Glavni urednik Srbije

Iako su novogodišnji praznici dušu dali za iznenadne, ponekad i nerazumne kupovine svega i svačega, poverenik SNS-a za Niš i vlasnik televizije Kopernikus Zvezdan Milovanović se ni u najvećem trošadžijskom zanosu sigurno ne bi odlučio da kupi televizije Prva i O2. DŽaba im i nacionalne frekvencije. Ipak je Agencija za borbu protiv korupcije označila Kopernikus kao televiziju blisku vlastima, a Prva i O2 su, ako ništa, uprljane zaostavštinama Zorana Kesića i Ivana Ivanovića, voditelja koji u Kopernikus verovatno ne bi mogli ni da uđu, a kamoli da tamo dobiju autorske emisije kao narodni poslanik SNS-a Vladimir Đukanović Đuka. Kako bi Kesić posle Đuke secirao nedoslednosti govora predsednika Vučića, kako bi mu Ivanović posvećivao delove uvodnog monologa? Nikako. Zato je Prvu i O2 od grčke Antena grupe kupio Zvezdanov brat blizanac Srđan, i to za 180 miliona evra, preko svoje ofšor kompanije na Kipru osnovane u julu ove godine. Dobio je pride još šest kablovskih kanala, tri portala, jedan radio i jednu stanicu u Crnoj Gori. Malo potom je priznao da ga, za razliku od brata, politika nimalo ne interesuje i da se isključivo vodi profitom. Vražja je rabota taj sinhronicitet. I najveća slučajnost nekako deluje da ima smisla. Em su braća, em je Srđan svega mesec dana ranije prodao svoju firmu Kopernikus tehnolodži koja se bavila distribucijom kablovske televizije i interneta za 195 miliona evra, i to državnom Telekomu. Istini za volju, još 2016. je 51 odsto vlasništva prodao poljsko-britanskom investicionom fondu Abris kapital. Milorad Anđelić iz Abrisa nije želeo za NIN da potvrdi čaršijske priče da je od 195 miliona evra 90 pripalo Abrisu, a 105 Milovanoviću, navodeći kao razlog pravila poverljivosti. Bilo kako bilo, neodgovorno bi bilo ne pitati Milovanovića za poreklo preostalih 75 miliona neophodnih za kupovinu O2 i Prve, ali on, za razliku od Anđelića, nije odgovarao na pozive. U Telekomu su početkom novembra tvrdili da je dogovorena cena kupovine Kopernikus tehnolodžija povoljna s obzirom na impozantnih 200.000 korisnika usluga te firme. Potom je sam Milovanović rekao da je brojka od oko 150.000 realnija, a Antimonopolska komisija iznela je najnižu procenu od oko 40.000 korisnika. Cena se otuda strmoglavo popela s oko 1.000 na oko 5.000 evra po korisniku, a od tobože dobrog poslovnog poteza neupitna je ostala samo činjenica da se nekakav posao odigrao. S time su bili saglasni i berzanski stručnjak Nenad Gujaničić i bivši državni sekretar u Ministarstvu trgovine i komunikacija Dragovan Milićević. Obojica su za NIN pre mesec i kusur sopstvenim računicama zaključili da je vrednost firme daleko manja od procenjene – prvi je ponudio između 50 i 70 miliona, a drugi 37,5 miliona evra. E sad, zašto bi državna firma kupila privatnu za najmanje dva do dva i po puta veću cenu od tržišne? I, još važnije, zašto bi brat blizanac funkcionera SNS-a od tih para, doskora državnih, kupio jedine dve televizije s nacionalnom frekvencijom koje nisu bile prorežimske? Preostale su televizije Hepi i Pink, a peta frekvencija, uprkos konkursu REM-a iz aprila ove godine, i dalje nikome nije dodeljena. Pored LTR-a kao verovatno ispostave nemačkog RTL-a koji se povukao iz trke i BK Telekoma, koji je zbog otpuštanja kaskao za kriterijumima, prijavili su se još vulgarni Studio B i upravo Kopernikus, koji je ranije već bio neuspešno konkurisao. S obzirom na to da su O2 i Prva odskora postale deo Kopernikus porodice, pa makar i bočno, moguće je da ćemo petu televiziju s nacionalnom pokrivenošću dobiti vrlo uskoro. Na upite NIN-a, REM je odgovorio škrto: „Naglašavamo da REM nije primio nijednu prijavu za promenu vlasničke strukture u osnovnom kapitalu navedenih pružalaca medijskih usluga. REM u svom radu postupa isključivo u skladu sa zakonskim odredbama i sve odluke donosi utemeljene na njima.“ Pitanje je formalnosti, dakle. Tržište odgovora na postavljena pitanja je u ovakvim slučajevima suludije od ovog u kojem je ovakva celomesečna transakcija uopšte zamisliva. Braća Milovanović su rekla da je konsultantska kuća Dilojt procenila vrednost Kopernikus tehnolodžija na 200 miliona evra i da je državi time bezmalo „poklonjeno“ pet miliona evra, ali je isti taj Dilojt, recimo, u martu ove godine u SAD kažnjen sa 150 miliona dolara zbog jednog loše obavljenog revizorskog posla. Ne tvrdi se da im ne treba verovati, ali je utvrđeno da znaju da pogreše. Potom je Srđan rekao da je Abris kapital bio taj koji je rešio da firmu proda i da je on posledično bio prinuđen da učestvuje u toj transakciji, koja, tvrdi on, nema nikakve veze s odlukom da kupi Prvu i O2. Anđelić je za NIN potvrdio da volja za prodajom Kopernikus tehnolodžija jeste postojala, ali da je ne bi nazvao insistiranjem. Najavljeno je da na dvema televizijama neće biti promena uređivačke politike, osim što će na O2 biti više sporta. Kesić je uveravao gledaoce da uz njihovu podršku nigde ne mogu da ga sklone, dok je Ivanović tihovao – nakon što je, doduše, na Tviteru objavio montažu prepoznatljivog džingla na kojem Vučić svira klavir i nasmejan kaže: „Moja prva!“ Lider Saveza za Srbiju Dragan Đilas je rekao da nije mnogo komentarisao medije, te da mu se čini da će nakon kupovine O2 i Prve to činiti još manje, a Saša Radulović i Branka Stamenković iz DJB-a stvar su sveli na poklanjanje državnih para Srđanu Milovanoviću kako bi potom zaveo potpuni televizijski mrak na nacionalnom nivou. I tužbu su podneli Tužilaštvu za organizovani kriminal. Naposletku, Vučić je u gostovanju na Pinku prvo negirao postojanje političkog diktata u transakciji, da bi potom natuknuo da su O2 i Prvu hteli da kupe vlasnici N1 i SBB-a, dakle Junajted grupa, na čijem je čelu u naprednjačkim krugovima omraženi Dragan Šolak, koji se u vezu dovodi s još omraženijim Draganom Đilasom. Dakle, ili kupovina dveju televizija nije bila politička, ili se ona obavila kako Junajted grupa ne bi kupila dve televizije. Ako se i čini da postoji i treća opcija, to nije slučaj, što niti je slučajno, niti nije. Opet taj sinhronicitet. Vlastodršci odvajkada na jednom prozoru pričaju jednu, a na drugom drugu priču, kaže za NIN Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija. Retko se ipak događa da s istog prozora u dve diple sviraju. S druge strane, veoma često smo u situaciji da nas od ustanovljene korupcije deli taman odsustvo ključnog dokaza. „U slučaju kupovine O2 i Prve, na prvi pogled deluje da je sve po zakonu, ali su mnoga zla u istoriji sprovođena u skladu s nekim zakonom. Pitanje je, dakle, kakvi su propisi. S obzirom na funkcionisanje našeg parlamenta, država Srbija bi lako po potrebi mogla da odluči i da zakon gravitacije više ne važi. Slovo zakona se ovde često piše da umesto javnog interesa brani interese pojedinaca i grupa, pa sad ne treba govoriti o legalnosti, već o legitimitetu i odbrani interesa građana koji su i dalje velikim delom vlasnici kupca Kopernikus tehnolodžija, Telekoma. O budućem izgledu televizija O2 i Prva možemo samo da nagađamo, baš kao i da li je bilo korupcije ili ne. Međutim, čak i ako ne bude uređivačkih i kadrovskih promena, sasvim je moguće da dođe do pojačane novinarske autocenzure“, kaže Minić. Svako ko zna nekoga u medijima može da potvrdi da je za tupljenje kritičke oštrice ponekad dovoljno i jedno smanjenje plate. Osim ako reč nije o komercijalnim televizijama poput Pinka i Hepija koje, čini se, iz ljubavi zloupotrebljavaju nacionalne frekvencije. Vlasnik Pinka Željko Mitrović svojevrsni je preduzetničko-politički kameleon, jer na medijskom nebu preživljava od 1994, a jedini je od prvog saziva REM-a 2006. uvek dobijao nacionalnu frekvenciju. Pored toga što je bio srdačan domaćin gotovo svim predstavnicima gotovo svih vlasti u poslednjih četvrt veka, profilisao se i kao vrstan sastavljač otvorenih pisama u kojima miri svoje i vlastodržačke obračune s predstavnicima opozicije. Kulminacija ružičaste otrovnosti bila je nimalo ružičasta satanizacija Olivera Ivanovića u oktobru prošle godine, sedam meseci pre no što je ubijen. S druge strane, iza bezmalo dvadesetčetvoročasovnog rijaliti programa i nonšalantnih pitanja koje Milomir Marić na Hepiju postavlja svojim sagovornicima – najčešće se tiču poznanstava sa Arkanom i Zoranom Đinđićem – samo nominalno stoji izvesna Vladana Ćirović. Iza nje, pak, stoji daleko poznatiji Predrag Ranković Peconi, biznismen koji je hapšen i oslobođen za vreme akcije „Sablja“ i koji je u martu prošle godine bio ranjen u prostorijama beogradskog hotela „Prag“ nad kojim je u to vreme osporavano vlasništvo imao upravo Srđan Milovanović. Televizijska publika možda ne mora da zna ko i za čije babe zdravlje kroji medijski sadržaj, ali nije zgoreg podsetiti je da su nakon kupovine O2 i Prve vlasnici gotovo svih dnevnih listova i nacionalnih televizija – i dalje osnovnih izvora informacija u Srbiji – na neki način bliski SNS-u. Neka se spreme Politika i Tanjug, kao da se čuje iz Predsedništva. Tada bi podržavljenje medija, doduše bočno, i zvanično bilo skoro potpuno. Zato bojazan da će se u Srbiji ponoviti mađarski scenario, kada su pre dve nedelje vlasnici više od 400 medija svoje firme poklonili jednom Orbanovom bliskom saradniku, ne deluje skroz van pameti. Ipak, sagovornici NIN-a smatraju da se to verovatno neće desiti. Ne zato što Vučić nije autokrata kao kolega Viktor, već zato što bi takva centralizacija onemogućila slobodnu, a opet netransparentnu raspodelu novca, poreskih olakšica i kredita kojima se napajaju naprednjački medijski servisi. Znači li to da je Aleksandar Vučić prvi srpski političar koji je uistinu shvatio da je apsolutna kontrola medija preduslov apsolutne vlasti? Profesorka na FPN-u Snježana Milivojević smatra da se, od silaska demokratije međ’ Srbe, sistem prvi put formira kao sistem apsolutne vlasti jednog čoveka, s prstohvatom klijentelističkog sistema partijskih i privatnih interesa ljudi koji u vlasti učestvuju. Neminovno je bilo da se identifikacija vlasti s liderom, lidera sa strankom i stranke s državom prenese i na odnos s medijima, pa i javnošću. „U takvoj strukturi ne sme da postoji nikakva kontrola vlasti. Logično je da se slobodni mediji kao oruđe transparentnosti i kao područje kritike, debate i promišljanja alternative nađu na prvom mestu liste neprijatelja takve strukture. Problem je, dakle, sistemski, a lični predsednikov prezir prema medijima kao instituciji je sekundaran. U takvom, autokratskom poretku, društveni mediji su jedini prostor spontane i egalitarne komunikacije, pa samim tim imaju i veći subverzivni potencijal. Autokrate se s njima obračunavaju pod krinkom borbe protiv lažnih vesti, anonimnost i sigurnost prokazuju kao bezmalo antiustavne, pa smo nedavno videli da je Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Vučića, tu borbu otpočela, ali protiv Danasa. Istovremeno, društveni mediji su područje za ozbiljnu partijsku mobilizaciju. Vladajuća partija je i sama nedavno priznala da ima botovske brigade pune zaposlenih čiji su posao širenje dezinformacija, diskvalifikacija neistomišljenika i sprečavanje smislenog razgovora. Kontrola nad medijima i prisustvo na društvenim mrežama ukazuju da ova vlast jednostavno ne ume da podnese ni najdobronamerniju kritiku, što, pak, odražava delom i strah od gubljenja autoriteta“, kaže ona za NIN. Naša sagovornica podseća da se SNS susreo s tvrdnjama da u svojim redovima nema ugledne članove i simpatizere već po osvajanju vlasti 2012. godine. Zbog toga je pristao na koliko-toliko polifonu javnost i pokoju kašičicu kritike, usput mobilišući raspoložene među prepoznatljivim licima i imenima. Sa strogom primenom odredaba medijskih zakona počelo se tek 2016, što se vremenski podudara i s prvom ofanzivom na nepodobne medijske radnike i s kooptiranjem novinara spremnih na saradnju. Nastupilo je i čišćenje tržišta lokalnih medija po Srbiji. Interesantno je da je te iste godine Radoica Milosavljević, inače član SPS-a od njenog osnivanja, dovršio kupovinu čak osam lokalnih medija, iako do 2015. nije imao nikakvog iskustva u tom sektoru. Jedna njegova privatizacija je u međuvremenu poništena, ali je juna ove godine dopunio portfolio još jednim medijem. Kao nekadašnji zamenik gradonačelnika Kruševca i, priča se, saradnik Kruševljanina i potpredsednika SNS Bratislava Gašića, danas šefa BIA, medijske kuće je kupovao budzašto, potom ih koristio za potrebe kampanje pred lokalne i parlamentarne izbore, da bi od njih na kraju digao ruke, iako je do danas redovno dobijao sredstva na lokalnim konkursima za medije. „Kupovina nacionalnih televizija je samo logična posledica dosadašnjeg preuzimanja kontrole nad medijima. U razvijenim demokratijama, tradicionalni mejnstrim mediji uspevaju da odole autokratskim i populističkim tendencijama, a malobrojni mediji u Srbiji kojima to polazi za rukom proglašavaju se za državne neprijatelje koji komuniciraju sa spoljnim neprijateljima dok se brani KiM. Činjenica je da se ne zna vlasnička struktura medija, pa i o vlasnicima nagađamo na osnovu toga za koga koji medij navija. U atmosferi nagađanja, nema mnogo ni svrhe tražiti veću samostalnost Komisije za zaštitu konkurencije, poštovanje zakonske odredbe da niko ne sme imati dve televizije i sprečavanje trgovine frekvencijama“, zaključuje Milivojević. Evo kako televizijsko tržište može izgledati od početka naredne godine. U jutarnjem dnevniku se neće govoriti o protestu desetak hiljada Beograđana, ali će se čuti da su se neki protesti desili, doduše u dalekoj Francuskoj. Potom će se govoriti o tobožnjim aferama opozicije, a na kraju će dvojica prorežimskih analitičara više od pola sata ipak pričati o protestima u Beogradu, bez ijednog video-priloga, uz drastično smanjenje broja demonstranata. Dobiće se, dakle, analiza bez vesti i tumačenje bez činjenica. Sve ono što je u nedelju pre podne moglo da se vidi i previdi na Pinku. Ili, na Hepiju: apokrifna istorija sveta, s naglaskom na Srbiju, u pauzama između rijalitija. Rečju – seks, laži i SNS. Matić iznenađen Jedan od osnivača i vlasnika i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik RTV B92 Veran Matić je na molbu da prokomentariše kupoprodaju dveju televizija i na pitanje da li je uopšte mogao da očekuje ovakav ishod nakon što je B92 prodao Antena grupi, odgovorio da o transakciji zna onoliko koliko je u javnosti objavljeno i da je sve što je usledilo za njega iznenađenje. „B92 Trust i ja nismo bili upoznati s detaljima pregovora, niti smo na bilo koji način učestvovali. Nismo imali nikakav zvanični kontakt ili obaveštenje od strane starog većinskog, a ni novog vlasnika. Sada mi je glavni fokus da pokušam da sprečim da prava B92 Trusta, kao i malih akcionara u B92, budu ugrožena, to jest postaraću se da ta prava budu zaštićena u meri u kojoj je to garantovano ugovorom članova društva B92 a.d. Inače, udeo malih akcionara i B92 Trusta u B92 a.d., koji se sastoji od Plej radija i portala O2.tv i B92.net, blizu je 14 odsto“, rekao je Matić za NIN.