Osvajanje slobode nije gotov čin

Pula ima 50.000 stanovnika, „dve biblioteke i jednu i po knjižaru“. Uprkos tome, Puljani i ostali Istrani vole da čitaju i da se druže sa piscima. Zato ljubomorno neguju i brane svoj sajam knjiga koji se, prema kvalitetu naslova, gostujućih autora i programa, može pohvaliti da je bolji i od onog u Zagrebu i u Beogradu. Skup izdavača, autora, čitalaca i ljubitelja knjige, poznat kao Sa(n)jam knjige u Istri, upravo se održava 24. put u Puli pod sloganom „Reci mi šta je sloboda?“ Osnovan je mesec i po dana po završetku rata u Hrvatskoj baš iz potrebe da se stvori neki prostor slobode. „Borimo se. Osvajanje slobode nije gotov čin. Taman misliš da si nešto osvojio, onda te lupi... Branili smo taj naš prostor slobode. Imali smo krize, bilo smo napadani, ali nekako smo ostali svoji. Tajni nema. Stvorila se kritična masa ljudi kojima je ovaj prostor koji se stvara u vreme sajma nekako nužan i jer se mnogima svideo. Pokazali smo ljudima da nije sve nemoguće jer je naša zemlja ovakva ili ministarstvo onakvo, da ipak mnogo zavisi i od nas“, kaže u razgovoru za NIN Magdalena Vodopija, osnivačica i direktorka Sajma. Prvih šest izdanja Sa(n)jam knjige u Istri nije imao stalan dom, već se šetao od jednog do drugog napuštenog kultnog prostora. „Jedne godine imali smo jako uspešan sajam u kinu ’Beograd’, iz vremena Jugoslavije, posle se zvao ’Kino Pula’. Ali, mi smo ga te 1999. najavljivali: Ove godine smo u Kinu ’Beograd’. Onda je to Hrvatskoj zvučalo strašno čudno, a nama je u Puli to bilo normalno“, priča nam Vodopija. Od 2001. manifestacija se održava u velelepnoj austrougarskoj palati iz 1913, bivšem Mornaričkom kazinu i Domu JNA, sada Domu hrvatskih branitelja. Nekadašnji carski holovi, koncertne i balske dvorane na desetak dana postaju scenografija najveće knjižare i tribine u Hrvatskoj. Skoro zapanjujući podatak jeste da manifestacija godišnje beleži oko 50.000 poseta: „Mi ne prodajemo karte i nemamo konkretne podatke, ali imamo neku procenu obezbeđenja. No, 50.000 poseta je za jedan grad od 50.000 ljudi i regiju od 200.000 ogromna stvar. To je zato što su ljudi u Istri navikli da barem deset puta dođu na sajam, pogledaju neku promociju, popiju kafu, razgledaju, odu kući, razmisle. Nigde se ovde ne žuri. Imamo još uvek tu neku mediteransku fjaku i neku dekadenciju grada koji je imao bleske u istoriji, ali je ipak na margini. Mi smo na kraju sveta i nama je to dobro. Pula ima svoj neki paralelni svet, a ovaj sajam je pomaknut, kao i grad u kojem živimo, onako, sanjalački je“, objašnjava naša sagovornica. Programski odbor radi potpuno nezavisno i, u saradnji sa izdavačima, razmatra koje će autore pozvati. Zato na sajmu knjiga nećete videti treš naslove raznih rijaliti zvezda, ovde se ne čeka u redu za potpis najnovije knjige nekog blogera, influensera ili autora sumnjivog kvaliteta sa ogromnim tiražima. Ovde se traži stolica više za diskusiju u kojoj učestvuje nobelovac Vole Šoinka ili nemački filozof Peter Sloterdajk. „Sami sebi dajemo velike zahteve i ne radimo ni po čijim ingerencijama. U naš program niko nema upliv. Niko nam ne kaže koga (ne) smemo da dovedemo“, ističe Vodopija. Za ove 24 godine Sa(n)jam knjige u Istri ugostio je na desetine velikih imena. U Pulu su dolazili Eko, Pamuk, Esterhazi, Magris, Adonis, Velš, Mencl, Ulicka, Tolstaja… Tokom deset dana ove godine, od 29. 11. do 9. 12, biće predstavljeno 200 hrvatskih izdavača, održano više od 70 programa, a među gostima bili su i biće nobelovac Vole Šoinka, te Vitorio Đardino, Erikur Orn Nordal, Peter Sloterdajk, Laš Fr. H. Svensen, Mirko Ilić, Rumena Bužarovska, Havijer Serkas, Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl... Magdalena Vodopija priznaje da joj je teško da odgovori na koje ime su do sada najponosniji. „Nekad vas zanesu imena, nekad vas zanese to što dolazi neki autor kog ste čitali u mladosti, pa ga sada gostite. Razni su kriterijumi. Ne zato što je veliko ime, možda najveće do sada, ali Umberto Eko nam je pokazao šta je to veliki autor. Kakva atmosfera ide sa njim... Pokazuje se istinom ono što već znamo: što veći autor, to veća jednostavnost. Tako je ove godine bilo sa Voleom Šoinkom. Tačno se vidi jedno odsustvo ega, čega kod autorâ uvek ima puno. A koga bih volela da dovedem? Ja sam je i upoznala ali nismo mi sajam tih finansija. Volela bih da to bude Margaret Etvud – priznaje Vodopija, koja ne posmatra sajam iz svoje direktorske fotelje, već iz prvog reda na svakoj panel diskusiji i u šetnji po štandovima između dva programa. A programi su za posebnu priču. Moderatori i voditelji Andera Matošević, Aljoša Pužar (koji vodi i Doručak s autorom svakoga dana uz živi prenos na HRT 3), Emir Imamović Pirke, Tanja Mravak, Kruno Lokota, Paola Orlić i ostali sa takvom ležernošću, neposrednošću i pitkim jezikom vode diskusije i na one najozbiljnije teme kakve je ove godine, primera radi, bila Sloboda i zlo. NJihov najveći kvalitet jeste u tome što čak i od nekog autora za koga niste čuli ili od teme koja vam na papiru deluje previše teška ili nezanimljiva učine pravi ugođaj, posle kojeg zaista osetite da ste primili najukusniju hranu za glavu. I za dušu. Vladislav Bajac, o sajmovima knjiga u regionu Osnovni razlog zbog kojeg književnost postoji Član Programskog odbora Pulskog sajma knjiga je i Vladislav Bajac, pisac i direktor izdavačke kuće „Geopoetika“ iz Beograda. Preko decenije je deo „sanjanja knjiga“ u Istri. „Osim što je obimom manji, ovo je sajam autora. Od samog osnivanja do danas kvalitet ne opada, raznovrsnost postoji, profil je pogođen. Ovo nije napravljeno da bi se što više prodavalo niti da se napravi velika knjižara. Ja ga zovem „sajam sa ljudskom merom“ i dobra je ravnoteža u odnosu na onaj beogradski“, kaže Bajac za NIN. Ta nezavisna formula, po kojoj programski odbor sajma ima konačnu reč nad izborom gostujućih autora je bolja, „jer onda nema greške“, smatra on. „Kod nas se subjektivnost pretvara u nešto što nije dobro. Možemo mi da pravdamo razlike i tom veličinom, to jest ’maličinom’ ali nedovoljno je to za pravdanja. Profili se stvaraju suštinom, ne formom. Ja sam naš sajam ove godine prvi put kritikovao zbog količine programa, a više stotina ih je bilo, neki čak kažu i 500. To je postalo apsurdno; tu ima 80 odsto nedovoljno kvalitetnih programa koji samo prave zbrku. Niti su ti programi posećeni, niti oni dobri, koji obećavaju, jer su u toj šumi svega nevidljivi. Pređena je granica dobrog ukusa u brojevima. To je potpuno besmisleno. Zagrebački Interliber je u nekom istom međuprostoru koji nije zanimljiv. Niti ima veličinu niti je mali, a suštinski nije baš privlačan i, uopšte uzev, luta se. Ovde u Puli se i dalje održava onaj osnovni razlog zašto književnost postoji“, ocenjuje Vladislav Bajac.