Reforma zarada - odlaganje ili odustajanje

Opet ništa od reforme zarada u javnom sektoru: Vlada je odložila početak primene novog sistema za 2020. godinu! A tolike smo nade polagali u njene blagotvorne efekte od kojih je država Srbija presudno zavisila, bar tako su nam govorili godinama. Sa reklamama svog budućeg rada na reformi zarada u javnom sektoru počele su još davno ministarke državne uprave Kori Udovički i Ana Brnabić, mada nisu odmakle s poslom. Doduše, još u proleće 2016. donet je tzv. krovni Zakon o sistemu zarada u javnom sektoru, koji je obuhvatao sistemske odnose, ali bez konkretnih rešenja o visini plata, pa se njegova primena odlaže iz godine u godinu. Na suštinskom planu, stvar je bolje krenula otkada su angažovani stručnjaci Svetske banke da uspostave jezgro novog sistema – da za frekventnija radna mesta pripreme sistematizacije poslova i pripadajuće koeficijente. Kada je to urađeno, trebalo je samo njihovu šemu primeniti na ostala radna mesta i tako dobiti katalog svih radnih mesta i koeficijenata za plate. Pošto ni to nije previše komplikovano, verujem Vladi kada kaže da je stvar obavljena. Ali, početak primene zakona opet se odlaže za godinu dana. Razlog je, kaže Vlada, potreba da se bolje procene efekti novog sistema. I verujem im da je sa efektima zapelo, ali ne zato što ih je teško proceniti već zato što rezultati analize efekata zabrinjavaju, odnosno ne odgovaraju očekivanjima i stvaraju probleme. Osnovna teškoća sa reformom plata je sledeća: ukoliko se ukupna masa zarada ne menja, tada će reforma nekima doneti gubitke, a nekima dobitke. Ovi sa dobicima će zadovoljno ćutati, a oni sa gubicima protestovati i – eto političkog problema. Prvi smatraju da im veća plata pripada i ne zahvaljuju Vladi, dok drugi krive baš Vladu što im je smanjila platu. I rejting Vlade (i predsednika države) opada, što je za njih neprihvatljivo. Vlada je tome pokušala da doskoči rešenjem da se gubitnicima plate ne smanjuju, već zadržavaju nepromenjenim sve dok se, jednog dana, ostale plate ne povećaju toliko da se ustanovi pravi paritet. Ali, takvo rešenje ima dve ozbiljne slabosti: dosta košta, pošto polovina zaposlenih dobija veće plate, a nikome se ne smanjuju, i još ne ublažava mnogo bol gubitnika, pošto ko zna koliko godina neće imati povećanje plata. A inflacija će ih nagrizati sve vreme. Pored toga, celi sektori su, kao prosveta, protiv predviđenih koeficijenata. Čuje se i da je više činovništvo (načelnici, pomoćnici, sekretari i slični) nezadovoljno pošto bi se našlo u grupi gubitnika; njihovo nezadovoljstvo bi postalo ozbiljan problem za funkcionisanje države, pošto ga oni nose. Nema sumnje da bi se i pripadnici policije i vojske našli u grupi gubitnika (sada imaju vrlo visoke plate, o čemu smo pisali), ali je zakonom predviđeno odlaganje primene u odnosu na rešenja za ostale. Brine se predsednik o svojim represivnim organima. Racionalnom šefu države ili vladi zemlje svakako je u interesu da se dobro reguliše sistem plata u državnoj upravi i, još više, da on funkcioniše automatski, bez njihovog stalnog uplitanja. U ovakvom haosu sa platama kakav vlada u Srbiji neko mora stalno da interveniše i ispravlja krive Drine, pa tako i predsednik Vučić više puta godišnje, posebno u vreme sastavljanja budžeta. Ali, ja mislim da Vučić želi da interveniše, da njemu određivanje plata stotina hiljada ljudi daje osećaj velike moći, što pravi političari vole i čemu teže. Stoga baš i nije posebno zainteresovan za ovu reformu, kao ni novi ministri finansija i državne uprave koji je ne osećaju kao svoju. Zato nije sigurno da će reforme uopšte biti sledeće godine. Možda će sačekati neko drugo vreme. I druge ljude.