Bregzit, „žuti prsluci“ i krvave košulje

Tri priče, a jedna zajednička crta. Nezadovoljstvo. Prva priča je o bregzitu, čiji se završetak danas čini daljim nego pre dve godine, nakon referenduma o izlasku iz Unije. A Česi i Slovaci se za šest meseci razišli, u redu i miru. Šta se to desilo sa Britanijom? Sigurno da niko normalan pod bregzitom nije podrazumevao sporazum kakav je Tereza Mej prošlog meseca napravila sa Unijom, u kome Britanija prihvata većinu propisa EU, samo što više ne učestvuje u njihovom donošenju. Da je ovakav sporazum besmislen bilo je jasno i bregzitovcima i antibregzitovcima, pa je bilo logično da Tereza Mej dva dana pre glasanja povuče svoj predlog iz parlamenta. Samo je sada pitanje – šta dalje? Novi referendum? Lesi se vraća kući? Teško je predvideti šta bi doneo novi referendum. I ko je, u stvari, glasao za bregzit, šta je zajedničko tim glasačima? Pokazalo se da to nije bio ni socijalni status ni primanja, mada je zbirni pregled pokazivao da su protiv bregzita glasali bogatiji stanovnici i veliki gradovi (naročito London), dok je periferija bila za odlazak iz EU. Ali kada su sproveli iscrpnije istraživanje, ispostavilo se da glasače bregzita ne vezuje ni bogatstvo ni mesto u kome žive, već sledeća dva stava: da su za smrtnu kaznu i da su za javno bičevanje seksualnih prestupnika. Bogati Britanci koji podržavaju smrtnu kaznu i bičevanje u sedamdeset odsto slučajeva bili su za bregzit. U istom procentu, siromašni koji su protiv bičevanja i smrtne kazne, bili su za ostanak. I sad, treba ponovo sastaviti slagalicu u kojoj se ne može poći od toga šta se Britaniji najviše isplati, ili kakvu politiku treba voditi. Kada u ljudima preovlada potreba za osvetom, a ne za pravdom, koje dobro iz toga može da proistekne? Još je zlokobnija sledeća priča, o pokretu „žutih prsluka“ u Francuskoj. Poput sankilota, deo Francuza je proteklih nedelja polupao i grafitima izmazao sve što im je došlo pod ruku. Mediji javljaju da razaranju nije bilo granice - na meti nije bila samo Trijumfalna kapija, već i mnoge banke i berza, a isto tako i naplatne rampe na auto-putevima, policijske stanice i vozila. U Tuluzu su demolirali restorane, ali i - novogodišnje ukrase. Ko u ovom ludilu nađe sistema, svaka mu čast. Protest protiv najbogatijih jedan odsto? Stvarno? Zašto onda stradaše toliki Starbaks restorani, u koje najbogatijih jedan odsto u životu nije ušlo? A sve je počelo kao protest zbog povećanja cene goriva, da bi se divljačko razaranje završilo izlaskom policije i rasterivanjem demonstranata. Je li to zaista Francuska, u drugoj deceniji 21. veka? Tu se sad, u trećoj priči, i Beograd umešao, srećom, sa mirnim protestom, čiji naslov „Stop krvavim košuljama“ ipak govori o zlokobnoj pozadini koja je okupila demonstrante, pod parolom: „Protiv krvavih košulja i protiv verbalnog nasilja koje je postalo osnovni instrument vladanja aktuelnog režima.“ I tu su zaista u pravu. Ako je u stanju da po hiljaditi put osuđuje opoziciju za stvari koje i sam radi (od partijskog zapošljavanja, gubitaka državnih firmi ili bilo čega drugog), kako je u srcu predsednika Srbije volšebno izostala i trunka gneva protiv divljaka koji su u stanju da priđu jednom od lidera opozicije i razbiju mu glavu? A o njegovom (i njihovom) verbalnom nasilju, kome smo svakodnevno izloženi, izlišno je i govoriti. Već je čuven i u istoriju će ući izveštaj Studija B, u kome smo videli kako dva sata posle protesta na ulicama nema demonstranata – kojih je i na protestu baš toliko bilo, to jest - nije ih ni bilo. Pamtiće se izjava reporterke Barbare, koja je gledaocima objasnila kako „ljudi koji su organizovali protest pozivaju na linč, silovanje, nasilje, državni udar...“ Ali je huk zlokobnih glasova upućenih Barbari sa Tvitera jako podsetio na ružni huk iz Francuske. I ovde tinja veliko nezadovoljstvo. I dok su ljudi sve mračniji, ovde čak i javne ličnosti, u medijima, staju na stranu starice koja je hladnokrvno ubila nekog investitora i posle toga legla da spava. Zlo se prvo rađa u glavi. Hajde da pokušamo bez toga.