Uzalud prećutani

Čitava serija napada nad onima koji se kritički izjašnjavaju o vlasti, kulminirala je pokušajem ubistva lidera opozicione Levice Srbije Borka Stefanovića, udarcem metalnom šipkom u potiljak. Dve nedelje kasnije, svi koji su smatrali Beograd samo apatičnom periferijom Evrope, jer njeni građani ćute, saginju pokorno glavu i zatvaraju oči pred nasiljem koje bukti oko njih, u subotu, 8. decembra, dobili su iznenađujući odgovor. Istinski izmrcvareni građani u Beogradu, pod dominacijom vlasti koja po principu spržene zemlje satire svakog neistomišljenika, pokazali su svoje drugačije lice. Gotovo stopostotna kontrola provladinih medija koji krivotvore istinu u korist vlasti zarad opstanka ili oprosta poreskih dugova nije sprečila njih oko 15.000 da pokažu da postoji otpor, da Beograd još nije mrtav grad i da ga oni nisu zauvek predali. Iznevereni toliko puta do sada, revoltirani izostankom rezultata svih prethodnih pobuna, i sami nepoverljivi da će ikada ponovo ustati, to se dogodilo. Suprotstavljajući se nasilju koje sprovodi država, za koju sve više veruju da je pod kontrolom mafije u belim košuljama, organizovani su u protestu pod nazivom „Stop krvavim košuljama“, aludirajući na krvavi napad na Borka Stefanovića. Tih 15.000 ljudi formiralo je dostojanstvenu, na momente i tako preteći tihu kolonu demonstranata koji su napravili lanac otpora prema svakom strahu kojim ova prikrivena puzajuća diktatura Aleksandra Vučića okiva Srbiju. Nije bilo nasilja u nepreglednoj koloni onih koji su jedni drugima pružali istinsku veru da nisu samo oni ti pojedinci koji veruju da su građani poslodavci vlasti, Vlade, Skupštine, predsednika i premijera. I, da su svi sa tog spiska dužni da njima podnose račune, i, da istinska demokratija, ustavno uređenje ove države, ima da garantuje da će ta, kao i svaka druga vlast, njen predsednik i premijer poštovati obavezu nad kojom su položili zakletvu. Da će odgovarati, doslovce, svakom građaninu ove države kao svom poslodavcu. I da su dužni da saslušaju kritike makar ih uputio samo jedan građanin, jer on ih plaća, kao sastavni deo državnog aparata, ma za koga glasao ili ne glasao. Da ovo nije bila isplanirana nasilna demonstracija, koju je zaplašila kolona bornih vozila koja se tog jutra kretala u pravcu Beograda, govori i činjenica da se u prvom redu duge, veoma duge kolone, nalazio i Dragan Đilas, dok je za ruke držao svoju decu. Bilo je tu još dece, roditelja sa bebama u kolicima, ali i do sada gotovo nespojive kombinacije - tu su i lideri opozicije, i levice i desnice i centra... Boško Obradović i Vuk Jeremić, i Borko Stefanović…. I ta činjenica dovoljno govori o tako čvrsto uglavljenoj vlasti koja se opredeljuje za jednoumlje i strahovladu, koja suspenduje višestranačje i odlučuje da ne poštuje elementarna prava onih koji drugačije misle. Računajući da stezanjem i sužavanjem sloboda i sumnjivim i krajnje nefer i neregularnim izbornim uslovima može da održava vlast. Odavno revoltirani postupcima vlasti brojni građani, profesori, radnici, studenti, medicinski radnici, nezaposleni pripadnici nekadašnje srednje klase koja odavno ne postoji, privatnici, odlučili su da više ne traže opravdanja za neizlazak na ulicu i jedinog mogućeg vida iskazivanja nepristajanja na gotovo otetu državu od njenog ustavnog uređenja. Nije ih briga u potpunosti šta je namera opozicije, da li ima u planu neku mahinaciju sa vlasti, pokušava li da ostvari neki svoj interes, osvajanje vlasti, ne, ne interesuje ih. Ovaj svet anonimnih pojedinaca koji i inače vidite na ulicama, koji se po fizionomiji ili po bilo čemu drugom ne razlikuju od svojih evropskih komšija, odlučio je da kaže NE onima koji bi bejzbol palicama da uređuju njihovu državu i održavaju vlast unedogled. Protivnici svakog oblika diktature, kao sav normalan svet, često u svojim privatnim krugovima ponavljaju kako ne mogu da veruju da su uopšte dospeli tu gde su, gotovo ne odmičući mnogo od Miloševićevih devedesetih. Ogorčeni na sebe kao narod koji tako često ima tako pogrešne izbore, a onda ume još dugo i uporno da trpi nepravdu, krađu, i poniženja, prepričavaju momente pobune u Francuskoj, govore o tom revolucionarnom genu usađenom duboko u DNK zapisu, i pitaju se šta je to s nama naviklim da trpimo tako dugo i tako uporno. Vremena se menjaju, i okolnosti takođe, i ovi ljudi sve jasnije vide manipulacije vlasti koja od njih, građana, pravi amorfnu bazu, bez ukusa, mirisa i boje, koja se ne pita ništa i vremenom samlevena u moru egzistencijalnih problema pretvara se u puku poslušnu ili indolentnu glasačku mašinu. Ovi ljudi nisu ti. Oni ne pristaju na bilo kakvu ucenu. Pretnje gubitkom posla? Ucena za njih nije opcija. NJihova crvena linija je pređena i njihov bes tinja. Zasada svakodnevno se izliva na društvenim mrežama, gde se povezuju u grupe koje broje na desetine hiljada revoltiranih građana. Verovao neko ili ne, mora to da bude izuzetna pretnja vlasti i opomena da se ni u kom slučaju ne igraju više s njima. Ovo je bio njihov skup iako su ga neformalno organizovali predstavnici opozicionog Saveza za Srbiju. Zato što ovaj protest pripada slobodnim građanima, na skupu nije bilo stranačkih obeležja. Okupili su se na platou ispred Filozofskog fakulteta gde im se obratio glumac Branislav Trifunović. „Ima mnogo glava za razbijanje“, poručio je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i da će „morati da razmisli koliko glava treba da razbije da bi Srpska napredna stranka koju vodi ostala na vlasti“. Iako su njihova obraćanja bila najavljena, i pojavili su se ispred Filozofskog fakulteta, košarkaški trener Duško Vujošević i glumica Mirjana Karanović nisu govorili. „Rečeno nam je da će ukoliko oni govore nastati nemiri i da će se neko pobuniti. Oni su ovde sa nama i nisu se uplašili, odluka organizatora je da ne želimo bilo kakvu krv, probleme“, rekao je Branislav Trifunović opisujući ovu vlast kao „odvratnu, ljigavu“. A onda je ispričao priču o čoveku koga su nazivali izdajnikom. „Taj pesnik zarobljen u telu pravnika probao je sve. Krenuo je sa gajbicama itd. Pevao pesme ‘Karlobag, Karlovac, Virovitica’, ‘Selidba u moj novi stan’, ‘Bulevari prijateljstva’… Onda je pesnik hteo da bude jedini, da se narod budi i leže uz njega, kupio je devet televizora, njegove pesme voleo je čak i poligraf“, rekao je Trifunović. Protestna šetnja „Stop krvavim košuljama“ krenula je oko 18.30 sa Studentskog trga ka Terazijama, odakle su učesnici pored Skupštine Srbije prošetali do zgrade Radio-televizije Srbije. Na čelu kolone, koju su predvodili lideri Saveza za Srbiju, bio je veliki transparent „Stop krvavim košuljama“ i dobošari. Trifunović je poručio Vučiću da će biti zaboravljen, da je na njemu samo da izabere kako će se to desiti. Okupljeni su zatim krenuli ka Skupštini Srbije uzvikujući: „Napredna bando“, a Trifunović ih je podsetio da niko ne želi nikakvu „krv, probleme, već da hodaju u miru i da pokažu vlasti koliko ih ima i koliko će ih tek biti“. Inače, opozicioni Savez za Srbiju je nakon napada na Stefanovića zbog kog su privedena trojica napadača, optužio vladajuću Srpsku naprednu stranku da stoji iza napada, tvrdeći da su napadači povezani sa šefom Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Bratislavom Gašićem iz Kruševca, koji je visoko pozicioniran u Srpskoj naprednoj stranci. Nakon protesta predsednik Vučić je arogantno izjavio da demonstranti mogu da šetaju mesecima i da može da ih bude pet miliona, ali da on neće ispuniti niti jedan njihov zahtev time pokazujući da odstupa od ustavnih ovlašćenja i obaveza, postavljajući se kao oligarh a ne demokratski predsednik. Protest su takođe iskoristili provereni poltroni vlasti, oni čija isključivo lojalnost prema vođi objašnjava njihov opstanak na vlasti. Tako je ministar odbrane Aleksandar Vulin rekao da su se okupili oni koji su vršili nasilje da osude nasilje koje je osudila cela Srbija i čiji su počinioci pronađeni. Ovo je za njega samo još jedna prilika da utvrdi svoju ničim nezasluženu poziciju iskazujući duboki prezir prema demokratskim opredeljenjem građana i još dublje poltronstvo prema Vučiću. „Žao mi je što je i ovo urađeno isključivo kao jedna dobra prilika da se izlije sva mržnja koju osećate prema Aleksandru Vučiću, a da ne kažete ni jednu jedinu reč za sve one koji su zaista trpeli nasilje i sve one koji trpe političko nasilje, a za koje nažalost još ni ne znamo ko su počinioci“, rekao je. Ipak, morao je da prizna da nije bilo incidenata, iako je dodao, u poniznom tonu, da je to bila prilika „da svi vide da je Srbija demokratska zemlja u kojoj može da se izgovori bilo koja laž, uključujući laži o predsedniku Vučiću i njegovoj porodici i da zbog toga apsolutno niko ne trpi posledice“. NJegove reči, kao i ministra policije, da su mogli da izvedu vodene topove, ali eto, nisu, govore o tome kakvo je njihovo razumevanje demokratije. Oni vladaju s umišljajem da su oni tvrđava. I da je demokratija ono što oni usnu. Taj njihov san, naš je horor. „U nekim drugim zemljama kada imate drugačija mišljenja onda se izvode oklopna vozila i vodeni topovi, a u Srbiji, vi se skupite iz cele zemlje, prošetate, kažete šta imate i niko vam ne zamera“, rekao je Vulin. Najznačajniji svetski mediji ignorisali su pojedinačne rečenice Vučićevih pulena, ali ne i njegov stav o nezainteresovanosti za to što građani čiji je predsednik takođe protestuju i šta žele da mu poruče. Ovog puta prikazali su fotografiju povorke koja se protezala ulicama centra Beograda protiv vlasti čoveka čiju vladavinu su okarakterisali kao diktaturu.