli od oportunističkih infekcija poput upale pluća, postajući kost i koža, a ubrzo i umirali, danas malo ko dolazi u odmaklu fazu zvanu AIDS. Još manje njih joj podležu, i to isključivo jer se ne leče ili im je virus prekasno detektovan. Međutim, uz sve kampanje za širenje znanja, ta sada obična hronična bolest i dalje nosi sramotu, razlog da se zaraženi stigmatizuju, makar primedbama tipa: „slobodno uzmi iz moje čaše, nemam sidu“. Inficirani kao da još nose breme prvog medijskog talasa kad su uz etiketu „sidaši“, bivali označeni i pripadanjem nekoj od prokaženih populacija u riziku, onih „nedoličnog“ ponašanja. Usled toga, u Srbiji postoji samo nekolicina „autovanih“, i dobro se pazi sa kim će se deliti podatak o pozitivnom HIV statusu, dok se i na Zapadu time kalkuliše, zbog eventualnih ucena, posebno u svetu poznatih. Najtužnija posledica odijuma je autostigmatizacija nosilaca virusa, pogubnija od svakog spoljašnjeg žigosanja. Istina, izvesnog pomaka ima, pa dok se do pre svega nekoliko godina o tome ćutalo i među „svojima“, u čekaonici Infektivne klinike Kliničkog centra Srbije u Beogradu, jedne od četiri nadležne ustanove u državi, danas se čekajući bar jedan drugom jadaju. „Napisali su ogromno HIV na mom kartonu“, „nisu me primili kod zubara, odbili su da me operišu kada sam rekao da sam inficiran“, danas se dele takva iskustva među ta četiri zida, još uvek teška poput tamnice. Ćutanjem izvan tog kruga „istih“, oboleli štite sebe, kao i članove porodice. Šta je suština autoizolacije, nije do sada bilo tema istraživanja, sve i ako je ta „nepoznata“ možda i glavni razlog zašto se šira populacija ne testira. Pa je cifra od ukupno 3.664 inficirane osobe, prema najnovijim podacima „Batuta“ - relativna. Status se najčešće proverava tek kad dođe do promena u zdravlju, uz sve opomene lekara koliko je važno da virus što ranije bude otkriven, da bi se odmah pristupilo lečenju. Jer, kure su danas moćne, i garantuju dugovečnost, bez tegoba što su ih ranije prouzrokovale. „Od samih početaka, Srbija je išla u korak sa svetom u pogledu mikrobioloških dijagnostičkih metoda, dostupnosti stručne literature, kao i uvođenja terapije“, otkriva prof. dr Đorđe Jevtović, donedavno šef odeljenja za HIV beogradske Infektivne klinike, sada penzionisan. „Dobar duh“ pacijenata, uvek tu da ih svojim mirom ohrabri, objašnjava da je tada jedini lek „zidovulin“ imao kratkoročne efekte, produžavajući život obolelih za svega nekoliko godina. Farmakologija je brzo napredovala, novi su medikamenti davali znatno bolju prognozu, ali i izazivali brojne nuspojave, poput ubrzanog starenja, metaboličkog sindroma vezanog za arteriosklerozu, kardiovaskularne i cerebrovaskularne smetnje, polineuropatiju, odnosno – otežalo hodanje. Ali, iako su tad vladale sankcije, rafovi bili prazni u radnjama, klinika se snalazila da lekove za HIV nabavi. Mnogi su iz te etape AIDS-a doživeli i novu generaciju lekova kojima je virus stavljen pod kontrolu, „praktično preko noći“, uz potpun oporavak imunog sistema u veoma kratkom periodu, kako objašnjava dr Jevtović. „Za svega mesec dana, vratio mi se menstrualni ciklus, povukla kandida sa usana, bila sam jaka kao nikada“, kaže jedna pacijentkinja, dopremljena svojevremeno na kliniku u stanju „ni na nebu, ni na zemlji“. Pomirena sa skorom smrću, ali ne i sa pratećom aurom „nedodirljive“. Danas ona proguta tri pilule dnevno, i nije u strahu od nuspojava, zbog manje toksičnosti lekova. To što se klinika bori sa komplikovanom administracijom, EU i našom, nije njena briga, njeno je samo da lekove redovno uzima. Jer, farmako-revolucija učinila je da se virus više ne prenosi polnim putem ako je broj kopija RNK virusa – nula. Doduše, PSR testova, što tu željenu cifru pokazuju, često nema, ali se ona uzda da lekovi čine svoje. Srećna je i što više ne mora da dreždi na tom „kompromitujućem mestu“, u čekaonici Klinike, jer recepte sada preuzimaju neke privatne apoteke. A pomoć da se terapija dostavi na kućnu adresu pružaju volonteri organizacija civilnog društva, kao što je Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje Potent, čijim je zalaganjem ovo i omogućeno. Medicinskom osoblju radni dan će biti uskoro olakšan izdavanjem elektronskih recepata. Jer, i pored svih napora da se pacijentima olakša preuzimanje mesečnog "sledovanja" , čekaonica Infektivne klinike je i dalje krcata, a puni su i bolnički kreveti, naročito zimi. U njima su neki pacijenti nalik onim s kraja ’80-ih, dijagnostikovanog statusa u poodmakloj fazi bolesti. Drugi su pak sa tegobama „običnih“ boljki, nevezanih za HIV. Ne leče se na matičnim odeljenjima, bubrežnim, onkološkim, plućnim, jer se još uvek boje da će neko u njih upreti prst, nazvati ih „sidašem“, ili odbiti da ih prime pod spornim izgovorom. Na tom strahu profitira nadrimedicina, raznorazni prevaranti što nude alternativne kure, sa isključivo placebo efektom. Ali, što više poverenje u zvanične lekove jača, manje njih se obraća travarima. Još jednu stvar teži da progura Potent, i njemu slična udruženja, lobirajući da RFZO prihvati na svoj teret tzv. PrEP i PEP terapiju, pilule za pre i posle rizičnog kontakta, čemu treba da prethodi izmena zakona. „Za državu bi to bilo mnogo jevtinije od doživotnog lečenja inficiranih HIV-om“, kaže Bratislav Prokić iz Potenta. Iako je pandemija zauzdana, na delu je danas – koncentrovana epidemija, kako se tumači ubedljivo najveći broj novoinficiranih među pripadnicima tzv. MSM subpopulacije. „U najranijoj etapi na udaru su bili intravenski uživaoci heroina, potom oboleli od hemofilije, uz retke primere infekcije stečene heteroseksualnim putem, dok su u poslednjoj deceniji na testovima pozitivni gotovo isključivo pripadnici gej supkulture, sa rizičnim životnim stilom za sticanje svih vrsta seksualno prenosivih infekcija“, navodi dr Jevtović. Te nove pacijente danas ne čeka samo strah i beznađe. Dočekuju ih obučeni aktivisti Potenta, listom HIV pozitivni, ne bi li im pružili parnjačku podršku. Obodrili ih da što pre pristupe tretmanu, uverili ih u nužnost redovnosti terapije. Ponekad su u ulozi i ramena za plakanje, za pacijente i njihove porodice, ali i glasnogovornici istine – da se sa HIV-om danas dugo i kvalitetno živi. Ono u čemu mora da pomogne i država, budući većih resursa od nevladinih organizacija, jeste – kontinuirana edukacija, počev od osnovnih škola. Ovde često nedostajuća, kako primećuje dr Jevtović. Jer, iako je ovo era interneta, neznanje je rašireno. Stoga, ko umre, umreće zbog neznanja, zaključuje ovaj čuveni infektolog. Smrt od sramote je metaforična kategorija, premda ne sasvim. Ona ubija polako, gura u depresiju. Ali se i protiv nje može boriti ozbiljnim kampanjama, da ne bi Srbija istrulila od bolesti zvane diskriminacija. Protivne Ustavu i međunarodnim rezolucijama. Statistika Prema podacima „Batuta“, na jednu novoinficiranu ženu statistika broji 17 muškaraca u Srbiji. „Slično je u svim zemljama zapadne hemisfere, a nije možda u centralnoj Africi, jugoistočnoj i centralnoj Aziji, Južnoj Americi, Karibima, gde podjednako obolevaju pripadnici oba pola“, otkriva dr Jevtović. Kondom je tako i dalje najbolja preventiva, a ne uzdanje u svoju vernost i vernost partnera.